|
Zakukuljena logika Miroslava
Đorđevića
Jalovina?
Da li je Miroslav Đorđević ona ličnost iz srpskog
rasejanja, koja bi mogla pomoći da dođe do konačnog ujedinjenja, kako Srba u
dijaspori tako i do prirodnog "uvezivanja" Matice sa njenom "decom"
koja su se otisnula u svet? Da bi se na takvo pitanje moglo
pravilno odgovoriti, nužno je da se sagleda aktivnost Majkla Đorđevića i
njegovog KSU u dugim godinama koje su iza nas. Mada je malo Srba koji
bi imali da nešto prigovore Đorđevićevim rečima u donjem tekstu, pošto je
jasno da većina normalnih ljudi shvata da bez uključivanja srpske dijaspore u
"krvotok" Srbije neće biti pomaka ni na političkom niti ekonomskom planu,
ipak bi trebalo videti da se tu slučajno ne radi o jalovoj retorici, na kakvu su
Srbi, nažalost, navikli, pogotovo od onih ljudi iz svog roda od kojih najviše
očekuju.
KSU i Savet Dijaspore
Sigurno je da bi bilo neophodno, da se što pre
obezbede uslovi da naši ljudi mogu da glasaju u onim zemljama sveta u kojima
trenutno borave; za početak barem u konzulatima, ako ne i putem interneta.
Iako se Miroslav Đorđević na rečima (povremeno) zalaže za olakšavanje i
uprošćavanje načina kojim bi se već postojeće pravo glasa Srba u rasejanju moglo
jednostavnije i daleko efikasnije realizovati, svakako da nas zbunjuje takvo
iznenadno (opetovano) udaranje u "talambase", koje ubrzo sasvim utihne
(zamre). Izgleda da je nama Srbima, umesto da se srčano borimo za dobrobit
nacije, najlakše da upremo prstom na "glavnog krivca", u datom slučaju - Vladu
Srbije. Setimo se onoga što je Savet Dijaspore, u kome se nalazila i gospodja
Vujić (jedan od čelnika KSU i potpredsednik pomenutog Saveta), započeo pre dve
godine, pokrenuvši veliku halabuku u medijima Srbije, kada se, tada je
izgledalo, odlučno tražilo stavljanje na dnevni red vlade tog gorućeg pitanja,
ne samo našeg rasejanja već i svekolikog srpstva. Naravno, sve se završilo onom
narodnom: "tresla se gora rodio se miš!" Gde su tada bili Miroslav Đorđević
i KSU? Činjenica je da im niko nije mogao zabraniti, da putem srpskih
informativnih glasila, nastave pritisak na vlasti u Srbiji, koji bi, na kraju,
ipak morao doneti plod. Umesto toga, Savet dijaspore (Jasmina Vujić a time i
KSU), rešili su da "spuste loptu", unapred dajući signal Vladi Srbije da mogu da
se ponašaju na isti način kao i u Miloševićevo vreme, to jeste, prećutno su se
složili da se pitanje ozbiljnog regulisanja prava glasa dijaspore stavi ad acta.
Osovina Milošević - američki
"biznismeni"
Pre gotovo šest godina, u Beogradu je
osnovano Veće za demokratske promene u Srbiji, sa gospodinom Đorđevićem na čelu.
U takvoj borbi za "demokratiju" u Matici, na određen način učestvovali su i
druga dva srpska "velika" biznismena, Milan Panić i Boris Vukobrat. Tom prilikom
lansirana je i "spasonosna formula" za izlazak Srbije iz ekonomskog kolapsa, a
to je - nestranačka vlada, sačinjena od "vrhunskih eksperata", koja će biti
realizovana nakon "oktobarske revolucije" 2000. Svojevremeno, sećamo se, lično
je Slobodan Milošević doveo Milana Panića u Srbiju. Ispostavilo se na kraju, da
Panića nije baš mnogo zanimala politika, iako je to, navodno, bio glavni
motiv njegovog dolaska, već poslovi oko farmaceutske kuće "Galenika", koja je
ubrzo dovedena do prosjačkog štapa. U svemu tome, Vukobrat, a posebno Đorđević,
trudili su se da ostanu po strani, da bi mogli na vreme da obrnu "ćurak" i
podignu "dimnu zavesu" za Panićev bezbedan povratak u USA srpsko-demokratsku
"bazu". Njihov dojučerašnji "prijatelj", Slobodan Milošević, pušten je niz vodu.
Takav srpski "lobi", za koga i danas gospodin Đorđević tvrdi da je "efikasan",
uspeo je da na račun ojadjenje Srbije "ubaci" u svoju kasu, u poslednjoj
deceniji prošlog veka, više stotina miliona dolara (moguće je da se radi i o
milijardama, jer prava razmera takve "biznismenske" pljačke nikada neće biti do
kraja razotkrivena).
Aktivna pasivnost
Naravno, da bi pravi mutljag oko
"demokratskog" poslovanja pomenute "trojke" ostao pod velom tajne, Đorđević
plasiira priču o silnim milijardama koje srpska dijaspora sipa u "bure bez dna",
smešteno u njihovoj "voljenoj" Otadžbini. Svakako, takva njegova laž prilično
lako prolazi kod Srba u Matici, jer su im se Đorđević i KSU (za koga malo
Srba u Americi uopšte zna), nekako umilili i prirasli za srce. Naivni Srbi na
Balkanu, nikada ne bi mogli da razumeju, da je moguće da su provereni srpski
"patrioti" i moćni poslovni ljudi, spremni na sitnosopstvenički, maklerski
poriv, u kome čovek ne zna ni za oca ni brata, a kamoli za pripadnost i dug
svome nacionu. Nedavno, pod parolom: "Udruženi za Srbiju - matica i dijaspora",
Sofija Škorić, predsednik kanadskog ogranka KSU, ni ne trepnuvši, izjavila je:
"Mi smo resili da aktivno ucestvujemo u sudbini ove zemlje!" Koji je razlog
takvog iznenadnog "buđenja"? Proradila im savest!? Ne, takvi ljudi teško da
imaju savest, jer im je glavni orijentir u životu - profit!
Quid pro quo
Krajem 1995. godine, Đorđević piše svoj čuveni
"esej", pod naslovom SERBIA TODAY AND TOMORROW: GOALS AND
OPPORTUNITIES ili, tačnije, neko je to vešto napisao u Đorđevićevo ime.
Tu on, na samom početku, bez imalo obzira citira Solženjicina, koji nas
upozorava "da onaj ko čeka da mu istorija nešto donese na poklon, najčešće
rizikuje da takva iščekivanja na kraju budu uzaludna". Ipak, Đorđević, koji je
na Zapadu naučio da je "vreme novac", nikako nije gubio vreme, već je 1999.
godine "trknuo" do Sent Andreje i tamo, zajedno sa princom Karađorđevićem i
neizbežnom Soroš fondacijom "humanih pijavica". Čovek koji patetično tvrdi
da je "Srbija njegova majka", odlazi u Mađarsku i ne samo da učestvuje u
ujedinjavanju tadašnje srpske opozicije, već otvoreno kaže "da će takva opzicija
dobiti onoliko novca koliko bude zaslužila - "kvid pro kvo". Dakle, na osnovu
izjava samog Đorđevića, jasno je da je DOS morao da igra onako kako Đorđević i
"društvo" sviraju. Nakon svega, samo nam se nameće pitanje: kako se moglo
desiti da problem prava glasa Srba u rasejanju, i posle preuzimanja vlasti
u Srbiji od strane sentandrejskih "štićenika", ostane do dan danas
nerešen?
Majklova šargarepa
Može se primetiti da Đorđevićevo ponašanje sliči
onim stavovima kakve prema Srbiji zauzima Stejt Department. On
"šargarepno-štapski" kaže: "Ako dijaspora dobije prava, Srbija će dobiti
novac!", a istovremeno čini sve što je u njegovoj moći, svakako, skriveno od
očiju javnosti, da se pravo glasanja naših ljudi u rasejanju nikada ne reši na
razuman način. To bi bilo protivno njegovim "poslovnim" ambicijama. Uostalom,
kada nije to pitanje postavio ili, tačnije, nije naredio onima koje je on doveo
na vlast 2000. godine, da donesu odluku u zajedničkom interesu srpskog
iseljeništva i matice, sasvim je jasno da ga nikada neće ni postaviti u
budućnosti, sem za povremeno dizanje prašine u kojoj se neće videti veliko zlo
koje nam on lično donosi. Njegova osiona, pa i bezobrazna tvrdnja, da je
"izgubio" mnogo para "braneći" Srbiju, zaista je nešto preko čega nijedan častan
Srbin, bio on u matici ili rasejanju, ne bi nikako smeo tek tako olako da
pređe.
Američko-evropski kongres
Kada je Miroslav Đođević video da se na evropskom
tlu zameće ozbiljna klica srpskog ujedinjenja, oličena u USDE-u, odmah je
instinktivno reagovao, pokušavajući da svoje lične interese zaštiti, i krenuo u
organizovanje nekakvog Kongresa Srba Evrope. Za takav "razbijački" posao izabrao
je Simu Mraovića, lovca na dr. titule i mama-tatino mezimče, Milu Alečković. Na
njegovu nesreću, ali na sreću Srba u rasejanju, ta dva Đorđevićeva "pulena",
zahvaljujući vlastitoj nesposobnosti, a donekle i mentalnoj ograničenosti,
ubrzo su bila "pročitana" i gotovo sasvim izopštena iz one ljudske grupacije,
koju kolokvijalno zovemo "pošten svet". Naravno, u takvom razmoždavanju Srba
Evrope, učešće su morali da uzmu i određeni delovi srpske vlasti, oni koje je
Đorđević pre tri godine ustoličio u Srbiji. Naravno, uzalud. Miroslava je to
debelo zabrinulo. Strah ga je da tikva "ludaja", koju je on pažljivo
gajio godinama, sada ne pukne i pokaže ono zlo seme, poniklo u nezasitim
zenicama Đorđevića i sličnih njemu. To je i glavni razlog zbog koga "naš"
Majki oformljuje novu "instituciju", pod nazivom "Udruženi za Srbiju", za
Đorđevićevu "majku", u čijim pohabanim skutima on još uvek pronalazi po koju
mrvicu "hleba nasušnog". Nadajmo se, ne zadugo... Uz sve to, Majkl bi da se
"ubaci" na mesto ministra Srba za dijasporu... He, he, lukavo nema šta, ali i
vrlo prozirno za sve one koji su pažljivo patili "razvojni put" tog srpskog
"patriote"...
Dušan Vukotić
Miroslav Majkl
Đorđević, srpski biznismen iz Amerike
Ako dijaspora dobije prava,
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
Možda se doskorašnja vlada plašila da će od toga imati političku štetu,
jer je značajan broj ljudi izbegao i njihova ideologija je najbliža
radikalima.
- To su priče koje je neko kreirao. Radikali se
upotrebljavaju kao babaroga. U svim demokratskim zemljama ljudi glasaju kako
hoće, Francuzi za Le Pena, Austrijanci za Hajdera. Ne možete da kažete dobićete
pravo glasa ako glasate za demokrate ili građansku partiju koju predvodi
gospodin Svilanović i koji se, izgleda, najviše protivio. Srpska dijaspora je
demokratski, prozapadno orjentisana, nema šanse da radikali ili bilo koja
ekstremna partija dobiju veliki broj glasova.
Da li Vi imate političkih ambicija u Srbiji?
- Uvek provejava da
Miroslav Đorđević ima političkih ambicija. Pa dobro, ako ih ima Marko i Janko da
li to znači da Miroslav Đorđević, kao građanin Srbije, nema pravo na političku
ambiciju. Je li to propast sveta, a ako ima Vojislav Šešelj, to je u redu. To je
neprincipijelno. Moja stranka je Srbija, sve što sam radio radio sam za nju,
ništa nisam uzeo već sam davao, davao, davao ...
Šta ste dali?
- Organizovao sam Kongres srpskog ujedinjenja koji je
bio najznačajniji za odbranu srpskih interesa. Za vreme rata sam zanemario svoj
biznis i preko prijatelja u republikanskoj partiji Amerike branio Srbiju. Da ne
govorim koliko sam para zbog toga izgubio. Osnovao sam zadužbinu "Studenica"
koja svake godine školuje 60 studenata i fond za troškove 20 ljudi koji
pripremaju doktorat. Američka dijaspora je odigrala ključnu ulogu da Amerika
pomogne obaranje Miloševića i na izborima pobedi DOS. Da se to nije desilo
Amerika je planirala da izoluje Srbiju, Crna Gora je već imala ambasadu, a
verovatno bi se odvojilo i Kosovo. Amerikanci koji su pre izbora za predsednika
hteli da očiste Klintonovu brljotinu na Balkanu, a ona je inače bila
katastrofalna, nisu verovali da opozicija može da se ujedini. Senator Vojinović
i ja smo rekli da može i organizovali Sent Andrejski sabor koji je bio ključan
za ujedinjenje opozicije.
Da li ćete učestvovati u privatizaciji srpskih preduzeća?
- Neću.
Iskustva ljudi iz dijaspore su loša. Ne postoje uslovi. U zimu se ne seje seme,
ako to uradite ono će propasti. Novac je kao seme. Milan Mandarić, ja i nekoliko
poslovnih ljudi osnovali smo banku u Americi sa ciljem da ona funkcioniše u
Srbiji kada se smeni Milošević. Nameravali smo da od Beograda napravimo
finansijski centar Balkana. Ta banka je trebalo da, preko nekoliko manjih, koje
bi se otvorile u više gradova Srbije, finansira razvoj malih i srednjih
preduzeća. Ideju je odbila Centralna banka i guverner Mlađan Dinkić - bez
obrazloženja. Rekli su mi da to ne dozvoljavaju Miloševićevi zakoni. Sramno je
da su mi pomenuli te zakone, a od sličnih sam pobegao iz Srbije 1955.
godine.
