"Reporter", 6. jun 2001.
VOX POPULI: Kako gradjani Srbije vide svoju buducnost (2)
Sirotinji su potrebne mesije
Ukoliko se zadrzi model raspodele siromastva "malo rada i malo
potrosnje", a puno straha i nepoverenja, ambijent za pocetak
tranzicije, uz sve rizike koje ona nosi, nece ici naruku njenim
kreatorima
Pise: Zoran Gavrilovic
Drustvo u kojem zivimo u proteklih desetak godina stavljalo nas je u
procep izmedju onoga sto zelimo i onoga sto mozemo tako da smo
postajali sve frustriraniji nacinom i kvalitetom zivota, sto je za
posledicu imalo i porast stresa, osecanje nemoci i besperspektivnosti.
Na osnovu rezultata ovog istrazivanja, mogu se uociti problemi s
kojima su se suocavali gradjani Srbije. Stanje u kojem smo ziveli
prouzrokovalo je cinjenicu da su, nezavisno od pola, starosti,
obrazovanja i zanimanja, ispitanici najcesce navodili materijalne
probleme koje godinama nisu mogli da rese. Za gotovo trecinu njih (30
odsto) neresive teskoce bile su nedostatak novca, male plate,
ekonomska nesigurnost i nemanje osnovnih sredstava za zivot. Na drugom
mestu je stambeni problem, bilo kao neposedovanje sopstvenog stana ili
kao nemogucnost da se plati iznajmljeni. Ovaj, ne samo materijalni
problem, bio je neresiv za 17 odsto ispitanika. Neperspektivna zivotna
situacija, neizvesnost, nemogucnost napredovanja i osecanje
nesigurnosti cinili su najveci problem za 13 procenata anketiranih.
Pored toga, ispitanici su kao dugogodisnje probleme navodili
nezaposlenost u osam odsto slucajeva, licne, porodicne i zdravstvene
teskoce te nemogucnost da se adekvatno lece u sest odsto slucajeva.
Podaci se samo donekle razlikuju u zavisnosti od polne, starosne i
profesionalne strukture.
Oskudica: Za ispitanike do 30 godina tesko resivi problemi u
poslednjih desetak godina bili su nedostatak novca (27 odsto),
stambeni problem (17 odsto) i sveukupni uslovi zivljenja u Srbiji (14
odsto). Slicne probleme imaju i ispitanici koji imaju izmedju 31
godine i 45 godina. Trideset odsto srednje generacije (do 45 godina)
osecalo je finansijsku oskudicu, a cetvrtina te populacije kao problem
je navela neadekvatan stambeni prostor (24 odsto). Vise od trecine
najstarijih ispitanika, pored finansijskih, istice zdravstvene
probleme (34 odsto), dok petina njih navodi i neadekvatno lecenje (22
odsto). Na probleme sa zdravljem se u istom procentu zale i
poljoprivrednici, dok materijalnu oskudicu najteze izdrzavaju radnici
(31 odsto). Podaci ukazuju na to da su osnovne potrebe gradjana Srbije
slabo zadovoljene, sto je ocekivan nalaz. To, s jedne strane,
rezultira porastom nesigurnosti, straha, stresa, nepoverenja, nemoci,
i pasivizacije ljudi, no, s druge strane, to je povoljan ambijent za
porast njihove spremnosti da prihvate "jednostavna", radikalna, preka
resenja narodnih mesija i politickih demagoga. Poskupljenja koja su
nastala kao posledica kako promene poreske politike tako i politike
cena i njihovog uskladjivanja sa stvarnim (trzisnim) vrednostima u
znatnoj su meri uticala na ionako skromne budzete porodica u Srbiji.
Na smanjenje kupovne moci sedam od deset gradjana najvise je uticalo
poskupljenje prehrambenih proizvoda (69 odsto), narocito u gradovima.
Tako, cak tri cetvrtine Beogradjana skuplju hranu smatra najvecim
atakom na kucni budzet.
Bekstvo: Za gotovo dve petine ispitanika (38 odsto) na smanjenje
kupovne moci uticalo je poskupljenje struje (najvise u seoskim
domacinstvima - 40 odsto i u Beogradu - 46 odsto). Skuplje komunalije
i telefon smanjili su kucni budzet domacinstva svakog sestog
ispitanika, opet znatno iznad proseka u Beogradu (42 odsto),
poskupljenje zdravstvenih usluga (12 odsto), zatim odece i obuce -
svakog dvanaestog ispitanika (osam odsto), a znatno manje poskupljenje
ogreva (cetiri odsto), odnosno povecanje poreskih davanja (pet odsto).
Posledice razarajucih procesa u svim drustvenim sistemima tokom
protekle decenije i po nisu ravnomerno rasporedjene po svim segmentima
drustva. Jedna od narocito pogodjenih grupa je "generacija uskracene
buducnosti".
Stoga je u nasem istrazivanju deo pitanja bio posvecen mladima,
njihovim dugorocnim i trenutnim problemima. Najveci broj anketiranih
(71 odsto) kao njihov glavni problem naveo je nezaposlenost. Logicno
povezane s njom su produzena ekonomska zavisnost od roditelja (48
odsto) i besperspektivnost (32 odsto), koja proizlazi iz opste nebrige
drustva za mlade (32 odsto). Ovakav egzistencijalni ambijent mlade
generacije, uz los obrazovni sistem (25 odsto), nuzno vodi nejasnim
zivotnim vrednostima (26 odsto), odakle pocinje bekstvo od stvarnosti
u narkomaniju (48 odsto) i alkoholizam (15,2 odsto).
Unutar najmladje grupe do 30 godina, 37 odsto na prvo mesto stavlja
besperspektivnost, zatim nepostojanje jasnih zivotnih vrednosti (35
odsto) i produzenu ekonomsku zavisnost od roditelja.
Za ispitanike do 46 godina najveci problem mladih je nezaposlenost (33
odsto), produzena ekonomska zavisnost od roditelja (32 odsto) i opsa
nebriga drustva za mlade. Najstariji ispitanici najvise rangiraju
drustvenu nebrigu za mlade (29 odsto), alkoholizam (30 odsto) te
nezaposlenost (28 odsto). Radnici i sluzbenici smatraju da su
dominantni problemi mladih patoloske zavisnosti alkoholizam (33 odsto)
i narkomanija (31 odsto), dok strucnjaci misle da je to u prvom redu
nepostojanje jasnih zivotnih vrednosti (29 odsto) i besperspektivnost
(24 odsto). Razlike u prepoznavanju glavnih problema mladih pojavljuju
se izmedju stanovnika sela i grada jer su i im problemi verovatno
razliciti. Dok ispitanici sa sela najvise rangiraju alkoholizam (26
odsto), a potom nebrigu drustva za mlade (22 odsto), za ispitanike u
gradovima (izuzev Beograda) najveci problemi mladih su narkomanija (31
odsto) i produzena ekonomska zavisnost od roditelja (29 odsto). Za
zitelje glavnog grada najvece teskoce mladih su los obrazovni sistem
(23 odsto) kao i opsta nebriga drustva za njih (23 odsto).
Izlozeni nalazi ukazuju na poremecaje vrednosnog sistema u srpskom
drustvu, jer od tri problema, najcesce su navodjena dva koja su
direktna posledica njegovog raspada: besprespektivnost i nepostojanje
jasnih zivotnih vrednosti.
Krediti: Istrazivanje je pokazalo da mladi imaju tri kljucna problema:
nezaposlenost 71,1 odsto, produzenu ekonomsku zavisnost od roditelja
47,6 odsto i narkomaniju 47,5 odsto. Njihovu rasirenost treba
posmatrati u sirem spletu uzroka: ona je verovatno posledica ostalih
teskoca mladih. Pored vec navedenih, to su besperspektivnost, los
obrazovni sistem i raspad sistema vrednosti. To je jasan signal drzavi
da jasnom politikom prema mladima pokusa da poboljsa njihov drustveni
polozaj. Gradjani Srbije ce, nakon nesto vise od decenije, dobiti
mogucnost da odredjenu robu kupuju na kredit prema svojim potrebama,
ali i plateznim mogucnostima. Da bi nabavili robu, gradjani bi se
najpre zaduzili: petina bi kupila nesto od bele tehnike, 17 odsto
ispitanika zelelo bi da kupi stan, dok bi kupovina automobila na
kredit bila interesantna za 15 odsto gradjana. Obucu i odecu bi na
ovaj nacin obnovilo 14 odsto anketiranih, a namestaj deset odsto
ispitanika. Odecu i obucu najpre bi kupili kupili radnici (37 odsto) i
sluzbenici (22 odsto). Gradjevinski materijal bio bi interesantan za
51 odsto radnika, a stan bi na kredit pokusala da kupi cetvrtina
radnika i gotovo trecina strucnjaka (30 odsto).
Gradjani Srbije su u proteklih desetak godina u znatnoj meri
osiromasili tako da je njihova trenutna kupovna moc skromna.
Istovremeno, povacavao se broj nezadovoljenih potreba, pa trenutno ima
mnogo zelja, a malo novca. Takvo stanje je krajnje nepovoljno za
pocetak tranzicije. Upravo bi jasna kreditna politika, koja bi
gradjanima pomogla da na otplatu nabave one proizvode koji su im
potrebni, verovatno mogla da ih jace motivise i da bude prvi opipljivi
znak promena. Medjutim, ukoliko se zadrzi model raspodele siromastva
"malo rada i malo potrosnje", a puno straha i nepoverenja, ambijent za
pocetak tranzicije, uz sve rizike koje ona nosi, nece ici naruku
njenim kreatorima.
Vera: Nakon kraha socijalisticke ideologije, a time i socijalisticke
ateizacije, deo gradjana Srbije je novonastali vrednosni vakum pokusao
da prevazidje vecim ili manjim posvecivanjem verskom zivotu. Javnost,
nakon pedestogodisnjeg prekida, ponovo pridaje znacaj religiji i
svojim verskim zajednicama. Pojavljuju se i politicke stranke koje
zastupaju ideje o regulisanju polozaja, kako SPC-a, tako i ostalih
konfesija. Krupno pitanje koje su inicirali i odredjeni politicki
subjekti i verske instutucije jeste problem ponovne
institucionalizacije verskog obrazovanja u drzavnim skolama.
Zasad nema potrebnog uvida u to na koji bi se nacin ova ideja
realizovala, odnosno koje ce verske organizacije imati mogucnost da
organizuju versku nastavu u skolama, kakav ce biti nastavni program, u
kojim razredima osnovnog ili srednjeg obrazovanja treba zapoceti s
ovakvim obrazovanjem, kao i mnoga druga otvorena pitanja.
Nase istrazivanje je pokazalo da uvodjenje verskog obrazovanja u
drzavne skole ima podrsku dve trecine ispitanika (66 odsto), naspram
trecini onih koji smatraju da ovakva vrsta obrazovanja ne bi trebalo
da se organizuje u drzavnim skolama (34 odsto).
Spremnost ispitanika da podrzi versko obrazovanje je regionalno dosta
ujednacena. Tako se u Vojvodini s tim slaze 68 odsto ispitanika, u
Beogradu 69 procenata, a u centralnoj Srbiji 65 odsto.
Ispitanici koji imaju decu mladju od 16 godina, dakle, roditelji cija
bi deca bila u prilici da pohadjaju versku nastavu, u oko 65 odsto
slucajeva podrzavaju ideju uvodjenja verskog obrazovanja u skole.
Zanimljivo je da isti stav imaju i anketirani bez dece, cak i u nesto
vecem procentu (68 odsto).
Kada je rec o obliku verske nastave u skolama, ispitanici su u znatnom
procentu (59 odsto) zastupali stav da ovakva nastava treba da bude
fakultativna, naspram 19 odsto onih koji smatraju da versko
obrazovanje treba da bude obavezan skolski predmet. U ovom pogledu
nema razlika izmedju roditelja koji imaju i koji nemaju decu mladju od
16 godina.
Jedno od zanimljivih pitanja kojim ce se baviti nasa strucna, ali i
ostala javnost, jeste kojim verskim zajednicma treba omoguciti pravo
da organizuju versko obrazovanje u drzavnim skolama. Gotovo dve
trecine uzorka (64 odsto) smatra da bi to trebalo omoguciti svim
konfesijama, i u tome nema regionalnih razlika. Kada je rec o
roditeljima koji imaju decu ispod 16 godina, ovakvo misljenje zastupa
75 odsto njih.
Tolerancija: U proseku, 13 odsto anketiranih smatra da jedino Srpska
pravoslavna crkva treba da ima pravo na organizovanje verskog
obrazovanja u drzavnim skolama. Ovaj stav je ispod proseka zastupljen
u Vojvodini, gde ga podrzava samo deset odsto ispitanih gradjana, u
Beogaradu ovo glediste podrzava 12 odsto, a u centralnoj Srbiji 13,5
odsto ispitanika.
Rezultati istrazivanja ukazuju na dva donekle oprecna trenda. Prvi se
moze oznaciti kao tendencija desekularizacije ili bar anuliranja
posledica socijalisticke sekularizacije i ateizacije. Drugi,
ohrabrujuci, jeste vecinski iskazana verska tolerancija, koja se
iskazuje u svom osnovnom smislu: kao trpeljivost, odnosno priznavanje
drugoga i njegovog prava na razlicitost, mada bez zelje da se drugi
upozna i s njim ostvari drustvena komunikacija.
Tek s razvojem interkulturalnosti i intrekonfesionalnosti (spremnosti
na saradnju kultura i konfesija), moze se ocekivati da nasledje
etnokonfesionalne netolerancije bude marginalizovano. U tom pravcu
trebalo bi da ide i koncepcija verskog obrazovanja kako onih
najmladjih tako i odraslih gradjana Srbije. Zato je u samoj koncepciji
verskog obrazovanja bitno promovisati versku edukaciju, a
marginalizovati i sputavati misionarstvo bilo koje konfesije koja bude
imala pravo da u drzavnim skolama organizuje versku nastavu. Ukoliko
se versko obrazovanje svede na misionarenje, bio bi povredjen princip
sekularnosti drzavnih institucija i razdvojenost crkava od drzave.
Stavise, to bi moglo pojacati etnokonfesionalnu netoleranciju medju
decom i mladima, koja ce biti ucestala u tom obliku obrazovanja, sto
bi moglo znaciti da ce i buduce generacije ziveti u "tradiciji"
etnickih i konfesionalnih sukoba balkanskih naroda.
Institucija ombudsmana, koja vec dva veka postoji u zakonodavstvima
severnoevropskih zemalja, gde je i nastala, kao i u zapadnoevropskim
drzavama gde postoji u razlicitim formama, jedna je od ustanova koja
doprinosi razvoju gradjanskog drustva.
Ona kontrolise rad drzavnih institucija koje se finansiraju iz
budzeta, rad sudova, zastitu gradjana od svemoci drzave i kontrolu
ostvarivanja prava gradjana. Obmudsman, "narodni advokat" i "cuvar
zakonitosti", moze da ima razliciti funkcije, pocev od kontrole rada
ministarstava i drzavnih sluzbi pa do zastite prava odredjenih
drustvenih grupa.
(Ne)poverenje: Na nase pitanje trebaju li Srbiji ombudsmani, cetiri
petine ispitinika (79 odsto) smatra da treba osnovati instituciju koja
bi se bavila radom sudova po prituzbama gradjana, isto toliko
anketiranih smatra potrebnim da se uspostavi institucija koja bi
kontrolisala zakonitost rada zaposlenih u drzavnim organima. Cak 83
odsto ispitanika smatra da je potrebna ustanova koja bi pomagala
gradjanima u ostvarivanju njihovih prava. Cak 79 odsto anketiranih
misli da treba da postoji institucija koja bi kontrolisala postovanje
prava gradjana. Tri cetvrtine ispitanika bi se zalozilo za ustanovu
koja bi predlagala zakonska resenja na osnovu predloga gradjana.
Dobijene rezultate treba posmatrati u kontekstu visokog nepoverenja
gradjana u drzavne instutucije, koje je identifikovano u mnogim
istrazivanjima, sto je posledica korupcije, kriminala i cinjenice da
je prethodni rezim drzavnim instutucijama oduzimao legitimitet i
funkciju i prenosio ih na rezimu odane pojedince tako da je, umesto
zakona i institucija, vladala volja mocnih pojedinaca. Rezultati
govore i o potrebi da se reorganizuje drzavna uprava i uspostavi
kontrola njenog rada, u cemu bi od velikog znacaja bilo uvodjenje
ombudsmana.
Podaci o istrazivanju
Agencija Argument sprovela je redovno istrazivanje javnog mnenja na
uzorku od 999 gradjana Srbije u periodu od 23. aprila od 2. maja 2001.
godine. Obuhvaceno je 47 naselja na teritoriji Srbije, od cega 31
gradsko i 16 seoskih. Trazili smo odgovore na pitanja o: sto dana
Vlade, reformama, ocekivanjima, poskupljenjima, kreditima, veronauci,
ombudsmanima, dugogodisnjim porodicnim problemima i problemima mladih.
Istrazivanjem je obuhvaceno 51 odsto muskaraca i 49 odsto zena. Uzorak
cine sledece starosne grupe: 31 odsto ispitanih gradjana su starosti
od 15 do 30 godina, 32 odsto od 31 do 45 godina, 26 procenata pripada
starosnoj grupi od 46 do 60 godina, dok je 11 odsto ispitanih gradjana
iz grupe starijih od 60 godina. Broj ispitanika koji su odbili
anketiranje bio je 56,1 odsto. Kao razlozi za to navodjeni su, pre
svega, nezainteresovanost u 29 odsto slucajeva, zatim nedostatak
vremena (26 procenata), dok je 15 odsto gradjana odbilo da bude
anketirano bez obrazlozenja. Reporter ima eksluzivno pravo na
objavljivanje rezutata.
"Danas", 7. jun 2001.
DESET GODINA POSLE
Zitelji spaljenih kuca u Kukurovicu kod Priboja bezuspesno traze
pocinioce zlocina ali i pomoc za povratak imanjima
Balkan znaci krv i med
Proslo je gotovo deset godina od kada je u selu Kukurovic spaljeno 16
kuca u kojima je zivelo 17 bosnjackih porodica. One su jos na ulici, a
za pociniocima se ni ne traga jer su oni, navodno, dosli s teritorije
Bosne i Hercegovine
Da bi se od Priboja stiglo do sela Kukurovic, potrebno je cetiri puta
preci granicu Bosne i Srbije, blatnjavim drumom ici desetak
kilometara, dok vozilo ne odustane, a potom jos sat vremena peske
nepokosenim livadama koje su nekada bile put. Tezak je put do istine.
Ovde se ne svraca slucajno. Negde pri vrhu, kad putnik onemoca,
odusevljenje bogomdanom lepotom krajolika, izvorskom vodom na svakom
koraku, mesa se s uzasom zbog ljudske gluposti, tugom i teskobom pri
pogledu na zgarista onoga sto je nekada bilo selo. Balkan, podseca
Ksenija iz Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, na turskom
znaci krv i med. Ovo je Balkan. Pogled desno - Crna Gora. Tamo su deca
iz sela, koga vise nema, isla u skolu. Levo - Republika Srpska. Prve
komsije, izuzev kuce Loncar, udaljene barem sat hoda.
Aziz Kaltak, mestanin Kukurovica koji je ziveo u spaljenom delu koji
se u nekim dokumentima naziva i zaseok Kaltaci, cija je kuca
opljackana tako da je neupotrebljiva, objasnjava sudbinu sela.
- Ovo je bila kuca i stala Meha Dzanovica. Zivi tesko u Sarajevu s
osmoro dece. U junu se vraca pa makar pod sator - pokazuje nekada
ocigledno veliko i lepo imanje pretvoreno u zgariste.
Gledamo uzas. Troje ljudi izgorelo je u svojim kucama - nisu dozvolili
ni da budu sahranjeni - u MUP-u su rekli da ne garantuju bezbednost.
Jedna od stradalih, Fatima Sarac, bila je tek treci dan u braku. "U
kuci pokojnog Husovic Musana vidljivi su ostaci izgorelog lesa i to
lakat leve ruke s karlicnom kosti...", stoji u policijskom izvestaju o
sudbini domacina koji je izgoreo zajedno sa svojom nevestom.
Na zgaristima samo kamenje koje je nekada prenoseno na rukama da bi
kuce bile izgradjene. Poneka zmija.
- Ovde je stradao Bulut Uzeir. Kazu da su mu ruke nasli odvojene od
tijela i da se cula jeziva kuknjava - nastavlja vodic.
U policijskom zapisniku sastavljenom 19. februara 1993. godine, nakon
sto je prethodne noci spaljeno osam objekata navodi se: "U izgoreloj
kuci Bulut Uzeira pronadjeni su skoro ugljenisani delovi njegovog tela
i to rebra i karlicna kost...".
"Na vecini porusenih kuca vidljive su rupe od projektila vatrenog
oruzja...", nastavlja se u suvoparnom izvestaju.
- Vojska je ovde divljala. Rezervisti. Bili su stacionirani kod skole.
Svaku noc se senlucilo. Policija tvrdi da su oni koji su zapalili kuce
dosli iz Republike Srpske, ali ozbiljne istrage nije bilo - navodi
Kaltak. Prva komsinica - Milijana Loncar, vitalna baka od 72 godine
koja, dok joj sin radi u gradu, zivi sama, bez ikoga kilometrima
okolo.
Ne zna ko je zapalio selo.
- Ukoliko je dolje zapucalo, utoliko otud vojska. I mi smo odavdje
pobjegli. Cim je zapucalo - bjezi. Crnogorski oficiri su rekli da niko
od njihovih ljudi ne smije metka ispaliti i tamo smo bili. Danju
dodjemo, namirimo stoku, nocu ponovo bjezi. I tako zadugo - kaze
Milijana Loncar. Na pitanje da li je nesto cula, navodi "Samo smo
vidjeli nebo sjajno i puca, puca...". Cula je, kaze, kada su
zakopavali pokojnu Fatimu Sarac cije je telo pronadjeno pred vratima.
Zali za starim komsijama.
- Lepo smo ziveli. Posecivali se, pazili... Nije bilo veselja ili tuge
da jedni kod drugih ne odemo. Bilo nam je dobro. Kamo srece da niko
odavde nije otisao.
I njoj je teze otkada nema komsija. Vukovi su joj prosle zime poklali
osam ovaca. Sama pravi sir, cuva stoku. Nudi kiselo mleko, vareniku,
domacu rakiju... Raduje se gostima. Kaltak navodi da je seljanima
prethodno receno da kod njih ne smeju boraviti bosnjacke izbeglice jer
su oni tu "nelegalno". Isterali su ih iz sela. MUP i vojska su, da je
bilo volje, tvrdi, mogli spreciti tragediju. Bio je uveden policijski
cas, ljudi su maltretirani i legitimisani po vise puta samo ako su
krenuli da izvedu stoku, razne vojske i paravojske su senlucile i
sejale strah po selima... Rezervisti su dolazili nekoliko puta, a bilo
je i silovanja zena od 50-60 godina, tvrdi Kaltak.
- Unisteno nam je sve. Preko noci smo postali prosjaci. U Kukurovicu
je bilo 38 domacinstava. Radilo se o gradjanima koji su bili lojalni
vlastima, odsluzili vojsku kojoj su joj verovali, finansirali je, da
bi poceli da je se plase i pod pritiskom beze iz sela - kaze Aziz
Kaltak.
Sve je koincidiralo (?), tvrde mestani, sa Seseljevom izjavom da od
Muslimana treba ocistiti granicni pojas u dubini od 30 kilometara.
Prvi mestani poceli su da obilaze selo tek kada ga je posetila
Elizabet Ren, tadasnji specijalni izaslanik UN za ljudska prava, 24.
avgusta 1996.
Kaltak istice zahteve Kukurevcana:"Formiranje komisije koja bi se
bavila nadoknadom imovine i deset izgubljenih godina, koja bi ispitala
stradanje sela i ljudi i apeluje na sve da pomognu da se osposobe kuce
i mestani vrate u selo". Poziva i MUP da nadje policajce koji su znali
sta se desava na terenu, a o tome su cutali. Uz pomoc ili bez nje, oni
ce se vratiti u selo. (Razgovori sa stanovnicima ovog podrucja bice
emitovani u Emisiji "Katarza" na Radiju B 92. Zahvaljujemo se
Helsinskom odboru za ljudska prava u Srbiji koji je omogucio posetu
Kukurovicima.)
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
