http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/clanak.php?ID=26
 
Ogledalo nedelje
 
интервју

Драган ЈовановиЋ Данилов, песник

Србија ван себе

• Живимо у једној многоструко несређеној држави и та несређеност индукује хаос у свим доменима живота, па и у култури
• Србија данас оставља утисак туробности, расуло и депресија све више узимају маха
• Не могу да верујем да су свих 40.000 људи који су до петог октобра управљали српском привредом лопови и неспособњаковићи
• Сумњам у револуције преко ноћи у уметности и књижевности
• Данашњу поезију, исувише затровану ироничним отклонима, све мање надахњују религиозност, лепота и мистична страст
• Министарству културе не пада ни на крај памети да финансира једну озбиљну антологију српске поезије на великим језицима, као што то чине министарства других мањих језика и култура

Драган Јовановић Данилов (Пожега, 1960. године) један је од највећих живих српских песника. Уз то, значајан је романописац и есејиста. Оно што су за своје време били Миодраг Павловић, Васко Попа и Бранко Миљковић, то је Драган Јовановић Данилов данас за своју генерацију писаца. Досад је објавио десетак врло запажених поетских књига, од којих је збирка песама “Кућа Бахове музике” уврштена међу петнаест најзначанијих песничких књига од 1945. до 1994. године. Поред тога, објавио је и два романа: лирску прозу “Аламанах пешчаних дина” и “Иконостас на крају света” са темом о последњем грађанском рату у Босни. Занимљиво је да се “експлозија” ставарлачког талента овог писца десила у време највеће економске и моралне кризе нашег друштва, последње деценије минулог века, када је објавио све своје најбоље књиге за које је добио и наше најзначајније награде: “Бранкову”, награду “Бранко Миљковић”, “Меша Селимовић” и друге, а ове године му је додељена и награда “Ристо Ратковић”.
Данилов није само творац одличне поезије, већ и њен оригиналан и зналачки тумач. Његова књига есеја “Срце океана” (1999) значи нови, аутентични приступ у откривању значења и смисла поетског текста, како туђих тако и сопствених песама.
Песме као целе песничке књиге досад су му преведене на више светских језика: француски, енглески, немачки, италијански, шведски, холандски... Своје есеје објављује и у страној периодици.
Сва ова значајна дела за српску књижевност, Драган Јовановић Данилов написао је у својој родној Пожеги, у којој упорно наставља да живи иако, по неким знацима у последње време, ова средина и не указује довољно пажње и наклоности свом великом писцу.
• Чиме се бави песник Данилов након збирке “Хомер предграђа”, која је већ добила афирмативну критику, као и неколико признања?
- Познато је да на једној истој ораници није увек пожељно и паметно сејати исти усев, јер се земљиште испости, па жетва буде слаба. Увек сам се држао тог наука сељака који раде на земљи, и слушао своје инстинкте. Зато на својој књижевној њиви увек сејем другачије усеве - једном је то поезија, други пут роман, есеј, полемика и тако редом. То, наравно, не чиним са некаквим комбинаторичким предумишљајем, већ по сили унутарњег порива.
Заборављени смисао уметности
- Дакле, оно што ја мењам јесте медијум кроз који проносим свој опсесивни свет и свој лични дах, оно што Грци зову пнеума. Ових дана завршавам мој први драмски текст, који се као и збирка песама, такође зове “Хомер предграђа”. Ускоро излази и моја књига есеја “Златни пресек” у којој се бавим уметницима, од Дада Ђурића до Владимира Дуњића, који су суштински обновили фигуративну вероисповест и деликатно биће слике на овим нашим просторима. Мислим да се наши савремени уметници превише играју са перцепцијом публике. Рационална и технолошка мисао потиснуле су магијску мисао. Данас се заборавило да је уметност алхемичарска делатност и да је слика - психолошки простор бића. Мене занимају они уметници који враћају ону наду о којој је говорио Леонид Шејка - да слика поново мора постати предмет драгоцен како за оног ко је слика, тако и за оног ко је посматра.
• Слажете ли се са оценом да сте, остајући доследни основном мотивском кругу тема, унели извесне модификације, у смислу веће отворености према стварности?
- Најпре, ја не верујем у револуције преко ноћи у уметности и књижевности. Промене у уметности долазе тихо и споро, на ножицама голубице. Тек, у последњим мојим збиркама “Алкохоли са југа”, “Концерт за никог” и “Хомер предграђа”, одолео сам бујности барока, виталним барокним формама карактеристичним за, рецимо, “Кућу Бахове музике”. Језичка елеганција и култ артифицијелности сада је далеко иза мене. Сада ми је више стало до једноставности и спонтаности говорног језика. До естетике босе ноге. Песме из збирке “Хомер предграђа” имају више резонанцу према актуелном животном реалитету. Но, и даље, смисао поезије за мене је остао религиозни и обредни. Верујем да то што ја радим у поезији долази из једне интуитивне спознаје религије и музике. Кажем, верујем, јер је и мени то што пишем великим делом неосветљено и непознато. На жалост, данашњу поезију, исувише затровану ироничним отклонима, све мање надахњују религиозност, лепота и мистична страст. Зато је поезија данас и изгубила читаоце. Она постоји тек у малим, посвећеним, езотеричним круговима.
Митологија
малих вароШи
• У низу песама бавите се мотивом песника у малој вароши. Има ли од тога нешто и у “Хомеру предграђа”?
- Лепо је једне прилике рекао Миљенко Станчић, мом срцу близак сликар који се никуда није мицао из свог дубоко стварног али и митског Вараждина: “Провинција је моја мјера”. Могу и сам да пуним срцем потпишем ову реченицу. Мали град доиста има своју меру и свој карактер. У малом граду човек је окружен димензијама блиским људској размери, димензијама које су постојале у здравим градовима прошлости. Уосталом, постоји хеленска мудрост да град не сме бити већи него што допире одјек људског гласа. Ја немам одисејски комплекс луталаштва. Волим да сам увек на истом месту, сконцентрисан на свој рад и временом сам научио да уживам у посвећености једном месту. Мали град је и нека врста мандале, архетипски космограм, архетип. А архетип се никада не може истрошити, јер иначе не би био архетип. Данас, када су духовна гибања највећма епидемијска, остати у осамљености ендема јесте пре свега питање естетске части. Скривена снага јесте у самотности људској, где само неспокојна мисао и страст могу запалити језик.

Тачно је, у “Хомеру предграђа” бавио сам се неким наизглед малим, ефемерним темама, јер сматрам да је писање о таквим малим стварима, начин обогаћивања и позлаћивања света.
• Једна од кључних песама у “Хомеру предграђа” је песма “Океан срце”. И иначе, срце је веома честа реч у Вашој поезији?
- Поезију доживљавам као пансофију, свемудрост, религију, зато што у мени изазива осећање апсолутне зависности. Човеку није дато да проникне у мистерије праведности, благости, љубави, Бога, поезије. Све су то ствари које за мене нису видљиве. Оне су тек познате људском срцу. Псалмист, присетимо се, спомиње “мисли срца” (тог места неписаног закона), што значи да је Бог дао људима срце да размишљају. Верујем да су све тајне закопане дубоко у људском срцу и да их ту и треба тражити. Мој идеал у поезији јесте поетски текст као магијско спиритуализовање живота. Песма која ће бити жива као куцање људског срца. Песма која ће се наставити у стварности као нешто живо. Песник у своју песму улаже читаву своју душевност, а песма му као ехо враћа оно што није ни слутио да постоји.
• Поседујете ли одређена запажања о установама културе. Како видите руковођење њима и њихов однос према поретку вредности?

- Живимо у једној многоструко несређеној држави и та несређеност индукује хаос у свим доменима живота, па и у култури. А једино сталожени ток државне и владине политике, без великих унутарњих потреса, може довести до мирног и постепеног развитка. Ми смо на жалост далеко од те сталожености. Србија данас оставља туробан дојам. Расуло и депресија све више узимају маха. Ја лично не могу да верујем да су свих 40.000 људи који су до петог октобра управљали српском привредом - лопови и неспособњаковићи. И у културним институцијама множина скоројевића и политичке шуше и шушумиге, доспела је у општем хаосу, мутљагу и транзиционој смутњи на позиције које им ни по чему не припадају. Присетите се само како су поједини песници-дегенерици ударили на Чеду Мирковића, као да им је он крив за сво зло овог света. Бајаги, он је по њима уништио српску поезију, објављујући много песничких књига. А прећуткују да кажу да је неколико година “Просвета” била издавач године, да је штампано на стотине сјајних књига и да је сваке године “Просвета” имала по пет најбољих збирки песама најугледнијих наших песника. Тачно је да је штампано и осредњих и слабијих збирки песама, али чега лошег има у томе? На крају крајева, писци таквих књига су читаоци поезије, они који зраче у мањим срединама из којих долазе.
Уредници дилери
• Данашњи књижевни тренутак и, посебно, српско песништво?
- Сеоба Срба у осамнаестом и деветнаестом веку нашла је свог епохалног писца тек много касније у Црњанском. А Босна у време Турака добила је свог епохалног писца још касније - у Иви Андрићу. Дакле, велика књижевност је спора и достижна. Српски роман данас је у кризи. Он се добрано заморио и утопио у једној врсти суптилности која нема енергије да се прилагоди великом и епохалном стваралачком елану. Тек ретко, заблиста по неки роман, будећи наду да ће после историјске шизофреније која се догодила на овим просторима, овде тек, по природи ствари, да процвета једна велика приповедачка и романескна флора. По мом поимању и осведочењу, српска поезија је данас највиталнији део српске књижевности. Али, савремена српска поезија је данас у Европи и свету један потпуно непознат локалитет драгоцености и чуда. Наши песници су после Васка Попе минимално превођени на друге језике, па зато ми готово да и не постојимо на европском и светском базару лирике, нити уопште имамо могућност да се поредимо са песницима других народа. Министарству културе не пада ни на крај памети да финансира једну озбиљну антологију српске поезије на великим језицима - енглеском, француском и шпанском, као што то чине министарства других, мањих језика и култура.
• Ваш поглед на наш књижевни живот и књижевну критику?
- Појава књижевних критичара као дилера појединих издавачких кућа јесте нешто што раније није постојало у оволикој мери. Ради се о срамном феномену да критичари и уредници дилери у први, а често и у једини план књижевне продукције истичу и санктификују књиге које су сами потписали као уредници. Таква уредничка логика је, свакако, трговачки исправна, али је етички и интелектуално дубоко одвратна. Она потврђује у којој мери је пало еминентно достојанство критичарског цеха. Критичари и уредници дакле сами себе дефинишу као вулгарне пропагандисте и агитаторе, као практичне среброљупце здраве памети. Вођени једном себичном, манипулаторском логиком, овакви арбитри постају књижевне дипломате који се окупљају више око интереса него око својих књижевних убеђења. Начин њиховог критичарског арбитрирања простачки вређа добар укус. У таквим ситним реалитетима, по природи ствари, не може бити достојанства. Они су, бајаги, независни и неподмитљиви, а заправо су институционално обезбеђени и трајно субвенционисани. Са оваквима, нема нама књижевног препорода. Но, на сву срећу, постоје у овој култури и људи освештеног критичког виђења књижевности. На жалост, књижевни живот нам је данас тужан, умртвљен и досадан. Кад замру распре и оштре полемике, нужно завлада некаква покорност, равнодушност, те свест о сопственој недовољности и немоћи. По мени, немогуће је остати неполемичан и по страни у овом, у основи кавгаџијском добу. Мишљења живе само ако имају прилику да се боре, каже Томас Ман. Користим прилику да најавим моју обимну полемичку књигу за следећу годину.

Милутин Лујо Данојлић


Reply via email to