Srbija u 2018: Pa, Srećna Nova 2018.
Godina kapitulacije
Piše: Prof. dr Slobodan Antonić
U oktobru ove godine objavio sam na sajtu Fonda strateške kulture za
Srbiju tekst istog naziva kao i ovaj koji je pred čitaocem.
Mesec dana docnije FSK je, kao što je Svedok izvestio (br. 1111-1112,
str. 29) – jedini među štampanim medijima – brutalno ugašen.
FSK za Srbiju bio je ruski sajt, sa hostingom u Rusiji (fsksrb.ru), čiji
su izvori finansiranja bili nezavisni od ovdašnjih vlasti. Ipak, našim vlastima
je smetao kritički stav većine autora FSK-Srbija prema nosiocu režima. Jer, to
je bila kritika sa patriotske pozicije. Zato se zvanični Beograd žalio u Moskvi
kome je trebalo, neprestano i uporno, a postoje i glasine da je i koga treba
tamo potplatio. Tako je FSK-Srbija, praktično preko noći, ukinut.
Politički najmoćniji čovek Srbije na FSK-Srbija prvenstveno je
kritikovan zbog Briselskog sporazuma i prepuštanja Severa Kosova Prištini, kao
i zbog aktivnog učešća u pretvaranju Srbije u privrednu, političku i kulturnu
koloniju Vašingtona i Brisela. To je i bila sadržana mog teksta na FSK o 2018.
kao godini kapitualcije.
Tvrdio sam da je pogrešna žurba Aleksandra Vučića da „reši“ pitanje
Kosova, naročito posle secesionističkog referenduma u Kataloniji. Čak je i
samom Vučiću izletelo logično pitanje Briselu: kako ne može Katalonija, a može
Kosovo?
Insistirao sam na tome da je slučaj Katalonije još jednom pokazao svu
problematičnost jednostrane secesije.
Stoga sam se zapitao: zašto naš predsednik žuri držeći se lozinke: „Da
izgubimo ono što moramo, a da sačuvamo ono što možemo“ (kako je rekao 11.
septembra)?
Zašto bismo još bilo šta drugo izgubili u vezi s Kosovom? – pitao sam
se. Naši prinudni gubici glede Kosmeta završeni su negde 2008. godine. I danas
mislim da smo, posle toga, gubili praktično samo ono što bi naše vlasti same
dale.
Vučić je sa Severa Kosova povukao institucije države Srbije, dao je
Prištini međunarodni pozivni broj, naterao je kosmetske Srbe da uđu u
institucije „Republike Kosovo“ itd. Nikome, međutim, nije jasno šta bi zapravo
Srbija izgubila da on te poklone nije uručio Prištini.
Takođe nije jasno kakvo je to moranje koje nas sada prisiljava na dalje
gubitke u vezi s Kosovom. Posebno je zlokobna Vučićeva rečenica zvaničnicima iz
Prištine: „Nećete ući u UN, osim ako mi nečim ne budemo zadovoljni“. To je
zloslutno najavljivanje još jednog srpskog „dobrovoljnog“ gubitka – našeg
diplomatskog odricanja od Kosova i Metohije.
I to je upravo ono što sam mislio, i što i dalje mislim, da nam se
sprema u 2018. godini. „Kosovo“ može da postane članica UN samo ako Srbija na
to izričito ili prećutno pristane.
Južni Sudan je, recimo, postao 193. članica UN tako što je, najpre,
Republika Sudan zvanično priznala nezavisnost Južnog Sudana, zatim je Savet
bezbednosti jednoglasno usvojio rezoluciju br. 1999 kojom je odobrio prijem ove
nove države u UN, a na kraju je Generalna skupština UN izglasala najnovijeg
člana UN.
Ono što nam se u 2018. godini, po mom mišljenju, sprema jeste „pravno
obavezujući ugovor“ koji će Vučić, po svemu sudeći, sklopiti direktno sa
Tačijem, „kao predsednik s predsednikom“. U njemu će stajati da „Beograd i
Priština neće jedan drugog ometati prilikom apliciranja za međunarodne
organizacije“.
Onda će predstavnik, na primer Švedske, u Savetu bezbednosti, a uz
podršku SAD, Britanije i Francuske, predložiti da se usvoji rezolucija kojom se
odobrava prijem Kosova u UN. Moskva i Peking će pitati Beograd za mišljenje,
zvanični Beograd će se pozvati na „pravno obavezujući ugovor“ sa Prištinom i –
„Kosovo“ će postati 194. članica UN.
Činjenice da je Vučić, tokom 2017. godine, najpre prešao na
državno-reprezentativno mesto predsednika, sa kog može da pregovara direktno s
Tačijem, a da je, zatim, otvorio „unutrašnji dijalog o Kosovu“ kojim je
aktivirao sve kapitulantske snage, ukazuju da 2018. godina doista može biti
završna u izdaji Kosova.
Ne treba zaboraviti ni to da je Priština objavila kako je „u dogovoru sa
SAD i drugim zemljama Kvinte“ privremeno odustala od Uneska. Kosovo nije
primljeno 2015. godine u tu organizaciju zbog manjka tri glasa, a u međuvremenu
su tri države priznale „Kosovo“. Među njima je Surinam glasao protiv prijema
Kosova u Unesko, a Bangladeš i Singapur bili su uzdržani. Sa ta tri glasa
Kosovo bi 2018. lako dobilo na glasanju i ušlo u Unesko – a ipak je odustalo.
Zašto? Upravo zato što Priština računa da će u 2018. godini dobiti mnogo više
od prijema u Unesko – članstvo u UN.
Kada će se dogoditi pristajanje Srbije na stolicu za Kosovo u UN? Vučić
je najavio da će „sa predlogom za Kosovo izaći u martu sledeće godine“. On je
poznat kao neko ko ima prilično „komotan“ odnos prema obećanjima. Nezgodno je
za to obećanje i što se oko tog datuma očekuju beogradski izbori. Zato, ne
verujem da će „Vučićevo rešenje“ biti tada obznanjeno.
No da smo na pragu poslednjeg čina odricanja od Kosmeta u to nema
sumnje. O tome svedoči i ubrzano prikupljanje podrške za zloslutni „unutrašnji
dijalog“.
U Predsednikovom „dijalogu“, kojim se Srbija propagandno preparira za
kapitulaciju, učestvovali su već pravnici, univerzitetski profesori i zaposleni
u naučnim institutima. Šta predsedniku više treba za legitimizaciju odluke koja
je, očigledno, zapravo već doneta?
I evo, kockice se polako sklapaju. Poslednji čin odricanja od Kosova
odvijaće se 2018. godine. Istina, kao problem se može javiti Ustav, koji
insistira na Kosovu kao inetgralnom delu Srbije. Ali, za 2018. godinu već je
najavljena promena Ustava. Kosovo se ne može tek tako izbaciti iz našeg
najvišeg pravnog akta zbog ustavnog zahteva da se delovi posvećeni Kosmetu
menjaju referendumom. Zato će, verujem, 2018. godine, biti upriličen jedan
manji referendum, kojim će se promeniti samo način menjanja Ustava – tako što
će referendum za ustavnu promenu biti ukinut.
Posle toga će sa Ustavom moći Skupština da radi šta god hoće. A u
sadašnjem sazivu Skupštine apologete Predsednika imaju dvotrećinsku većinu.
Sasvim dovoljno da se Ustav prekroji po želji Predsednika i njegovih zapadnih
prijatelja.
U intervjuu za AP Vučić je nedavno izjavio: „Jedan od naših glavnih
ciljeva je punopravno članstvo u EU, to je moj zadatak, to je moj posao, i ja
ću ga obaviti“. „Punopravno članstvo u EU“ ima svoj apsolutni uslov: „pravno
obavezujući sporazum“ Srbije i „Kosova“ kojim „Kosovo“ postaje članica UN.
„To je moj zadatak, to je moj posao, i ja ću ga obaviti!“, kaže
Aleksandar Vučić. Obaviće ga, po svemu sudeći, u 2018. godini. A mi drugi, koji
takav „posao“ smatramo kapitulacijom, pa čak i izdajom, izgleda da ćemo samo
nemoćno da posmatramo kako se takav „zadatak“ opošljava. A sve kako bi njegov
izvršilac, na kraju 2018. godine, mogao da izvesti:
„Zadatak izvršen: Srbija se odrekla Kosova
.
--
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
---
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње,
пошаљите имејл на [email protected].
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected].
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите
https://groups.google.com/d/msgid/siem/05b201d38a60%24d1597270%24740c5750%24%40gmail.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
