|
Ulaganjem do opstankaU "Pogledima" je Zoran Avramović naveo niz
činjenica koje odslikavaju izuzetno loš položaj srpske nauke. "Ukoliko se
nešto ne preduzme", zaključuje autor, "Srbija će ostati bez naučnika i
naučnih instituta, te srpska nauka gubi budućnost".
Ne gubi samo nauka u Srbiji budućnost, bez nauke nema tehnološkog i
društvenog razvoja i napretka zbog čega nema ni odgovarajućeg razvoja
Srbije. Srpska nauka je u 20. veku u mnogim naučnim disciplinama držala
korak sa svetskom naukom, iznedrila je niz naučnika svetskog formata, kao
što su Milutin Milanković i Pavle Savić, a važeći ustav i zakon o
naučnoistraživačkoj delatnosti, koji su doneti u poslednjoj deceniji, nisu
nagoveštavali da će se, naročito posle sankcija međunarodne zajednice,
tako naglo nastaviti propadanje nauke.
Takvom trendu najviše su doprineli u poslednjih sedam godina aktuelni
ministri u Vladi i Vlada Srbije, koji su odgovorni za drastičan pad u
finansiranju naučnoistraživačke delatnosti, izdvajanjima za nauku, od
početnih 1 odsto BNP u 1994. do ispod 0,2 odsto, koliko se sada izdvaja za
nauku. Pri tome zvaničnici najavljuju da će za sedam godina, odnosno 2010.
izdvajanja iz budžeta dostići oko 1,4 odsto BNP, koliko propisuje EU.
Šta sada i šta dotle? Prema podacima Ministarstva za nauku sadašnji
kadrovski kapaciteti istraživača na univerzitetima i institutima Srbije su
12.860 istraživača u svim kategorijama zvanja, od čega 9.525 na
univerzitetima i 3.335 u institutima, u šta su uključene prirodne,
tehničko-tehnološke, medicinske, multidisciplinarne, biotehničke,
društvene i humanističke nauke. Pri tome je broj naučnih savetnika u
naučnim institutima svega 263.
Očigledna je tendencija smanjenja broja naučnih radnika u institutima i
povećanja na fakultetima, što je rezultat pre svega nedovoljno definisanih
i izuzetno blagih naučnih kriterijuma za izbor u zvanje profesora s jedne,
i privilegovanih uslova finansiranja naučnika na univerzitetima od
Ministarstva, s druge strane.
Nastavak ovakve prakse većini instituta onemogućuje da obavlja one
naučne aktivnosti za koje su i registrovani. Ako se zanemari konflikt
interesa na relaciji fakultet - naučni institut, koji bez objektivnih
razloga traje godinama, nedopustivo je da Ministarstvo finansira svega
63.000 istraživačkih meseci na svim fakultetima i institutima. Taj broj
morao bi biti bar tri puta veći, ako već treba da se poredimo sa drugima i
bar pet puta više trebalo bi izdvojiti finansijskih sredstava iz budžeta,
što bi opet bilo u apsolutnom i u relativnom iznosu nedovoljno za hvatanje
priključka i sa svetskom naukom i osposobljavanje za misiju koju nauka ima
u svakoj zemlji.
Nivo civilizacije svake zemlje zavisi, pre svega, od nivoa nauke,
obrazovanja, kulture i zdravstva, a u svemu tome nauka ima značajnu ulogu.
Za situaciju u Srbiji poučan je primer J. Koreje koja je pre nekoliko
godina zbog ekonomskih problema na zahtev MMF smanjila budžetsku potrošnju
za 20 odsto, ali su izdvajanja za nauku koja su iznosila oko tri odsto BNP
pri tako restriktivnom budžetu povećana čak za blizu 50 odsto.
Čista je iluzija da se mladi i talentovani istraživači uopšte mogu
motivisati da se vrate u zemlju, ako se onima koji su ostali ne poboljšaju
uslovi za bavljenje naučnoistraživačkim radom, a naročito ako se mladim
ljudima ne otvori perspektiva koja će zadovoljiti njihove ambicije i
obezbediti uslove za materijalnu egzistenciju.
Ne može se zaobići uloga Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj,
što je sadašnji naziv posebnog ministarstva koje postoji od donošenja
Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Ako je Ministarstvo za nauku
1994. raspolagalo budžetom od jedan odsto BNP i ako je taj procenat do
sada umanjen pet puta, postavlja se pitanje pre svega sposobnosti ministra
da u Vladi i Skupštini obezbedi izdvajanja za nauku u meri koja bi
omogućila kakvo-takvo ostvarenje usvojene politike naučno-tehnološkog
razvoja Srbije.
Nije nikakvo iznenađenje što su javno obelodanjene zloupotrebe u
korišćenju sredstava prethodnog Ministarstva za nauku, ali izgleda da
vlasti nisu zainteresovane da se pitanje odgovornosti rasvetli. Aktuelno
Ministarstvo, izgleda po tradiciji, zloupotrebljava Zakon o
naučnoistraživačkoj delatnosti, Zakon o radu i opšta akta, što se lako
može uočiti na primeru finansiranja naučnoistraživačke delatnosti na
Univerzitetu putem ugovora o delu, nastojanjima da se rasloji i razbije
najveći srpski naučni institut u Vinči, a već mu je više godina
onemogućeno da radi i funkcioniše u skladu sa propisima pravne države.
Zato smatram da pre svega naučnici, koji nauku doživljavaju kao
delatnost od značaja za opšte dobro i nacionalni prosperitet, treba da
dignu glas protiv marginalizacije nauke kako bi odgovorni političari ovu
delatnost tretirali bar kako je to Ustav definisao.
Pri tome svi angažovani pojedinci morali bi da budu dovoljno svesni da
radeći savesno za dobrobit našeg društva upravo brane pravo na ispunjenje
ličnog interesa koji proističe iz takvog pristupa, a time se dolazi do
preduslova da se ostvari sve ono za šta se javno zalažemo: za demokratiju,
građansku ravnopravnost, prosperitet u socijalnom, ekonomskom i
profesionalnom domenu, vladavinu prava, zadovoljavajući materijalni i
socijalni položaj.
Ovih dana istaknuti naučnici iz zemlje i rasejanja digli su glas protiv
rasturanja najvećeg srpskog naučnog instituta u Vinči koje, ne pitajući za
cenu, želi da ostvari aktuelni ministar za nauku i pored argumentovanog i
skoro jednoglasnog suprotstavljanja naučnog kolektiva "Vinče".
Bivša saradnica Instituta u Vinči, sada ugledni naučnik i profesor
Univerziteta u Kaliforniji Jasmina Vujić inicirala je potpisivanje
peticije protiv komadanja Vinče koju je za nekoliko dana, i pored medijske
blokade, potpisalo stotinak naučnika iz zemlje i inostranstva. Aktivno
angažovanje naučnika je jedan od uslova za popravljanje položaja nauke u
Srbiji.
* Naučni savetnik instituta "Vinča"
|
