|
Intervju: Milan St. Protic, ambasador Jugoslavije u
SAD
Za velikim brodom razne ajkule idu
Mnogi su se navikli da u Beogradu moze sve i da je on
otvorena radnja u koju se ude, uzme se šta se hoce, plati i
završi posao. Pokušaja podmicivanja bilo je sa svih
strana, narocito iz inostranstva jer tamo najviše para ima
Rade Stanic
Kada da je ušao kod Dzordza Buša da mu
preda akreditivno pismo, Milana St. Protica docekalo je pitanje
americkog predsednika:
- S kojim ciljem ste ovde?
- Da vas dovedem u Beograd. Znam da je to teško,
ali cu uciniti sve da se to desi.
- Ako vi to ucinite, ja cu doci - odgovorio je
Buš.
Nacin na koji Protic prica epizodu zahvaljujuci kojoj
je zaobišao protokol i stupio u neformalniji odnos s
Bušom, kako je osvajao diplomatski kor i medije u
Vašingtonu tera coveka da mu poveruje kada kaze da se nije
nimalo promenio. Dakle, igrac koji je roden pre 44 godine u
Beogradu, odrastao u Kosovskoj ulici i oduvek igrao na štos,
šarm i bezobrazluk. Skoro mangup, mada ta rec teško
zvuci uz zvanje profesora istorije, odbio je ponudenu katedru u
Harvardu da bi kao jugoslovenski ambasador ispravljao diplomatske
krive Drine. Protic je doktorirao istoriju na univerzitetu u Santa
Barbari, na kome predaje po pozivu. Bio je i jedan od lidera
opozicije proteklih deset godina, a moze se slobodno reci da su
Beogradani bili ponosni kada je 5. oktobra prošle godine
postao njihov gradonacelnik. Isto tako, ako ne i više, bili
su razocarani kada je Beograd zamenio Vašingtonom.
Koji su to licni motivi zbog kojih ste napustili
mesto gradonacelnika?
Nisu licni, vec objektivni. Pod okolnostima koje su
bile više ništa nisam mogao da uradim ozbiljno za
Beogradane i Beograd, a odgovornost koja je bila na meni bila je
suviše velika. To znaci da je gradonacelnik mesto na koje svi
gledaju i upiru prstom, a s druge strane u njegovim rukama ne
postoji ni moc odlucivanja, pogotovo moc kontrole. Procenio sam da
je bolje da se povucem pre nego što se desi nešto
što što ja ne bih opravadavao a zašta bih bio
objektivno kriv, nego da cekam da se to dogodi. U to vreme je bilo
vazno da se sacuva jedinstvo DOS-a, to je bilo doba neposredno posle
izbora u Srbiji i ja sam procenio da to nije momenat da se o tome na
takav nacin govori javno, tako da sam svesno primio rizik na sebe da
to Beogradani protumace kao da sam ih izneverio.
Tada sam ozbiljno razmišljao da se povucem iz
politike, zato što je pobedom na izborima i oktobarskom
revolucijom i decembarskim izborima ostvaren cilj zbog kog sam ja
ušao u politiku. Miloševicev rezim je bio oboren, bio
sam prilicno siguran da ce on na kraju završiti u zatvoru i u
Hagu, tako da su moji motivi prilicno pali u tom trenutku. Onda je
došao nagovor da odem u Vašington za ambasadora. Dobro
sam razmislio i onda tu ponudu prihvatio jer mi je izgledalo da nema
mnogo ljudi koji bi našu zemlju u tako prelomnom trenutku
mogli da predstavljaju pred SAD s obzirom na cinjenicu koliko su
loši naši odnosi bili, na jednoj strani, i s obzirom
na ogromnu štetu koju smo zbog tih loših odnosa
pretrpeli.
Na šta ste mislili kada ste spomenuli
jedinstvo DOS-a i da nije vreme da se govori?
Sve što bih rekao sumnjicavo u pogledu
sposobnosti DOS-a kao celine da vodi ovu drzavu, ne bi bilo dobro
shvaceno. A ja sam sve to znao, znao sam da mi nismo u sve to
ušli najpripremljeniji i da svaka polticka grupacija koja
izvrši takvu promenu nije garancija da ce biti uspešna
na vlasti. Znao sam i to da ulazim u Beograd koji je bio leglo
korupcije, zloupotreba, rastocen iznutra i da bez obzira na dobru
volju i entuzijam ljudi koji su u tom trenutku došli na celo
Beograda, iskušenja su velika. Tako da ja nisam mogao da
budem apsolutno siguran da ce ti ljudi koji su radili sa mnom tome
odoleti. U krajnoj liniji, ništa ne moze da se radi na dugu
stazu samo na oduševljenje. A mi drugog sem
oduševljenja nismo imali. Nije bilo opipljivih sumnji sa moje
strane, ali nisam mogao da cekam da se dogodi nešto
što mi se ne bi dopalo i da onda ja budem kriv pred
Beogradanima, ne bi me oprali ni Sava ni Dunav. Bolje da me
kritikuju što sam otišao pre vremena nego da od mene
traze ostavku.
Jeste li Vi bili u iskušenju?
Ne, mene je Bog spasao od poroka zvanog vlast. Vlast je
najveci porok od kada je sveta i veka: od zena, od kocke, veci je
porok od alkohola i droge. Mene vlast cini nelagodnim - tako sam se
osecao dok sam bio gradonacelnik, iako je to bila formalna vlast.
Da li je bilo korupcije dok ste bili
gradonacelnik?
Ne, cak su ljudi koji su radili sa mnom bili preterano
askete, mada ni to nije bilo dobro. Hteli smo da pokazemo da smo
potpuno drugaciji od onih pre nas u poslednjih 60 godina, ne samo
one koje smo nasledili. Bilo je pokušaja korupcije, ali niko
tome nije podlegao dok sam ja bio tamo. Ali nikada ne mozete biti
sigurni da ce neko negde, sa bednom platom od tri ili pet hiljada
dinara, koliko su bile prosecne, da ima porodicu, deset godina je u
svemu ovome mozda podleci.
A ko je pokušavao da korumpira novu
vlast?
Za velikim brodom idu razne ajkule. Mnogi su se navikli
da u Beogradu moze sve i da je Beograd otvorena radnja u koju ude,
kupi šta hoce, plati i završi posao. Tako da je to
dolazilo sa svih strana, narocito naravno iz inostranstva, jer tamo
najviše para ima. Mi smo tada tome uspeli da odolimo. Siguran
sam da su se tome odupreli ljdui koji vode Beograd danas. Ali, sa
druge strane, zato Beograd ovako danas izgleda, zato ništa ne
moze da se uradi. Naš izbor je bio: da budemo cisti,
netaknuti isto tako neefikasni i da idemo po svetu da kukumavcimo
svetu da nam pošalju autobuse, hranu, lekove - što je
sve kap u moru ili da radimo stvari koje su nedozvoljene,
protivzakonite, pa da onda bude nešto bolje. Ozbiljan posao
nije mogao da se uradi, a narod je verovao da ja drzim u ruci
carobni štapic i sve što dodirnem da se pozlati. Na
zalost, to tako nije moglo da bude i zbog toga sam rešio da
se odatle povucem. Na kraju, ja sam prihvatio to mesto da bi se
osnazio 5. oktobar i dao neki legalitet.
Zašto americka administracija nije
blagonaklonija kada je rec o interesima Srbije i Jugoslavije?
Americka administracija je samo jedan deo americke
politike i ona je najnaklonjenija. Sa administracijom imamo najmanje
razilazenja ili nerazumevanja. Americak politicka scena je veoma
razudena. Tamo gde ima najviše sumnjicavosti prema nama to je
u Kongresu i narocito u Senatu i ponekim nevladinim organizacijama.
To vam je kao primer besprizornog lošeg daka, koji deset
godina bezi sa casova, ponavlja razrede, pravi skandale, glavni je
problem u školi i onda se preko noci popravi. Ali da bi se
profesori zaista ubedili da je to autenticna promena kod tog daka,
ipak mora neko vreme da prode i da on u citavom nizu buducih poteza
dokaze da to nije samo još jedna od njegovih igara kako bi
preavario svoje profesore. Tako je i sa nama: da bi se naši
odnosi sa SAD potpuno normalizovali i da bi se ispravila slika koja
je stvorena o nama, bez obzira da li je ona realna ili nerelna,
potrebno je mnogo napora i dobre volje. Pri tom, mi smo samo jedna
od 170 zemalja koje su predstavljene u SAD, i to manje vazni.
Ne samo saradnja sa Haškim tribunalom, vec pre
svega kako smo rešili jug Srbije donelo nam je veoma mnogo
poena u medunarodnoj zajednici, pogotovo u Vašingtonu.
Zagazili smo tim putem i daleko otišli. Još ima
pogotovo senatora koji su prema nama skepticni ali sa njima mora
najviše da se radi, sa njima sam najviše radio ovih
meseci.
Da li imate na raspolaganju neka novcana sredstva za
formiranje srpskog lobija u SAD?
Mi nemamo para ni za zdravstveno osiguranje sluzbenika
ambasade, a kamoli za lobije u SAD. To je nerealno. To bi bilo i
nefer ocekivati i traziti od naših gradana da placaju, jer to
su takve pare od kojih se nama zavrti u glavi. Sa nekim malim parama
ne moze da se uradi ništa, to je baceno kroz prozor. Zato mi
jesmo tamo, da to nadoknadimo. Da sredstvima koja su neortodoksna,
ako hocete koja i ne pripadaju klasicnoj diplomatiji postignemo
odredene efekte. Da smo mogli da imamo lobije, jednu uredenu
ambasadu, dovoljno svakakih mogucnosti da delujemo u
Vašingtonu - šta cu onda ja tamo, onda moze i neko
drugi. Ali ako se krece od jednog potpunog krša, potpuno
rasturene ambasade, sa lošim rejtingom kakav smo mi imali,
bez para, bez mogucnosti da pokrijemo ono što je u
diplomatskom zivotu sasvim normalno, prirodno, ja treba da
razmišljam o svakoj kašicici i tanjiru, koji treba da
kupimo ili ne kupimo, onda tamo treba da bude neko ko se u takvim
improvizovanim okolnostima snalazi. Improvizovane okolnosti
podrazumevaju improvizovanu diplomatiju.
A koja su to neortodoksna sredstva u improvizovanoj
diplomatiji?
Licni kontakti . Razni nacini da se privuce pozornost
americkih zvanicnika, pre svega medija. Znao sam da ako hocu da
budem zapazen i ako hocu da delujem moram da uradim nešto u
medijima, kako bi ljude zaintrigiralo ko sam ja i da iz toga
proitzadu odredene komunikacije. Išao sam obrnutim putem -
srecom to je bilo uspešno, pa sam za ovih nekoliko meseci
otvorio puteve i kontakte sa svim americkim relevantnim
institucijama, koje odlucuju o politici, ne samo u pogledu
Jugoslavije. I u Beloj kuci, i Stejt dipartmentu, Savetu za
nacionalnu bezbednost, Senatu, Kongresa, medija.
Kako ste zaintrigirali medije?
Covek mora da ima i srece, a onda tu svoju šansu
mora da iskoristi. Neke od tih novinara ja sam znao od ranije i vec
prvog dana najavio sam hapšenje Miloševica, to je bilo
smišljeno upravo da se izazove efekat i da se pomalo rizikuje
ali je to privuklo paznju. Tim povodom je novinar Vašington
posta napravio profil o meni, a ako ste izašli u Postu, onda
moraju da se javi konkurencija iz Njujork tajmsa, potom me je zvao
Dzordztaun univerzitet dfa odrzim predavanje, tu se pojavila
nacionalna televizija i onda odjednom postanete neko za koga se zna
u Vašingtonu i onda krenu kontakti. Onda dobijem poziv da
predajem na Harvardu i tako se sve zavrti. A kako se radi sa
Kongresom i Senatom kada nemate para. Tako što svakodnevno
razgovarate sa njima, sa senatorima ili sa njihovim osobljem, ja
nisam imao to šta je moj rang a šta nije. Gledao sam
samo da li su ljudi sa kojima se druzim vazni ili nisu vazni,
uticajni ili nisu.Neposredno pre mog povratka bio sam u Kongresu i
drzao sam dva sata predavanja i odgovarao na pitanja clanovima
kabineta, njih 40 je bilo. To znaci da ce 40 senatora biti
obaveštena o tome šta su njihovi ljudi culi od mene.
Ali je taj stil rada, najava hapšenja
Miloševica recimo, izazvala je negativne reakcije u zemlji. I
Koštunice, recimo.
Nisam otišao u Vašington da bih se bavio
unutrašnjom politikom. Otišao sam da afirmišem
zemlju iz koje dolazim i pri tome koristim sva sredstva koja su mi
na raspolaganju. Nije mi padalo na pamet da ce neko u Beogradu imati
problem sa hapšenjem Miloševica i njegovim
isporucivanjem Haškom tribunalu. Jer, valjda je za poslednju
deceniju pokazao koliko je nesrece naneo našim i drugim
narodima. Ispalo je da je to Koštunica protumacio malo
drugacije od mene pa je tu bilo divergentnih izjava, ali je i to
pomoglo jer je to izazvalo paznju tamošnje javnosti, pa su me
pitali da li je to kraj moje karijere, a ja sam odgovorio da je to
najbolji dokaz da smo demokratska drzava jer predsednik i ambasador
mogu imati razlicita mišljenja o tako krupnom pitanju. Mozda
malo razbarušena demokratija.
Ovih pet meseti je bilo veliko zadovoljstvo biti
ambasador u SAD, zato što su moji prijatelji iz DOS-a imali
snage da povuku poteze koji su fascinirali ceo svet, ne govorim o
izrucenju Miloševica, vec brzini ekonomskih reformi,
hrabrosti i ubedljivosti, jug Srbije - za koji su Amerikanci mislili
da je uvod u novi rat.
A u koje svrhe je osveštena ambasada?
Opet je to u Beogradu izazvalo reakcije ljudi koji
pripadaju prošlom, prohujalom Titovom vremenu, koji nisu
shvatili da se ovde nešto promenilo, a drugi su oni koji
ništa ne znaju o našoj prošlosti i ulozi SPC-a
u našoj istoriji. A s druge strane taj skup u
Vašingtonu je diplomatski gledano bio pun pogodak. Da vas
podsetim da je sluzba obavljena pre nego što su došle
diplomate, u prisustvu naše dijaspore i naše crkve,
ali je to bila prilika da se skupe 30 sveštenika, dve vladike
i patrijarh, jer je naša crkva najbitnija organizacija koja
skuplja dijasporu i bilo je strašno vazno da se
pošalje poruka svim našim ljudima koji zive u
Vašingtonu da se u našoj zemlji nešto
suštinski promenilo i da je naša crkva
dobrodošla u ambasadu.
Povodom osveštavanja došli su
vašingtonski kardinal i rimski nuncije i obojica su
prisustvovali sluzbi. I niko nije komentarisao kao da je to
nešto Povodom osveštavanja došli su
vašingtonski kardinal i rimski nuncije i obojica su
prisustvovali sluzbi. nenormalno.
Ovde je izazvana neka polemika, ali je to tamo sasvim
normalna stvar. U krajnjo liniji, americki predsednik ide u crkvu
one konfesije kojoj sam pripada. Ako je baptista ide u baptisticku,
metodista u metodisticku.
Da li je mozda neko osveštao Belu kucu?
Bela kuca je davno izgradena, pa ne znam. Ali sam
siguran da je mnogo sveštenika i velikodostojnika
prošlo kroz Belu kucu, na jedan ili drugi nacin. Najzad,
naša ambasada nije Bela kuca.
Vera kod nas je sastavni deo kulture. Kod nas zive i
katolici, i muslimani, i protestanti i pravoslavni. Svaku od tih
vera ja uvazavam, samo što vecina pripada SPC-u i njeno mesto
i uloga u našem narodu i zemlji ne moze da bude ista kao
drugih. Kao što je to u svetu, tako je i kod nas. Ne mozemo
neke male sekte da izjednacavamo sa SPC. To je danak komunizmu.
Napadi na mene povodom osveštanja su bili
tipicna komunisticka haranga, organizovani i podmetnuti da bi se
ostvario drugi cilj.
Koji?
Verovatno nekim ljudima smetam zato što sam
uspešan u Vašingtonu, mozda im smetam i od ranije. Ja
sam covek bez stranke, bez lobija, ali svojeglav i prilicno
elokventan i to smeta.
Kome smeta?
Smeta onima koji se bune, ali je indikativno odakle
dolaze. Jednog dana cu verovatno saznati, ali mi veoma lici na
komunisticku harangu, sa tim prozivanjem: "nadlezni organi da
preduzmu nešto da se ne zataška stvar". Tipicna
komunisticka haranga: ako to izade na pola strane u Poltici sami
prosudite šta to znaci. Jasno da je to poruceno. Ko je to
porucio? Verujte da ne znam, ali mi je jasno da je to haranga.
Da li se vracate u SAD kao ambasador ili turista,
vec su se pojavile najave da bi vas mogla zameniti Aleksandra
Joksimovic?
Ja se vracam kao ambasador, jer odluka o smenjivanju
nije prosta procedura, kao što to nije ni izbor ambasadora. U
tome mora da se saglasi i zemlja domacin. |
