Duh iz boce
TREĆI METAK
Bogdan Tirnanić
Ove godine je bilo na pretek smrti. Svi svetski listovi liče na nekrolog u nastavcima. Pre nekoliko dana u sarajevskoj bolnici preminuo je Alija Izetbegović. Ne bih želeo da ispadnem ciničan, ali činjenica da je Alija umro u krevetu može se smatrati njegovim poslednjim uspehom.
Zoran Đinđić nije imao takvu šansu. Nije mu bilo vreme za umiranje. Ali je ubijen kao pas ispred zatvorenih vrata zgrade u kojoj se nalazila njegova kancelarija. Nisam se, za njegovog života, slagao sa mnogim njegovim premijerskim potezima. To je, uostalom, javnosti poznato. I na sve je to stavljena tačka 12. marta. Ne podnosim nasilne smrti, naročito ako se na žrtvu puca iz potaje, po danu, u prometnom delu grada. Zato sam relativno mirno podneo nevolje vanrednog stanja. Najmanje što sam očekivao jeste da će Sablja rešiti enigmu ovog užasnog zločina.
Izgleda da sam se prevario. Ispostavilo se da je čak i snimak atentata, koji se stalno prikazuje na svim televizijama, apokrifan. Šta li je tek sa ostalim? U istrazi premijerovog ubistva učestvovali su, razume se, policija i tužilaštvo. Do početka ove nedelje nismo znali da su se istim poslom bavili i kriminalistički specijalisti iz Nemačke. O onoj Koraćevoj komisiji da i ne govorimo. Sve je izgledalo u redu.
Ali nije. Jer se za reč javio šef Đinđićevog ličnog obezbeđenja Milan Veruović, koji je tog 12. marta i sam teško ranjen. Šta kaže Milan Veruović? On tvrdi kako su ispaljena tri metka, a ne dva. I da su na premijera pucala dvojica snajperista, iz različitih pravaca. Jedan je zbilja bio u Gepratovoj ulici, odakle se pruža odličan pogled na neobezbeđeno zadnje dvorište zgrade vlade. Ali je, misli Milan Veruović, drugi pucao iz zgrade u Birčaninovoj 6, koja takođe pripada vladi, a nalazi se u rekonstrukciji, pod skelama, tako da je atentatoru bilo lako da dospe na krov i da za svoju ubilačku nameru iskoristi uski prolaz između zdanja MIP-a i ŽTP-a.
Na čemu, osim na varljivosti sluha, Milan Veruović zasniva svoju tvrdnju? Na nespornoj istini da je Đinđić pogođen u grudi, a on u leđa. Obojica su bila okrenuta na istu stranu, ka zatvorenim vratima zgrade vlade. Nije, dakle, moguće da su ih pogodili meci iz iste puške, one iz Gepratove. Veruovićevu pretpostavku potvrđuje i nekadašnji šef Čovićevog obezbeđenja, bivši policajac, jedini koji je Miloševiću vratio orden za hrabro držanje na Kosovu 1999. godine. Štaviše, on tvrdi da su i slučajni prolaznici čuli tri pucnja. Jedan je bio prigušen, znači da je ispaljen iz daljine. Druga dva su proizvela jasan prasak.
Zašto je to zanemareno u istrazi za koju se tvrdi da je bila maksimalno profesionalna? Zbog čega je izostala rekonstrukcija događaja, koja je alfa i omega svakog istražnog postupka? Da li je istražni sudija saslušao Milana Veruovića? Jeste. 12. marta. Kada se taj, teško ranjen nekoliko časova ranije, nalazio u šoku, licem prema smrti. I tako dalje. Izgleda da je zločin planiran pažljivije nego što se tvrdilo. A tvrdilo se, između ostalog, da su ubice mirno izašle iz zgrade u Gepratovoj i odvezli se u pravcu Novog Beograda. Jedan je, čak, koristio autobus. Je li u to javno prometalo ušao sa puškom?
Reakcije na izjavu Milana Veruovića nisu izostale. Mada su saznanja iz istrage još tajna, tužilac je rekao kako je ona izvršena by the book, bez greške. Tako se, osim što je nehotično otkrio tajnu, stavio u ulogu sudije. S druge strane, kaže se da su tvrdnje Milana Veruovića posledica njegovog psihičkog stanja, jer je i sam bio pogođen, pa mu se, dok je gledao smrti u oči, svašta moglo pričiniti.
Izgleda da mu se nije pričinilo. Budući da je, posle svega, objavljeno kako
će biti izvršeno superveštačenje. Zašto? Zato što se zaključci domaće policije i
njenih nemačkih kolega nisu slagali. O tome javnost nije ništa znala. Pitanje
je: u čemu se ta razlika sastojala. Valjda će istina konačno isplivati. Ako
ništa drugo, to je bar obaveza prema žrtvi tragedije od 12. marta. Jer je čovek
ubijen. Ostavio je iza sebe dvoje maloletne dece.
Nema ravnodušnosti. Nema
opravdanja.
