standard.rs <http://standard.rs/2019/02/27/zasto-evropa-odbija-americki-gas/>
Зашто Европа одбија амерички гас? - Нови Стандард http://newlookworld.com/ 6-7 minutes _____ среда 27. фебруар 2019. 15:16 Европљани немају никакве гаранције да ће се следећа америчка администрација следити Трампову енергетску политику Америчка национал-безбедносна заједница често може предвидети како унутаршња политика угрожава циљеве спољне политике. Узмите, на пример, европску турнеју државног секретара Мајка Помпеа прошлог месеца и напоре потпредседника Мајка Пенса на Минхенској безбедносној конференцији да придобије подршку за остваривање циљева Вашингтона. Чини се да постоји велики мртви угао из којег амерички спољнополитички аналитичари посматрају европски отпор према америчким напорима да се повећа притисак на Русију и Иран. У Мађарској је, на пример, Помпео пред својим домаћинима у Будимпешти изнео предлог да се мађарски увоз енергената усклади са безбедносним односима са Сједињеним Државама. Уместо потписивања руских предлога за проширење гасовода Турски ток ка срцу централне Европе, државни секретар је охрабривао Мађаре да размотре ослањање на увоз америчког течног природног гаса (ЛНГ) како би задовољили своје потребе за енергентима. Такав предлог би смањио руски геоекономски утицај у Европи, а самим тим и расположиве приходе Кремља за финансирање руске војске. Штавише, то би учврстило темеље НАТО-а, јер савезници не само да се међусобно бране, већ и међусобно купују <https://www.fpri.org/article/2019/01/selective-engagement-a-bipartisan-u-s-foreign-policy-approach/> стратешка добра и услуге. УНУТРАШЊИ ОТПОР Помпеов предлог доживео је „хладан туш“. Наравно, природно је указати на руско вешто коришћење средстава утицаја, посебно финансијских, како би владини званичници подржали руске пројекте. Али то није све. Политичари у Европи, посебно када је реч о енергетским питањима нису вољни да заобиђу постојеће, доказане и поуздане снабдеваче енергијом због пројеката који се не могу реализовати. Потпуно је тачно да је у протеклих неколико година амерички извоз енергената експлодирао на светском тржишту, будући да нове технологије и методе ослобађају угљоводоничну награду из америчког тла. Ипак, ове методе нису прихваћене у целом америчком политичком спектру, а очигледан повратак ка зависности од нафте и гаса критикује велики број водећих америчких политичких личности. Штавише, дуга и мучна политичка сага око нафтовода Кистоун показује да геоекономска стратегија максимизирања северноамеричког енергетског развоја и извоза изазива значајан унутрашњи политички отпор. Јелени поред складишта цеви за гасовод Кистоун у Северној Дакоти Председник Доналд Трамп је нова политичка непознаница у овом питању. Трампови политички противници у протеклих неколико година имају обичај да се супротстављају његовој политичкој агенди, иако су је пре 2016. године подржавали, чак и када се ради о неким конкретним предлозима. У мери у којој Трамп буде подржао експанзију америчког извоза енергената, толико ће бити лакше његовим противницима на председничким изборима 2020. године да се супротставе таквим покушајима. На тај начин они стичу подршку и активизам домаћих политичких група које се из еколошких или других разлога противе експанзији домаће угљоводоничне индустрије. ПОТРЕБНЕ СУ ГАРАНЦИЈЕ Замислите да сам ја бугарски, мађарски или аустријски политичар којем Руси нуде да продаје и испоручује природни гас. Или замислите да сам немачки или француски лидер који верује да су, дугорочно гледано, иранске резерве енергетских ресурса кључне за континенатални економски развој. Свака званична америчка понуда енергетске алтернативе зависи, у суштини, или од питања да ли ће Трамп бити реизабран 2020. године, или од непоколебљивог обећања неког од његових републиканских или демократских противкандидата на председничким изборима да ће поштовати обавезе које је он преузео. У таквим околностима, није тешко схватити зашто Европљани желе да се заштите од ризика. Зашто се кладити на пословично несигурно америчко снабдевање течним гасом преко Атлантика, ако и даље постоји велика сумња у то да ли ће демократски наследеник Трампа – нарочито док кандидати за председничке изборе 2020. године подржавају Нови зелени договор са различитим степеном ентузијазма – наставити да подржава такве планове? Русима је такође помогла Путинова репутација да ће он „урадити оно што каже“, без обзира да ли је то интервенција у Сирији или изградња моста у Керчком мореузу – што многи вашингтонски стручњаци нису предвидели да ће се десити. Са већ постављеном цеви испод Црног мора, како би се створио нови енергетски транзитни правац између Русије и европског дела Турске, земље Јужне и Средње Европе ће имати лак и брз приступ залихама руског природног гаса. Насупрот томе, амерички планови за повећање извоза гаса остају на цртежу. Државни секретар САД Мајк Помпео и мађарски министар спољних послова Петер Сијарто на конференцији за медије, Будимпешта, 11. фебруар 2019. Заговорници Новог зеленог договора и других сличних мера су можда спремни да прихвате геоекономски компромис који се огледа у прихватању краткорочне руске предности у Европи како би САД оствариле дугорочну предност у случају да нове технологије доведу до великих енергетских открића. Ако је тако, они би требало да отворено објаве тај компромис. И демократе и републиканци – који то не чине – морају јасно одредити своје политичке приоритете. Међутим, лекција која се не може игнорисати, а која произилази из догађаја који су се овог месеца одиграли у Европи, показује да амерички политичари немају могућност да засебно посматрају приоритете у домаћој и спољној политици. Укратко, неопходно је направити изборе и стати иза њих. Николас Гвоздев је виши сарадник при Институту за спољну политику. Превео Радомир Јовановић Извор The National Interest <https://nationalinterest.org/feature/why-europe-wont-go-american-natural-gas-45557>
