Vreme, 7. jun 2001. godine
Zona sumraka
POLICIJSKA AKADEMIJA
Sveti duh je pokusavao da udje i u duse Milosevicevih nacelnika i
ministara policije, ali nije imao uspeha
Pise: Ljubomir Zivkov
Krsna slava policije umalo da padne na Dan sv. mucenika Tadaleja i
prepodobnog Stefana Piperskog, odnosno na Zadusnice. Preporodjena
narodna milicija nije vise htela da slavi 13. maj, ima i pravo, nije
se ona rodila iz duha Udbe, prva hapsenja na tlu danasnje Srbije
desila su se u osmom veku, prve dostave - koje su dakako bile usmene -
zadiru u dublju proslost, u evoluciju takoreci; narod najstariji ima
takvu i policiju i, sad, gde bi naci datum za policijin rodjendan, u
crkvenom kalendaru, gde drugde.
Sveti sinod MUP-a jednoglasno je izabrao Svetu Trojicu u narodu
poznate kao Duhovi; da je prst ministra Mihailovica otisao santimetar
vise, da je u kalendaru nanisanio subotu umesto nedelje, milicijski
rodjendan bile bi Zadusnice. To bi s obzirom na broj likvidiranih i
nestalih gradjana bio jos i najprikladniji blagdan, gradjana palih od
heklera i kalasnjikova ima dovoljno da se nastani citava parohija; kad
bi nakratko, iz grobova znanih i neznanih, ustali svi koji su
poubijani u poslednjih pet-sest godina, videlo bi se da ih ima
dovoljno i za kros, i za rolerijadu, i za spasovdansku litiju; kad bi
im se pridruzili oni koji su nestali, napunili bi Sava centar, pa bi
se rodjendan policije slavio u dva dela, jednom za zive, drugom za
mrtve i nestale.
Ali, za slavu su odabrani Duhovi, dan kada je Sveti duh sisao na
apostole. Znajuci da je narod verski dosta zapusten, stampa je
objasnila ko su zapravo ta trojica odnosno Trojice. Evo kako je bilo.
Proslo deset dana od Vaznesenja Hristovog, u jednoj jerusalimskoj kuci
sede sveti apostoli i Presveta Bogorodica: "Iznenada je nastala huka s
neba, kao da duva jak vetar. Iznad kuce pojavila se jaka svetlost, a
iznad glave svakog apostola vio se po jedan plameni jezik. Bio je to
trenutak kad je Duh sveti usao u apostole i u vidu ognjenih jezika
usao u njihove duse. Od tada su oni postali bogonaucnici, pocevsi da
govore raznim jezicima koje do tada nisu znali." Da mi je kogod dao
ovih nekoliko recenica i da me je upitao sta mi je prva asocijacija,
odmah bih rekao - policija. Nema ko. Sveti duh je sigurno pokusavao da
udje i u duse Milosevicevih nacelnika i ministara policije, ali nije
imao uspeha - kad god je trebalo da progovore jezicima koje dotad nisu
znali, pomenuti apostoli oglasavali su se na srpskom, jedan sa
svetozarevackim, drugi sa pozarevackim akcentom.
Stampa doduse pise o jos jednom razlogu da se za slavu policije uzmu
Duhovi, na taj praznik je, 1862. godine, srpska zandarmerija,
intervenisala prilikom nemilog dogadjaja na Cukur-cesmi, gde je bilo
dosta razlupanih ibrika, mastrafa, nazalost i glava, samo ja drzim da
Cukur-cesma policiji uopste ne treba: ono sa plamenim jezicima i sa
poliglotstvom dovoljno je da policija Duhove proglasi za svoj
rodjendan.
Posto je sebe upisala u maticnu knjigu rodjenih na Duhove, policija je
napravila svecanu akademiju u Sava centru, horovi, solisti, orkestri,
narodni, kulturno-umetnicki, gardijski... Zbog drevnosti policije
program u velikoj meri bese oslonjen na etno, u pojanju i pevanju
smenjivahu se prelje, pralje, svalje i tako dalje, glumci citahu razne
zakonske akte i moralne kodekse ("Policija sluzi narodu", "Zandarm ne
bi bas smeo da prima mito" i sl.), iza njih je screen, kmetovi i
dzandari u svakojakim uniformama, pandurstvo kroz vekove, tu su misli
NikolajaVelimirovica, Dragoljuba Jovanovica, horom diriguje Darinka
Matic-Marovic, simbol vecnosti muzike naspram efemernosti partijskog
angazmana, publika uci koliko je panduraj napredovao od dvadeset pet
po turu do Ibarske magistrale, izvedena je himna policije, potom "Oda
pozorniku" - vragolan u novoskrojenoj pozornickoj uniformi peva o
patroliranju neighbourhoodom, svestan je, veli, kako deluje na dilere
i ostali sljam, sa secikesama, otmicarima i drugom bagrom u vidu
placenih ubica i makroa on nema problema, priznaje da mu murijasko
srce zaigra jedino kad ulicom promarsira dama (na stiklama, samcijata
sama), ali to ne znaci da ce sad raskriliti sinjel ispod kojeg nije ni
obukao uniformu, ne, on joj se bratski smesi dok po vlastitome dlanu
udara vaspitnom palicom...
Policijska akademija trajase nekih sat i po, preporodjen RTS ju je
pozrtvovano prenosila kao nekoc kongrese JUL-a, paljenje Vecne vatre i
sl., u isto vreme zeleznicari su slavili svoju slavu - Svetog cara
Konstantina i caricu Jelenu. Njihov jubilej je 3. jun, ali su ove
godine na taj dan pali Duhovi, pa zeleznicarske slave nema u
kalendaru, a zeleznicara i njihove akademije nema na televiziji. To
sto oni Konstantina i Jelenu praznuju od 1889. godine nije im nista
pomoglo, nisu imali nikakvu prednost nad policajcima koji su se
naprasno oduhovili.
Dva praznika koji padose u isti dan povod su da se upitamo kako
rasporedjujemo crkvene frekvencije. Svetu trojicu proslavili su
Obrenovcani kao svoju slavu, litija, slavski rucak, rezanje kolaca,
sve po Pravilu sluzbe, duhovna takodje akademija, ama je slava bila i
na Cukarici, gde je domacin bio Nebojsa Covic. Mozemo reci, pa neka se
slavi istovremeno, policija svoje, opstine i gradovi svoje, zeleznica
svoje, ali videli smo kako to izgleda, zeleznicara nema ni na
televiziji ni u crkvenom kalendaru, drugo, sta ako domacin cukarickih
Duhova prima plaketu od MUP-a? Napusta sofru tamo gde je on svecar i
odlazi u Sava centar?... A da su zeleznicari Covica predvideli za
svecanu voznju dresinom od Orlovata do Titela?!
Sveti svestenomucenik Boris (Tadic) juce je u valjevskoj nahiji
obznanio da ce dodela frekvencija za radio-difuzne mreze biti na Dan
svete Jevstatije, prepodobnog Romana i nista manje prepodobnog Romana
Banatskog (29. avgust), a mozda i na Svetog apostola Filipa (Bozicne
poklade, 27. novembar): raspodela frekvencija dakle ide tesko, stalno
se odlaze, ali se na njoj makar radi, i ona ce biti u skladu sa
zakonom, dok u borbi za pravoslavne frekvencije nema nikakvog reda.
Penzioneri su uzeli Svete velikomucenike za slavu, sto je sasvim na
mestu, ako Djurdjevdan pripada SPO-u, Spasovdan Beogradu, Sretenje
televiziji, Duhovi policiji, u redu, ali neraspodeljeni praznici
moraju biti pod drzavnocrkvenom kontrolom. Razume se samo po sebi da
su sva ministarstva pravoslavna, koje god vere bili pripadnici narodne
milicije ima da slave Duhove, sve opstine i gradovi takodje ce dobiti
slave iz pravoslavnog kalendara, mic po mic drzava ce preci na crkveni
kalendar, tako da vise necemo ni pominjati datume i dane u nedelji
nego samo velikomucenike, svetice, apostole i sl., ali i tu mora da se
uvede neki red, inace ce Slobodan Milosevic sutra reci: "Moja slava je
Veliki post, hocu da je provedem u krugu porodice."
Reporter, 6. jun 2001.
Intervju: Mirko Kovac, knjizevnik
TREBA PISATI MRKO
Volio bih da posjetim Beograd, jer ovo promatranje sa distance nije
isto sto i "pogled izbliza". Bilo bi zanimljivo sresti neke pisce koji
su mnogo ucinili za uspon Milosevica, a sada ispadose njegovi glavni
protivnici
Razgovarao: Nedim Sejdinovic
Pocetkom devedesetih nekoliko poznatih srpskih knjizevnika napusta
Beograd. Pored naseg sagovornika Mirka Kovaca, u svojevrstan egzil
otisli su i Bora Cosic i Vidosav Stevanovic. Kovac je iz Beograda
otisao u Rovinj, u Hrvatsku. Taj cin je sokirao beogradsku kulturnu
javnost.
"Vec negde osamdesetih ja sam bio odlucio da se vratim Mediteranu;
tada nisam mogao ni sanjati da ce dogadjaji na ovaj nacin poceti da se
razvijaju, pa sam razmisljao o Crnoj Gori, ali znate vec sta se zbilo
krajem osamdesetih. To nasilje koje je krenulo iz Beograda ubrzalo je
moj odlazak, pa sam se nasao u Istri", kaze za Reporter Kovac,
dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (za Vrata od utrobe 1978.
godine), a u medjuvremenu dobitnik i dve medjunarodne nagrade:
"Herderove" i nagrade "Tuholski" koju dodeljuje Svedski PEN za
"knjizevnike koji su se suprotstavili dikataturi". Pored Vrata od
utrobe, on je autor i mnogih drugih knjiga, medju kojima se izdvajaju
romani Gubiliste, Ruganje sa dusom i Kristalne resetke, te zbirke
pripovedaka Rane Luke Mestrovica, Nebeski zarucnici i Na odru. Kovac
je autor i scenarija za filmove Mali vojnici, Pad Italije, Okupacija u
26 slika i Tetoviranje. Nedavno su mu objavljene dve knjige eseja:
Cvjetanje mase, u Sarajevu, i Rastresen zivot, u Zagrebu. Izuzimajuci
pomenutu zbirku pripovedaka Na odru, koju je 1995. objavio Radio B92,
nisu mu tokom devedesetih objavljivane knjige u Srbiji.
Kovaceve izjave o ratovima na Balkanu, kako sam kaze, cesto su
pogresno prenosene i tumacene. Ono sto je neosporno jeste da su kod
vecine srpskih intelektualaca izazivale odbojnost, cak i kod onih koji
su se suprotstavljali Milosevicevom rezimu. Dodajmo da Kovac gotovo
celu jednu deceniju ne daje intervjue za novine koje izlaze na ovim
prostorima. Koliko znamo, izuzetak je intervju novosadskom Bulevaru
pocetkom prosle godine. Stoga ovaj koji objavljujemo u Reporteru
mozemo smatrati ekskluzivnim.
"Reporter": Kako gledate na desavanja u Srbiji i na Balkanu posle pada
Milosevicevog rezima? Da li je on bio jedini generator krize koji je
zauvek otisao u istoriju?
M. Kovac: Za mog nedavnog boravka u Parizu naslusao sam se prica kako
su promjene u Srbiji sustinske i mozda najbitnije za sudbinu Balkana,
kako je sam Bog spasio srpski narod i vratio ga u neki evropski red.
Bilo je sugovornika koji su me uvjeravali da se Srbija tako naglo i
preko noci oslobodila nacionalizma, ratnih fantazija, da je s
Milosevicem proslo razdoblje regresije itd. Meni se pak cini da tu
bitnih promjena jos zadugo nece biti, jer se svijest ne mijenja preko
noci. Na sceni je manje-vise ista fela, u prvom redu mislim na
intelektualne elite koje su svojedobno stvorile Milosevica, koje su
brbljale o "konacnom rjesenju srpskog nacionalnog pitanja". Te elite
danas se odricu svoga djetica, nazivaju ga tiraninom, okrivljuju ga i
sude mu. A Milosevic je zapravo bio njihova neuspjela kreacija, jer
njihov program niko ne moze ostvariti, jer je "model" anahron,
besmislen, van vremena. Kada god ode jedna neuspjela politicka figura,
ipak to jeste neki pomak, ali u srpskom slucaju to je samo mali
zaokret. Sustina je ista, sredstva su nesto blaza. Ja sve vise dolazim
do spoznaje da je tu Milosevic najmanje kriv, jer on je bio medij
intelektualnih elita. O tome sam pisao odmah kad se Milosevic pojavio;
naravno, docekan sam na noz, jer tada su stvarali bozanstvo od toga
nesretnog i bezvrijednog covjeka. To isto i danas cine s Kostunicom,
koji nije nista drugo doli jos jedan srpski anahronizam u opstoj
postjugoslovenskoj politickoj bijedi. Srbi moraju nauciti zivjeti s
drugima, zivjeti sa svijetom i u svijetu, da bi mogli zivjeti sami sa
sobom. Bice im potreban jedan "vrhovni psiholog", ako tako mogu reci,
koji bi im pomogao da se adaptiraju.
Da li danas pomisljate da se vratite ili bar da posetite Beograd i
Srbiju?
Volio bih da posjetim Beograd, jer ovo promatranje sa distance nije
isto sto i "pogled izbliza". Bilo bi zanimljivo sresti neke pisce koji
su mnogo ucinili za uspon Milosevica, a sada ispadose njegovi glavni
protivnici. Je li ih iznevjerio? Citao sam negdje neki tekst
knjizevnika Dragoslava Mihajlovica koji svoga ljubljenog vozda naziva
tiraninom, a njegovu pojavu objasnjava cisto rasisticki, jer da je on
takvo zlo samo zato sto je Crnogorac. Sjecam se kad je taj Mihajlovic
na Divcibarama ustajao kad god bi se spomenulo Milosevicevo ime. Tada
mu nije bio Crnogorac nego je bio veliki Srbin. Dakle, volio bih
izbliza vidjeti mnogo toga, osjetiti to moralno i duhovno posrnuce.
Vi ste u svojim tekstovima za splitski "Feral Tribune" cesto povlacili
paralele izmedju rezima i nacina vladavine HDZ-a u Hrvatskoj i
Milosevica u Srbiji. U jednom intervjuu ste rekli da ipak ne smatrate
da ce poraz HDZ-a na izborima u Hrvatskoj prouzrokovati pad
Milosevicevog rezima. Da li sada mislite da su politicke promene u
Hrvatskoj i Srbiji vezane?
Milosevicev i HDZ-ov rezim zasnivali su se na istom modelu; taj je
model u obje politicke kulture i nadalje ostao vazeci. Jedan mladi
hrvatski esejist i filozof napisao je svojevremeno da su "ustase
najbolji cuvari srpske kulture". To je ilustrovao odlicnim primjerima.
Ako danas uzmete ove u Hrvatskoj koji sebe nazivaju braniteljima
nekakvog "digniteta domovinskog rata", onda vidite da oni usvajaju sve
ono sto je degradiralo srpsku politicku scenu; dakle, isti model koji
vuce u duboku tamu. Osobno mislim da je Hrvatskoj vise zla nanio
Tudjman nego rat. Jer to je bio njegov rat u koji je uvukao vlastiti
narod. Isto je i s Milosevicem. Oba naroda dugo ce lijeciti traume.
Nesreca je sto se iz tih iskustava ne izvlace nikakve pouke. Katkad
pomislim da smo mi prijemcivi samo za ono sto je naopako.
Da li vase delo pripada korpusu srpske ili hrvatske knjizevnosti?
To mi je sve manje vazno; ja sam se izborio za neku svoju poziciju,
rekao bih "slobodnu poziciju" i to mi odgovara. Nema potrebe da se
priklanjam bilo kome; dovoljno mi je to sto sam. Mozda pripadam onom
malobrojnom krugu pisaca koji sami sebe, svojim postupcima i svojim
nacinom misljenja, izbacuju iz bilo kakvih kolektivnih zanosa i ostaju
negdje na margini kao vjeciti autsajderi. Ta moja vrsta pisaca nema
nikakvog politickog i drustvenog uticaja, nismo u lektirama, ne
pripadamo nikome, raja za nas i ne zna, niko nas ne citira.
Nedavno su u poseti Jugoslaviji (Novom Sadu) bili mladi hrvatski
knjizevnici okupljeni oko FAK-a (Festivala A knjizevnosti). Da li
smatrate da se pokidane kulturne veze izmedju Srbije i Hrvatske mogu
obnoviti?
Mali broj ljudi koji se zanima za kulturu u obje drzave nije kidao
veze usprkos galami vladajucih nacionalista. Nacionalisti se mrze i
vole medjusobno. Oni su ovih proteklih godina davali ton i kulturi i
politici. Sada nacionalizam postaje nesto vulgarno, pa ako hocete i
karakteristika banalnog svijeta. Oni su protiv svakog prozimanja. Oni
ce sve uciniti da se kulture ne dodiruju. Ali mislim da sve vise
postaju fosili. Svaka vrsta ujedinjenja za njih ce biti porazna. Ako
doista uspije projekt ujedinjene Evrope, onda ce kulturne veze biti
dio svakidasnjeg zivota.
Kakav je vas odnos prema hrvatskoj kulturnoj sceni i koje je vase
mesto u njoj? Koliko pratite srpsku knjizevnost devedesetih?
Ako bih odredjivao svoje mjesto u hrvatskoj kulturi, premda mi se to
ne da, onda bih ga zasigurno imao medju onima koji su kriticki
nastrojeni i koji se nose s mnogim sablastima i utvarama, s mnogim
zabludama i nesrecama nase sveukupne povijesti. Krleza je rekao da
treba "pisati mrko" i ponajvise sa "zacepljenim nozdrvama". Sto se
tice srpske knjizevnosti devedesetih, nemam gotovo nikakav uvid u tu
knjizevnost.
Ima li ex-yu knjizevnost svoj mesto na evropskoj knjizevnoj sceni?
Ne bih rekao da ex-yu knjizevnost ima neko posebno mjesto u Evropi,
ali neki odjeci postoje. Prevodjeni su zanimljivi pisci. To su
manje-vise individualni nastupi.
Neki beogradski knjizevni kriticari smatraju da je Mirko Kovac u
devedesetim u umetnickoj krizi. Da li biste im nesto odgovorili?
Ne znam nijedno ime iz te branse, ne citam ih. Cak i da ih citam, bilo
bi mi sasvim svejedno sta pisu o meni. Zapravo, tih devedesetih
napisao sam svoj najbolji roman - Kristalne resetke. Uzgred receno,
ovih dana pojavice se i beogradsko izdanje, ali u izdavackom smislu
izvan tih tekucih struja. Ta je knjiga, primjerice u Svedskoj, dobila
gomilu kritika. O njoj su pisali veliki knjizevni autoriteti jednog
pismenog naroda i proglasili je uz Ruzdijev roman The Moor's Last Sigh
knjigom godine. Ja sam osobno najzadovoljniji upravo tim devedesetim
godinama i to u svakom pogledu - umjetnickom, moralnom, zivotnom itd.
Tih devedesetih nastala je i Knjiga pisama 1992- 1995, koju sam radio
zajedno s Filipom Davidom. Ta se knjiga prevodi u ovom trenutku na
cetiri jezika. Mislim da je ta knjiga vazno svjedocanstvo, a istodobno
i visoki domet epistolarne knjizevnosti. Ne bih dalje proturjecio
"beogradskim knjizevnim kriticarima", imaju pravo da misle tako kako
misle. Ja im uciteljom ne kanim biti.
Nedavno je grupa srpskih knjizevnika napustila UKS i osnovala novo
udruzenje - Srpsko knjizevno drustvo...
Ne znam nista o tome, ali znam da je odavno trebalo ukinuti UKS, a sve
ono sto su cinili valjalo bi sortirati i to drustvo okriviti za
sudjelovanje u zlocinima. Mislim da bi se moralo nesto uciniti i
pokrenuti da srpski knjizevnici odgovaraju za svoja zlodjela, za ratno
huskanje, za "govor mrznje" itd.
Sta sada pisete?
Sada je spremna knjiga mojih kolumni sto sam ih dvije godine pisao za
Feral Tribune, a uradio sam i nekoliko novih pripovijedaka koje ce
izaci kao prosireno i dotjerano izdanje Nebeskih zarucnika. Radim i na
kratkom romanu Grad u zrcalu, a takodjer pisem knjigu proze Istarski
razbojnici, biografije dvadesetorice fascinantnih razbojnika iz 17. i
18. stoljeca. Napisao sam dramu za Crnogorsko narodno pozoriste Lazni
car Scepan Mali i pripremio knjigu svojih dramskih tekstova pod
naslovom Isus na kozi. I nadam se da cu nastaviti sudbinu junaka iz
Kristalnih resetki koji devedesetih napusta Beograd i dolazi u Istru.
Kroz tog junaka reflektirace se rat u Bosni i sve ono sto se zbivalo
nakon devedesetih.
NIN, 7. jun 2001. godine
ISPLATA PREZIVELIMA
U pismu kancelaru Srederu, 43 predstavnika nemacke privrede upozorili
su proteklog vikenda da "pravni interesi nekoliko kompanija ne smeju
biti na putu pravdi za prezivele zrtve nacizma"
Pise: Nenad Briski
Svi koji su bili na prinudnom radu u vreme nacizma najmanje sest
meseci i jos su zivi mogli bi u avgustu - posle punih 56 godina -
najzad da dobiju obestecenje za tada prezivljene patnje - maksimalno
15 hiljada maraka. Naravno, pod uslovom da dozive avgust. Nije rec o
cinizmu - svakog dana, prema procenama, umire po dve stotine od milion
i dvesta hiljada prezivelih prinudnih radnika. Istovremeno, novac koji
su u fond za njihovo obestecenje ulozili nemacka drzava i privreda
donosi kompanijama poreske olaksice od milijardu i osamsto miliona
maraka i - svakodnevno - kamate od sedamsto hiljada maraka (prema
proceni iz sindikata metalaca).
Gotovo svi ucesnici u poduhvatu obestecenja prinudnim radnicima, osim
glavnih kocnicara - dela nemacke privrede, sada su jednoglasni u
proceni da gotovo vise nista ne sprecava pocetak isplata. Taj
optimizam zasniva se na odluci njujorskog Apelacionog suda koji je
ukinuo presudu sudije Sirli Vol Kram. Pre nekoliko meseci Kramova (78)
odbila je da odbaci skupnu tuzbu zrtava nacizma protiv nemackih
banaka, jer nemacke firme nisu prikupile u punom iznosu svoj deo od
pet milijardi maraka za Fond za obestecenje zrtava (nemacka drzava je
odavno uplatila svoj deo). Kad je taj uslov ispunjen, sudija je
pokusala da zahteve zrtava poveze sa poravnanjem s austrijskim
bankama, sto su odbili i nemacka drzava i privreda. Sada je Apelacioni
sud odbacio taj zahtev i put ka obestecenju trebalo bi da bude
otvoren. Da li?
Saveti zrtvama
Da bi isplate zaista i pocele, mora se garantovati pravna sigurnost
nemackim firmama - da ne moraju da strahuju od novih kolektivnih tuzbi
u SAD. Odluku o tome da li takva sigurnost postoji ili ne, donosi
Bundestag. Ako se moze suditi prema izjavama politicara - sve je u
redu. Tako je kancelar Gerhard Sreder izjavio da je, na osnovu odluke
Apelacionog suda, moguca "tesna komunikacija sa nemackom privredom",
te bi Bundestag odluku mogao da donese pre letnje pauze. Slicno misli
i glavni vladin pregovarac o ovoj temi, nekadasnji sef liberala grof
Oto Lambsdorf. Folker Bek, predstavnik za pravna pitanja parlamentarne
frakcije Zelenih, smatra cak da bi Bundestag vec ove ili sledece
sedmice mogao da donese odluku o pravnoj sigurnosti, tj. o pocetku
isplata.
Novo odlaganje vise ne moze da se pravda sa moralnog stanovista, kaze
Bek i dodaje: "Zeleli bismo da zrtve za zivota dobiju obestecenje koje
im pripada." Istovremeno, Bek je zatrazio od privrede da i kamate
ulozi u Fond za obestecenje kako bi od njih koristi imali bivsi
prinudni radnici, a ne nemacke kompanije. U protivnom, upozorava Bek,
mogle bi se pojaviti sumnje da se pocetak isplata namerno odlaze kako
bi se kamatama dobijenim za to vreme pokrio deo troskova.
Savezno udruzenje "Informacije i saveti za zrtve naci-progona"
saopstilo je da je presudom njujorskog Apelacionog suda nestao i
poslednji izgovor za odlaganje obestecenja i da Bundestag mora odmah
da donese odluku o pocetku isplata. Istovremeno, predsednik Centralnog
saveta Jevreja u Nemackoj Paul Spigel izjavio je da je "nepodnosljivo"
da dnevno umire 200 bivsih prinudnih radnika dok istovremeno nemacka
privreda ubire kamate od sakupljenih pet milijardi maraka. On je
upozorio da bi u ocima sveta i Nemacka i njena privreda mogle znacajno
da izgube na ugledu i da je jos malo onih koji nisu pravnici, ali su u
stanju da prate raspravu o pravnoj sigurnosti.
Glavni kocnicari su i dalje (neke) nemacke kompanije. Zvanicnici iz
privrednih udruzenja smatraju da je njujorska presuda u redu, ali da
potpuna pravna sigurnost jos nije osigurana. Predsednik nemacke
industrijske i trgovinske komore Ludvig Georg Braun pominje "ostale
manje probleme" koji moraju biti reseni pre nego sto pocnu isplate.
Predstavnik privrede u Fondu za obestecenje Volfgang Gibovski je
rekao: "I mi delimo nade u skori pocetak isplata. Ali, ne mozemo sa
stopostotnom sigurnoscu reci - sve je u redu".
Spor i jeste u tome koliko bi kolektivnih tuzbi u americkim sudovima
trebalo da bude odbijeno da bi se konstatovalo: "sve je u redu".
Trenutno, tamo je u postupku jos 11 kolektivnih tuzbi - cetiri su
nesporne, za preostalih sedam moraju se sacekati odluke sudova, smatra
Gibovski.
Gimnazijalci
Sada su i u samoj privredi sve glasniji zahtevi da pocnu isplate. U
pismu kancelaru Srederu, 43 predstavnika nemacke privrede upozorili su
proteklog vikenda da "pravni interesi nekoliko kompanija ne smeju biti
na putu pravdi za prezivele zrtve (nacizma)". "Nemojte dozvoliti da
nekoliko kompanija sprecava nemacku vladu i nemacki parlament da
postupe u skladu sa svojom istorijskom odgovornoscu. Novac koji smo
uplatili mi, kao i sest hiljada drugih firmi, mora sto pre stici do
onih kojima je namenjen", kaze se u pismu kancelaru.
O stanju svesti u pojedinim segmentima drustva upecatljivo svedoci i
primer iz Bremena. Praonica iz Bremena, naslednica praonice koja je u
vreme nacizma zaposljavala prinudne radnike, odbila je da uplati
doprinos za Fond. Ucenici zavrsnog razreda jedne tamosnje gimnazije
pozabavili su se istorijom firme, predocili rukovodstvu rezultate,
sakupili od dzeparaca 285 maraka i poslali firmi uz napomenu "Za
uplatu u Fond za obestecenje". Praonica je novac vratila, a njen
predstavnik je izjavio: onaj ko kupi polovan automobil, nije duzan da
obesteti zrtve udesa koji je napravio prethodni vlasnik.
Sto se komentara u medijima tice, citiracemo za kraj jedan ("Dojce
vele") od mnogih napisanih u istom duhu: "Deset milijardi maraka nije
sakupljeno da bi se kupila pravna sigurnost nemackih firmi koje su u
vreme nacizma profitirale od robovskog rada. Preziveli prinudni
radnici morali bi da dobiju bar malo obestecenje za dozivljenu
nepravdu, za lisavanje slobode, deportaciju, eksploataciju i ceste
telesne povrede, glad i patnje. O njima je rec, o zrtvama. I zato
nemacki parlament mora sto pre da odobri pocetak isplata."
BBC NEWS, 7 jun 2001
Iran u zizi: Turizam ceka na kaspijska odmaralista
Pise Monica Whitlock u Bandar Anzaliju na Kaspijskom moru
Od kada je pre cetiri godine na vlast dosao predsednik Khatami, broj
stranih turista u Iranu neprekidno raste.
Turisticke agencije i samostalni turisti, nekada redak prizor u Iranu,
sada su cesta pojava u velikim gradovima, okurazeni iranskim novim
imidzom otvorene nacije.
Vecinu posetilaca zanimaju arheoloska nalazista i religiozna mesta.
Poneko ode i do obale Kaspijskog mora - dugogodisnjeg omiljenog
izletista iranskih vikednasa koji tamo beze od gradskog smoga.
Kaspijska odmaralista ne mogu da konkurisu uobicajenoj industriji
plaza. Muskarcima i zenama nije dozvoljeno da se zajedno kupaju, a
hoteli su uglavnom sagradjeni pre revolucije i nalaze se u stanju
raspada.
Novi izazovi
I pored svega, inostrani turizam se razvija. Jihan Bin iz lokalnog
turistickog biroa kaze da svake godine dolazi sve vise stranaca. I
nada se da ce uskoro njene velike prazne kancelarije vrveti od
posetilaca.
"Dolaze iz Italije, Nemacke, Francuske, Belgije i aprapskih zemalja,
najvise iz Katara i Kuvajta", kaze ona.
Kada smo je upitali da li ce u ovom mestu uskoro biti zapadnjackih
kapaciteta kao sto su bazeni i teniski tereni, ona je rekla: "Mi se
trudimo, ali to nije ono sto turisti ovde zele da vide, oni to imaju u
svojim zemljama."
Na svakom koraku moderni, dobro uradjeni bilbordi promovisu kulturne
atrakcije za koje se turisticki biroi nadaju da ce ulepsati cari
Kaspijskog mora.
Pecinske atrakcije
Predsednik Kathami je prosle godine ucinio vanrednu posetu severu
zemlje i skrenuo paznju na neiskoriscene potencijale Kandovana i
Secerne Vekne - senzacionalne prizore prirodnih pecina nalik turskom
mestu Cappadocia.
Lokalni stanovnici zive u pecinama i pokusavaju da posetiocima prodaju
svoje proizvode. Prevodilac Massoud kaze da se broj stranih turista
povecao od kako je izabran predsednik Khatami.
"Naravno, ako budemo imali vise turista, moci cemo lako da prodajemo
nase tepihe, a ista stvar ce se dogoditi sa poljoprivredom - moci cemo
mnogo lakse da prodajemo nase proizvode i to je sjajno", kaze on.
Turizam u Iranu je vise od novca. Zbog viza i visokih putnih troskova
veoma mali broj mladih Iranaca je putovao po inostranstvu .
Svaki turista donese ukus dobrodoslice spoljnog sveta, a to su mnogi
videli samo na televiziji.
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
