Divac Knjaz, a direktor vlada
Da li je, pristajući na najavljene uslove prodaje preduzeća „Knjaz Miloš“, vlada odustala od načela privatizacije za koja se do sada zalagala
Piše: Dušan Pavlović
Ukoliko preduzeće Knjaz Miloš uistinu bude prodato Vladi Divcu pod uslovima koje su 3. oktobra 2003. godine dogovorili ministar Vlahović i uprava Knjaza Miloša, biće to još jedno preduzeće koje je, pored Sartida, prodato pod netržišnim uslovima.
Halabuka oko prodaje Knjaza Miloša podigla se u trenutku kada je direktor preduzeća Radenko Marjanović počeo preko medija da vrši pritisak na resorno ministarstvo da se privatizacija ovog preduzeća dovrši kroz njegovu dokapitalizaciju, te da kupci deonica koje trenutno poseduje država budu domaći državljani. Zahtevano je da se 41,2 odsto akcija u posedu Akcijskog fonda proda radnicima, a ne strateškom partneru (u to vreme se za akcije Knjaza Miloša raspitivala Koka-kola). Zvaničan stav Knjaza Miloša bio je ovaj: „Nama dokapitalizacija više odgovara od prodaje na tenderu, jer strateški partner neće moći da ostvari ono što mi očekujemo, zato što oni tu ulaze samo iz sopstvenog interesa. Klasična kupovina preduzeća suzila bi tržište, smanjila izvoz, a profit bi se iznosio iz zemlje, za razliku od dokapitalizacije gde bi profit ostajao u zemlji“ (Pregled, 25.9.2003. str. 3).
Nakon takvog stava, iz koga izbija nerazumevanje fundamentalnih pretpostavki tržišne ekonomije, čoveku preostaje da se zapita kako li je uprava Knjaza Miloša do sada uopšte poslovala s dobitkom. U biznisu je jednostavno normalno da ljudi u njega ulaze iz sopstvenog interesa. Osim toga, uprava Knjaza Miloša naivna je ako veruje da će prodaja većinskog paketa domaćem investitoru sprečiti iznošenje kapitala iz zemlje. Vlade Divac, ili bilo koji drugi kupac, ima slobodu da prihod od dividendi nosi gde god želi, da ulaže ili ne ulaže u preduzeće ili da čak proda većinski paket deonica čim prođe ugovorom predviđeni period od pet godina.
Interes uprave Knjaza Miloša da se većinsko vlasništvo ne proda stranom strateškom partneru proizlazi iz pretpostavke da većinsko vlasništvo u rukama radnika-akcionara omogućuje rukovodstvu da utiče na odlučivanje iako ne poseduje većinski paket akcija. Namera Radenka Marjanovića identična je nameri Slobodana Radulovića (vidi Blic News br. 192) - da pritiscima na radnike obezbedi sebi, osim upravljačke, i vlasničku ulogu. Pretpostavka je da se radnici lakše od strateških partnera mogu naterati da ne prodaju akcije, te da će se time obezbediti kontrola nad upravljanjem i vlasništvom. Evo primera koji to potvrđuje: kada je u septembru 2003. deo radnika-akcionara Knjaza Miloša najavio da će na berzi prodati 14,2 odsto akcija, Skupština akcionara sprečila je taj potez, tvrdeći kako brokerska kuća Emisio, s kojom su akcionari postigli sporazum, „nije poslala zahtev u odgovarajućoj formi“. Kada se videlo da bi ovih 14,2 odsto akcija moglo da se sjedini sa onih 41,2 odsto koje drži Fond, i da bi sve to mogao da kupi isti kupac, mogućnost malih radnika-akcionara da slobodno raspolažu sa svojih 14,2 odsto akcija sabotirana je sve dok sa ministarstvom nije pronađen kupac koji odgovara menadžmentu preduzeća.
Bilo kako bilo, ako se većinski paket Knjaza Miloša zaista proda na osnovu dogovora od 3. oktobra, biće to još jedno kršenje jednog od četiri načela privatizacije, po kome se preduzeće mora privatizovati pod tržišnim uslovima, kao i kršenje načela po kome se velika preduzeća moraju prodati strateškim partnerima.
Ova tvrdnja zaslužuje malo više pažnje. Ministar Vlahović na to odgovara kako se privatizacija Knjaza Miloša odvija kroz dokapitalizaciju koja je regulisana po saveznom Zakonu o preduzećima iz 1996. godine, te da se, prema tome, principi koji su propisani Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine ne odnose na slučaj Knjaza Miloša. Ako je to tačno, onda taj argument predstavlja odricanje od načela za koje se zalažu Vlada Srbije, ministarstvo i sam Vlahović. Ako je model dokapitalizacije dobar, zbog čega onda 2001. godine nije nastavljena privatizacija po ovom modelu? Upravo je obrnut slučaj: model dokapitalizacije je loš i zbog toga je vlada predložila nov zakon o privatizaciji, kojim se preduzeća prodaju na tenderima ili aukcijama uz tržišno utvrđivanje cena.
Osim toga, dokapitalizacija je samo deo priče po kojoj se prodaje Knjaz Miloš. Najveći deo akcija (41,2 odsto) prodaje Akcijski fond. Fond je državna institucija koja je nastala po Zakonu o privatizaciji iz 2001. i prodaja paketa akcija koje on drži mora da se obavi po tržišnim kriterijumima koje taj zakon propisuje (član 2). To piše i u samom Zakonu o akcijskom fondu (Službeni glasnik Republike Srbije br. 38/01), koji onemogućuje ekskluzivnu kupovinu. Član 9. Zakona kaže kako se akcije prodaju na finansijskoj berzi javnom aukcijom ili preko berzanskih posrednika, odnosno putem javne ponude i javnog tendera. Direktna pogodba je isključena. Osim toga, član 14. kaže kako je Fond dužan da posluje sa pažnjom dobrog stručnjaka, „vodeći računa o prihodima koje ostvaruje republika prodajom akcija“. Iz ovoga sledi kako Akcijski fond ne može a da se ne rukovodi načelom maksimiziranja prihoda od prodaje.
Akcijski fond je do sada bio relativno uspešan u poštovanju ovog načela prodajući akcije na berzi. Od 30. aprila 2002. godine, od kada je uspostavljen, do kraja septembra 2003. godine, Fond je prodao manjinske pakete za 145 preduzeća i ostvario ukupan prihod od 145 miliona dolara. Razlog za ovako dobar uspeh Fonda je to što on svoj deo akcija prodaje na berzi po tržišnim uslovima. Prodaja akcija Knjaza Miloša po netržišnim uslovima predstavlja diskontinuitet s ovom praksom i kršenje člana 9. Zakona o akcijskom fondu.
Tu ne bi bio kraj kršenju Zakona o akcijskom fondu jer Zakon eksplicitno zabranjuje pravo ekskluzivne kupovine. Stav 6. člana 9 kaže kako „Akcijski fond u postupku prodaje poštuje principe javnosti i nediskriminacije“. Prodaja 41,2 odsto akcija Vladi Divcu za najavljenih 55 miliona dolara u suprotnosti je sa ovim članom zakona, jer su iz procesa prodaje bili diskriminisani svi koji se ne zovu Vlade Divac.
Kako je na početku rečeno, osnovni problem sa privatizacijom Knjaza Miloša leži u tome što će se najavljena privatizacija kompanije obaviti po netržišnim uslovima. Time će biti oštećen državni budžet, jer će prihod od prodaje biti manji od onog koji bi mogao da se dobije kada bi se akcije prodavale na berzi. Vlada i Ministarstvo za privatizaciju, razume se, imaju pravo da vode politiku kakvu god hoće, prodajući firme po zakonima koje je doneo Milošević, a izbegavajući zakone koji su stupili na snagu nakon 5. oktobra 2000. godine. Ali neka onda budu dovoljno pošteni da priznaju kako tržišna filozofija nije filozofija koja im je bliska.
(Stavovi i vrednosni sudovi izrečeni u tekstu su lično autorovi i ne odslikavaju nužno stavove i sudove nijedne institucije, organizacije, političke stranke ili ovog nedeljnika.)
http://www.blicnews.com/
