"Glas javnosti", 30. jun-1.jul 2001.
Glas saznaje
Ukoliko EU i Holandija odobre vize
MIRJANA MARKOVIC TRAZI STAN U HAGU!
BEOGRAD - Ukoliko Evropska unija i Holandija odobre vize, supruga i
cerka Slobodana Milosevica, dr Mira Markovic i Marija Milosevic,
uskoro ce iznajmiti stan u Hagu kako bi mogle da budu u cestom
kontaktu s Milosevicem, saznaje "Glas" iz izvora bliskim Vladi Srbije.
Pise: P. P.
Kako nam je potvrdjeno, one su vec podnele zahtev za izdavanje
"sengenske vize". Uza porodica Slobodana Milosevica - supruga, cerka,
sin, snaha i brat - podsetimo, nalaze se na listi Evropske unije kojom
se zabranjuje izdavanje viza i ulazak u zemlje EU, i dalje je na
snazi. Za sad nije poznato da li ce ova zabrana biti "skinuta" za Miru
i Mariju.
Kako je juce najavljeno iz Direkcije Jugoslovenske levice, ciji je
predsednik Mira Markovic, ona ce se ubrzo obratiti javnosti. Portparol
JUL-a Dragana Kuzmanovic je na konferenciji za novinare rekla "da jos
ne zna na koji nacin ce Mira Markovic nastupiti u javnosti, ali da ce
mediji o tome biti obavesteni".
Nema daljih izrucenja
Povodom informacija koje su ovih dana plasirane u javnosti u vezi sa
izrucenjem predsednika Srbije Milana Milutinovica i pojedinih oficira
VJ Haskom tribunalu, nas izvor je rekao da su to "dezinformacije
sracunate da uznemire javnost" i da "daljih izrucenja nece biti".
"Politika", 1. jul 2001.
RATKO BOZOVIC ZA "POLITIKU"
ZIVOT JE PAMETNIJI OD NAS
Ocigledno je da su rdjavi gospodari imali oko sebe rdjave sluge. Sluge
panicno traze nove gospodare, a bivsi gospodari, koji ne pristaju da
budu bivsi, traze nove sluge
Pise: Gordana Popovic
- Veliki je obrt kada heroji treba da budu oznaceni kao zlikovci. Iz
lazomanije u kojoj smo ziveli sad treba uci u suocenje sa sobom. Nista
teze. Ne mozete glumca malih mogucnosti pretvoriti u glumca velikog
morala i estetskih razmera - komentarise Ratko Bozovic, teoreticar
kulture, nasu trenutnu politicku situaciju, pokusavajuci pri tom da se
nasali oko drugih usputnih stvari jer je primetio, i to mu smeta, da
se ljudi i dalje malo smeju pa cak i njegovi studenti na Fakultetu
politickih nauka.
- Cini mi se da pomalo licimo na Platonove junake koji su, naviknuvsi
se na mrak zbog dugog boravka u pecini, obnevideli kada su izasli na
svetlost dana. Seticete se da su rezimlije gubitnici pobunu gradjana
petog oktobra nazvali pucem mada to nije bio puc ni u jednoj svojoj
komponenti. Kako moze biti puc opstenarodna pobuna zbog prekrajanja
izborne volje gradjana?! Nisu dobronamerne ni aluzije na rusku
Oktobarsku revoluciju jer ono sto se ovde desilo nema obelezja
revolucije kao vida nasilja iako su, valjda nismo zaboravili, celnici
odlazeceg rezima isticali da su oni u krvi dosli na vlast i da je
jedino tako mogu i napustiti. Zivot je, izgleda, bio pametniji od svih
ucesnika u ovoj do kraja opasnoj igri svrgavanja zastarelog rezima, pa
smo dobili moralnu revoluciju kao odblesak volje, svesti i savesti
gradjana. Ovo govorim zato sto su ljudi vec zaboravili sta se desilo.
Cak se zaboravlja ko je bunt gradjana i proizveo.
Ekstremisti ne vole ljude
o Da li to znaci da iz mitomanske price jos nismo iskoracili u stvarni
zivot.
- Politicku svakodnevicu ponovo prekrivaju pravovernici,
idolopoklonici i sledbenici. I pored toga sto to nije iznudjeno
"odozgo", stari mehanizmi, valjda po navici, a uz pomoc raspusnih i
difuznih medija, dovode do opasne uskosti, do atmosfere u kojoj ce
tesko biti moguce "misliti svojom glavom" i izloziti se riziku
"prekoracenja". Ponovo smo daltonisti za razlicitosti, pa samim tim i
daleko od savremenog drustva i kritickog misljenja. Tu nema slobode.
o Kako objasnjavate takvo ponasanje?
- Moze se to doziveti kao prisustvo druge strane iste ploce. U
konfuznoj javnosti, sveprisutna je sklonost hvali, pre nego sto se
shvati sta se hvali i zasto se hvali to sto se u zvezde dize. A od
preterane hvale samo je besmislenije bezrazlozno i bezobzirno
kudjenje. Takve krajnosti su nama bliske, pa stoga ovde i dalje vlada
politicki ekstremizam. Bio je u pravu Stenli Kjubrik, veliki filmski
stvaralac, kada je rekao da ekstremisti ne vole ljude. Oni najvise
vole svoje ekstremisticke ideje.
o Mozete li da definisete kako politicki ekstremizam utice na
intelektualnu i kulturnu sferu zivota?
- Mogu da podjem od sebe, jer je moja prica paradigmaticna. U
poslednjih desetak godina napisao sam desetak knjiga cija je tema
politika kao zlo, politika kao destrukcija. To nije bio moj izbor, bio
sam nateran. Nikada, bukvalno nikada, ne bih izabrao politiku kao
predmet bilo kog istrazivanja u normalnim okolnostima, niti bih
napustio svoju profesionalnu stazu koja je toliko provokativna i
izazovna, jer me podstice na zapitanost o vrednosti, istini, lepoti.
Ja sam zeleo da se bavim kulturom, ali posto kulture nije bilo, bio
sam nateran da se bavim nepristajanjem na politiku zla. Nisam ja bio
naivan da poverujem da nesto mogu da promenim u odnosu na karavan
nasilja. Bio sam jednostavno pas koji lajucka pored puta dok karavan
bezbedno prolazi. Izgubio sam silno vreme u tome i bio gubitnik u
svojoj profesiji. Mnogi drugi su, poput mene, bili izbeglice iz
sopstvenih zivota i izbeglice iz svojih profesija.
Moralno nasilje
o A kad je politici zla dosao kraj, sta se promenilo?
- Kraj politike nasilja neminovno donosi i krajnosti kraja,
haoticnosti kraja, opasnosti kraja. Tu su sveprisutne i neizvesnosti o
ozivotvorenju promena, nedostatak istrajnosti da se sledi demokratska
alternativa, strepnje zbog ljudskih nevaljalstava, teskobe zbog
saznanja o nasim zestokim temperamentima i naopakim naravima. Tu su,
takodje, i famozni prebezi koji besomucno jure dresove kako bi
zaigrali u timu koji pobedjuje. Ocigledno je da su rdjavi gospodari
imali oko sebe rdjave sluge. Sluge panicno traze nove gospodare, a
bivsi gospodari, koji ne pristaju da budu bivsi, traze nove sluge.
Ponovo se pokazuje da je od svih nasilja moralno nasilje
najperfidnije, najprisutnije i najdalje od vrline.
o Kako onda u takvoj situaciji vratiti nasim gradjanima osmeh na lice?
- Ja, na primer, pocinjem da se vracam profesiji sa petoknjizjem o
nasim aforisticarima koji su najistrajnije busili balone nase
zastarelosti. Od nase kriticke gerile, pocev od Viba i Duska Radovica
pa do ovih savremenih aforisticara, naucio sam da nema smisla uzimati
ozbiljno politicare koji simuliraju ozbiljnost i blefiraju vaznost.
Takvi tipovi su neozbiljni sa stanovista prava, duznosti i
odgovornosti. Dakle, ironija nam je potrebna, gospodo! Ocekujem od
naseg gradjanstva da pocne malo vise da ironizira sve sto nam se
desava. Siguran sam da ce im se tada pojaviti osmeh na licu - kaze za
"Politiku" kulturolog Ratko Bozovic.
HOMOFOBICNO POLITICKO NASILJE
Pise: Jasmina Tesanovic, urednica Feministicke izdavacke kuce '94.
Trebalo je da bude slavlje, prva javna demonstracija gej-lezbejskog
pokreta koji proslavlja svoj internacionalni dan, na Trgu Republike na
kome se odigrala cela nasa demokratska istorija.
Jedino cega smo se plasili bilo je ruzno vreme. U redu, budimo
iskreni, velika kolicina homofobije je vec godinama u Srbiji, pojacana
ratovima, nacionalizmom, ali i marginalizovana svim tim muskim
pitanjima, od kojih je poslednje ekstradicija Milosevica, kljucne
osobe tih muskih ponasanja, ukljucujuci bombardovanje, ubijanje,
etnicko ciscenje i masovne grobnice pred nasim pragom ispod nasih
zivih tela.
Pre dva dana kad je nas bivsi predsednik iznenada deportovan u Hag,
njegovi obozavaoci odrzali su mlak miting, pod kontrolom policije, na
istom tom trgu. Danas nije bilo tako: zivahna, sarena i vesela grupa,
od 30-50 gejova i lezbejki trebalo je da igra i peva na trgu a da
posle odrzi konferenciju u Studentskom kulturnom centru koji je ponovo
postao slobodan prostor za alteranativnu politiku i kulturu.
Medjutim videla sam da se ovo desilo: oko 3 po podne bila sam na trgu
prilazeci gustoj gomili uglavnom mladih muskarac obrijanih glava,
razvijenih misica u tesnim majicama, pitajuci se gde su ovi moji. Cula
sam kamermana pored mene kako kaze: ovo ce potrajati nekoliko sekundi,
nema sanse da ovako nesto prodje u Srbiji. Htela sam da mu odgovorim,
nema sansi, ovo je i moja Srbija, ali vec sam bila na oprezu. Posle
nekoliko sekundi poneo me je stampedo divlje gomile koja je trcala ka
drugoj strani trga: primetila sam grupu gejova sa balonima kako idu u
koloni pevajuci. Potrcala sam i ja ka njima: videla sam nekoliko
stotina vristecih, vredjajucih, nasilnih ljudi kako gaze nekolicinu.
Policija se nije videla, tu i tamo mogao si da opazis nekog
specijalca.
Krdo je napalo malu grupu koja se razbezala na sve strane. Pratila sam
nekoliko njih: sledeca scena koju sam videla je kako oni iz gomile
sipkama prebijaju meni nepoznatog momka svetlo ofarbane kose. Glava mu
je krvarila, nos. Jedna moja prijateljica pokusavala je da ga odvuce
nekud, oko desetak policajaca pravili su krug oko nas, ali stotina
nasilnika je pokusavala da probije krug.
Bilo je mnogo novinara sa kamerama. Pomislila sam kako prisustvujem
lincu, potpuno sam se osetila bespomocnom i izgubljenom. Ali je
policija pocela da puca u vazduh, huligani su se povukli na sekund, i
vec sledeceg trenutka su hrlili urlajuci " kurve, degenerici", prema
trgu ponovo.
I bilo je tu obicnih policajaca koji su samo stajali i gledali: kako
su udarali devojku iz feministicke grupe koja je davala intervju,
bacali jaja na bilo koga ko im je licio na deo grupe, kako su vukli
jednu devojku prolaznicu i vredjali je. S dve drugarice krenula sam ka
Studentskom centru: grupa mladica nas je pratila, vredjajuci nas i
pljujuci na nas, u gomili ljudi. Moja se prijateljica osvrnula rekavsi
im: smirite se duse.
Meni je doslo da ih ubijem. Prolaznici su komentarisali na razne
nacine, uglavnom sta se petljamo sa uvrnutima, treba ih sve poubijati,
prljaju nasu novu Srbiju. Neki su jednostavno bili uplaseni ili
zbunjeni. Ali nikoga nisam cula da kaze: pustite ih, i oni su ljudi
kao i mi, imaju osnovna ljudska prava.
Stigle smo u Centar, bio je zatvoren, svuda okolo je bila policija a
neke zene koje su posmatrale urlale su im: pa glasali ste za
demokratiju i eto vam ga sada, vi budale, ovi posteni momci brane nasu
cast.
Jedan veoma ruzan stariji debeo covek urlao je i znojio se, dajte mi
lezbejke, hocu da ih silujem. Samo smo stajale i gledale, davale
intervjue svakom ko je hteo da nas cuje: jedine reci koje su mi padale
na pamet bile su: ovo je i moja Srbija, ovo je fasizam.
Tek kada su neki huligani bili uhapseni i razbijeni u male grupe,
uspela sam da slozim sliku: Milosevic u Hagu, huligani frustrirani, i
trenutno ne biju svoje zene i decu, sada biju sve sto im ne lici na
patriote. Kasnije dok smo sedeli u Zenskom centru proveravajuci koliko
je osoba povredjeno (osam policajaca i osam civila), svi smo priznali
da ovu vrstu nasilja i reakcije nismo ocekivali i da se nikad ranije
nije desila, bez obzira na sve strahove, i da ovo nije spontana
akcija.
Dali smo mnogo intervjua, bilo je dosta ekipa ali posle nekoliko
pristojnih emitovanja, zvanicna verzija postala je: sukob izmedju
homoseksualaca i protivnika. Zvanicna izjava sefa policije isto je
glasila: sve je pod kontrolom zahvaljujuci hrabroj policiji.
Pre tri dana miting je zvanicno prijavljen u policiji i receno je da
su se pojavili pamfleti desnicarske organizacije koja preti
nasiljem...
Ali meni to nije dovoljno objasnjenje, razumem ja daleko vise od toga,
iza te velike oragnizovane nasilne mase etnicki superiornih patriota,
osim radikalne stranke, homofobicnih organizacija, nepismenih
demokrata, postoji veci problem: tiha vecina, ukljucujuci i ljude na
vlasti, onoj pre i ovoj sada.
Ti bi ljudi u nekoliko reci rekli da su Srbi vec pretrpeli dovoljno
ponizenja i nesreca samo im ova javna predstava fali. Zar nije
iskopavanje albanskih tela sasvim dovoljno? I ti ljudi da bi
procistili svoje nacionalno samopostovaje zele da nametnu religiju po
skolama, da kontrolisu radjanje, da uguse glasove manjina, etnickih i
seksualnih.
Iako jos uvek drhtim od straha, mozda najveceg koji sam dozivela, zato
sto je bio licni a opet delovao bezlicno, kao kod linca, ne zelim da
ni ja ni moji saputnici govorimo kao zrtve: ovo je prilika, bez obzira
koliko bolna, da se progovori, da se denuncira, da se trazi pravda,
imena organizatora nasilja. Otarasiti se Milosevica i iskopati mrtva
tela iz masovnih grobnica nije dovoljno, moramo da se resimo malih
Milosevica koji kruze nasim gradovima i zivotima i da iskopamo iz nase
svesti i tela svu netoleranciju i homofobiju koja se godinama talozila
i zanemarivala.
Zelim da stojim uspravno i da kazem, ovo je i moja Srbija, iako sam
zena, marginalka, feministkinja, sta vec. Zelim da uzvratim onima koji
koriste nasilje i mrznju, da njih proglasim kriminalcima i
marginalcima. Zato pisem ovu poruku i svima saljem, trazeci podrsku i
javnost.
Jasmina Tesanovic
Beograd, 30 jun. 2001.
"NIN", 28. jun 2001.
PRETPLATA OPET
Politicki razlog da se ukine pretplata bio je da se ispuni predizborno
obecanje, posto je ono ispunjeno, pretplata se ponovo uvodi
Pise: Ivana Jankovic
Oni koji su govorili da je odluka vlade da ukine televizijsku
pretplatu bila pogresna i ishitrena, po svemu sudeci, bili su u pravu.
Pretplata ce najverovatnije biti vracena, a naplacivace se, opet,
preko racuna za struju.
"Rec je samo o predlogu, a vlada jos nije donela odluku", kaze Zarko
Korac. "Stanovnistvo je siromasno i pretplata je nepopularna, ali
postoje jaki politicki razlozi da se RTS ne finansira iz budzeta.
Ukoliko se predlog prihvati pretplata ce se naplacivati preko struje,
ali nece biti automatizma, odredice se iznos, verovatno procenat
racuna za struju i dobijace se priznanica za taj iznos. I u drugim
zemljama javni servis finansira se pretplatom, a iskustva najvecih
evropskih zemalja su pokazala da pretplata "na dobrovoljnoj bazi" ne
daje rezultate. Uostalom, rec je o nacionalnoj televiziji, na kojoj
gradjani ocekuju dramski, muzicki, decji program. Gde ce inace da ga
gledaju, da nece mozda na 'Pinku'?"
Politicki razlog da se pretplata ukine, bio je da se ispuni
predizborno obecanje. Kada se ispostavilo da ne samo da su gradjani
godinama finansirali televiziju koja ih je, za njihov sopstven novac,
vredjala i lagala, nego su sredstva odlazila i u privatne dzepove
vodecih ljudi televizije, ucinilo se da bi obecanje o ukidanju
pretplate moglo biti dobar potez predizborne kampanje. Ali, ispunjenje
obecanja donelo je druge probleme.
U trenutku kada je pocela da se oporavlja, drzavna televizija
ostavljena je bez najveceg izvora prihoda. Od oko 150 miliona dinara
koliko je mesecno potrebno, preko 130 donosila je pretplata. Drugi
problem je sto se rasterecenjem gradjana televizija stavlja na teret
drzavnog budzeta, sto je onda i tehnicki cini jos zavisnijom. Ako bi
gradjani zeleli da to bude njihov servis i da odgovara njima, a ne
drzavi, onda bi morali i da ga sami finansiraju.
RTS je tako ostavljen u dugovima, bez priliva sredstava (budzet ne
moze da pokrije sve troskove), sa mnostvom kadrovskih i tehnickih
problema, dok su istovremeno sa svih strana stizale primedbe da im
program jos nije dovoljno dobar.
Da bi RTS postao samostalan u svakom smislu, pa i finansijskom,
neophodno je da se obezbede i sredstva i nacini da ta sredstva stvarno
i dodju do onih kojima pripadaju. Pretplatu je u prethodnom periodu
ubirala Elektrodistribucija Srbije, koja je sredstva uplacivala vladi,
a vlada prosledjivala RTS-u. U tom lancu novac je umeo da nestane, kao
sto je nestajalo i ono sto bi stiglo u RTS. Sada se planira da se
pretplata naplacuje zajedno sa strujom, ali da se odvaja na poseban
racun, tako da direktno ide Televiziji.
"Nije trebalo ni ukidati pretplatu, ovo ce sada biti samo ispravljanje
greske", kaze Nenad Ristic. "Placace se pretplata, ali bice popusta,
tacnije evidencije, vodice se racuna o onima koji imaju dva brojila. U
trazenju nacina na koji bi se RTS finansirao ispostavilo se da je
najbolje da se veze za struju, a organizovace se tako da ovoga puta
sredstva stignu onome kome su namenjena i da se iskoriste za ono za
sta su namenjena."
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
