Mila Alečković, psiholog i psihijatar – o porodičnoj drami posle odvođenja
deteta o kome je brinula - govori za Svedok
Centar za socijalni rad? Pre će biti „Koza nostra“!
Piše: Olivera Milivojčević
Krivi smo za mnoge propuste i pogreške, ali naš je najveći zločin
zlostavljanje dece, negiranje temelja života. Mnoge stvari mogu čekati, ali
deca ne mogu. Njima ne možemo odgovoriti sutra, oni traže danas”. rekla je
čileanska književnica i nobelovka Gabrijela Mistral.
A ko će u Srbiji preuzeti na sebe odgovornost i krivcu za zločin i
zlostavljanje koje je počinjeno prema jednoj nedužnoj, već ranjenoj dečijoj
duši, osomogodišnjoj devojčici koja je izbegla sa Kosova , ostala bez roditelja
i koja je konačno našla ljubav, dom i porodicu, iz koje su je silom oduzeli
radnici Centra za socijalni rad u Obrenovcu?!
Zašto je nasilno izmeštena iz hraniteljske porodice u kojoj je provela
skoro dve godine i ko ju je i zašto lišio pažnje i ljubavi, koja joj je kao
hrana duše potrebna dok raste?
Hoće li neko da joj odgovori i za to što je počinio, da krivično
odgovara, ili će neki moćni ljudi, zapravo kukavice, i dalje da ćute pred
patnjom i nasiljem nad decom koje čine Centri za socijalni rad, izigravajući
državu u državi, dajući sebi moć veću nego što je ima država - kršeći Ustav?
Mila Alečković, doktor psihijatrije i klinički psiholog, koja je srpskoj
javnosti poznata i po dobrotvornom radu za Kosovo i Metohiju primila je na
hraniteljstvo devojčicu koja je izbegla iz južne srpske pokrajine. Malena
curica u dom ćerke poznate srpske knjževnice Mire Alečković, Mile, i njenog
muža Francuza Iva stigla je pre nepune dve godine. Pre dolaska kod njih na
hraniteljstvo, tada šestogodišnja devojčica, premeštana je iz jednog u drugi
dom, i iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu.
Kod Mile i Iva našala je mir i spokoj, ljubav i podršku potrebnu svakom
detetu.
Konačno je dobila priliku da raste i razvija se kao sva ona deca koja
imaju od rođenja i ljubav i pažnju roditelja i ono mesto na svetu koje se zove
dom.
Mila i Iv su se potrudili da joj na sve načine nadoknade i manjak
ljubavi i pažnje, ali i manjak svih drugih blagodeti porodice kojih je
devojčica bila lišena.
Bila je upisana u jednu od najboljih škola. Posle mnogo rada sa Milom,
koja je svetski priznat psihijatar i psiholog, devojčica, koja je stiigla u
njihov dom kao zapušteno dete, uspala je da stekne samopouzdanje, oporavi se i
fiizički i psihički i počne da ređa petice u školi.
Letovala je u Francuskoj, prvi put je posle siromaštva i bede dobila
priliku da se raduje, da se bezbrižno smeje...
A, ima li išta vrednije na svetu od radosti deteta i bezbrižnog dečjeg
osmeha?
A onda, jednog dana, posle nepune dve godine radnici centra za Socijalni
rad iz Obrenovca pozvonili su na vrata Mile Alečković i prekinuli bajkovitost
dečijeg malenog života vrativši je opet na put beznađa i tuge.
Bez najave, kako kaže Mila, oteli su devojčicu i odveli je u nepoznatom
pravcu.
Od 15. decembra, dana kada je devojčica odvedena, do danas, porodica
čiji deo je bila dve godine i u koju se uklopila, nema nikakvu informaciju o
detetu?!
Za Milu je njena devojčica posebno dete, njena kćerka koju nije rodila,
ali koju jednako voli kao svog sina koga je rodila.
Za Centar za socijalni rad i institucije devojčica je pčito još jedno
nevažno „neko“ dete - broj s čijim životom su dali sebi pravo da se poigravaju.
U ispovesti za „Svedok“ Mila Alečković priča kako je devojčica, kako
kaže, oteta i šta će sve učiniti da je vrati.
„ Devojčicu sam uzela kao dete iz izbeglištva sa Kosova i Metohije pre
nepune dve godine. Iv i ja smo hteli da brinemo o jednom detetu, da mu pružimo
ljubav i pažnju, udobnost, mir i dom. Imam velikog sina, on je u Rusiji i
nekako mi je ostala neostavrena želja da imam kćer. Krajnja starosna granica za
usvajanje deteta po našem zakonu je 45 godina, a i Iv i ja smo stariji tako da
nisamo mogli da je usvojimo, pa smo je uzeli kao hraniteljska porodica. Pre
nego što je došla u naš dom išli smo na upoznajvanje i prilagođavanje i konačno
dobili saglasnost od Centra za socijalni rad u Obrenovcu pod čijom je
nadležnosti dete bilo, da možemo da uzmemo devojčicu na hraniteljstvo. Oni su
nam dali dozvolu da uzmemo devojčicu, a onda su posle tri meseca stigli papiri
-Ugovor o hraniteljstvu koji ni dan danas nije raskinut, taj ugovor je jos na
snazi.
- Bivša direktorka Centra za hraniteljstvo Dobrila Grujić, nastavlja
Mila Alečković - govorila je da nam je zahvalna što se brinemo o detetu...I
pored toga što sam doktor psihijatrije i psiholog ispoštovala sam proceduru i
išla na te njihove kurseve za hraniteljstvo, koji su jako loše organizovani i
uopšte se ne bave suštinom, niti pravom porcenom da li i ko je spsoban da se
brine o deci.
- Mene uči socijlna radnica kao profesora psihologije i psihijatrije šta
i kako treba, piča Mila Alečković.
Prema njenim rečima dete je trebalo u spetembru pošle godine da pođe u
školu, ali dete nije imalo ni jedan jedini dokument. Kada je pitala za
dokumenta deteta, u Centru su joj, kako kaže, rekli da oni za to nisu nadležni
i da je to bila dužnost roditelja od kojih je dete zbog problema u prodici
sudskim putem oduzeto i predato na staranje Centru za socijalni rad koji je
devojčicu premeštao iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu.
- Jedna od tih socijalnih radnica, koja je bila navodno staratelj
devojčice ispred Centra, kada sam ja rekla da dete treba upisati u školu mi je
rekla kako je po njenom mišljenu devojčica za školu za decu sa posebnim
potrebama?!
- Pitala sam: - a odakle njoj pravo da tako nešto procenjuje kada ona
nije ni psiholog, ni psihijatar, ja sam ipak doktor psihijatrije. Ona se
povukla. Onda smo mi devojčicu upisali u jednu od najboljih i najelitnijih
škola i to bez i jednog papira, jer ga nije imala, a direktorka, koja je divna
žena puna razumevanja je to učinila uz objašnjenje da dete ne treba da kasni, a
da će papiri valjda stići. Uz sve to da bi se ona lakše uklopila dogovorili smo
se da joj učiteljica bude žena koja je došla takođe kao izbeglica sa Kosova,
što se pokazalo kao jako dobro kasnije. Naša devojčica je mnogo bila zaostala
za svojom generacijom, jer je živela bez uslova da napreduje, ali uz moj uporan
rad s njom kao nekog ko brine o njoj, daje joj ljubav i pažnju, ali i kao
psihologa, a i uz pomoć njene učiteljice dete je izuzetno brzo napredovalo. Od
onog stidljivog povučenog i utučenog deteta koje se svega plašilo na početku
prošle školske godine, devojčica je za godinu dana postala puna samopouzdanja i
počela odlično da uči i dobija petice, a počela je i da uči, a i govori dva
strana jezika.“, priča Mila i dodaje da se radnica Centra za socijalni rad koja
je htela da upiše dete u školu za decu sa specijalnim potrebama „bila u timu za
kidnapovanje“.
Devojčica je bila konačno radosno dete koje je našlo svoj mir i ljubav
ljudi kojima je stalo do devojčice: „Ona je prihvaćena od svih naših
prijatelja, kod nas prolazi puno ljudi, devjčica se lepo socijalizovala. Ono
jedino gde sam ja reagovala jeste da sam tražila da se devojčici promene dve
socijlne radnice koje su nadzirale nju, jer ona nije imala nikakav odnos s
njima. Kao profesionalac i psiholog imam moralnu obavezu da reagujem na takve
stvari i o tome sam pisala i ministru Đorđeviću i njegov pomoćnik me je
obavestio da su dobili pismo i da će videti šta mogu da učine. kaže Mila
Alečković.
Mila dodaje kako su i kada su išli u Francusku na more, ona i suprug
preko svojih veza devojčici izradili pasoš i da dete osim tog dokumenta nema
nikakav drugi dokument i dan danas.
- Možda su oni i bili ljuti što smo mi detetu napravili pasoš, a ne
Centar, ali naša devojčica je bila član naše porodice i ako sam ja insistirala
da održava i održavala je vezu sa starijom sestrom koja ima osamnaest godina i
koja je smeštena u jedan od domova za decu bez roditeljskog staranja. I sve je
bilo mirno, svi smo bili srećni, mi što smo mogli da usrećimo jedno dete, i ona
što je konačno dobila ljubav što se jasno vidi i na njenim crtežima gde ona nas
crta kao pravu porodicu. A onda...
- Pre mesec dana javio se Jovan Vujičić iz Centra za socijalni rad iz
Obrenovca i rekao da oni treba da dođu u redovnu posetu koja se obavlja posle
dve godine. I pored toga što nije prošlo dve godine kažem: - dobro dodjite! I,
on me obaveštava da će doći 15. decembra, priča Mila Alečković
Prema njenim rečima na vratima njenog i Ivovog doma se 15. decembra
pojavilo sedmoro ljudi?!
- Kao gestapovci su umaraširali u stan. Uvalili se u fotelje. Devojčica
je skakutala okolo i poslužila ih piće, pošto je ona volela da se igra tako što
sve goste posluži piće, volela je tako da bude glavna. A onda je uzela i
pokazala im svoje crteže i petice iz škole, slike sa letovanja iz Francuske,
one kada smo bili u Italiji i Španiji. Onda je jedna od njih pitala – kako je
tebi ovde?, a devojčica odgovorila: divno! Ja volim Iva, Milu, i Natašu,
Gavrila, Iliju (tri mace koje su bile njeni kućni ljubimci). Na to joj je, kao
iz topa, radnica Centra za socijalni rad rekla bez ikakvog uvoda i pripreme – e
dobro, ti sada ideš u drugu porodicu?!?
* Devojčica je prebledela i samo što se nije onesvestila. Počela je da
plače i rekla sam joj da ode u svoju sobu, a socijalna radica je potrčala za
njom i maltene zaposela detetovu sobu u mojoj kući i nastavila da vrši pritisak
na dete koje je kroz plač odbijalo da krene s njima i da će joj u novoj
porodici biti dobro i da će imati nove drugove...
Onda je počelo guranje i od mene su tražili da potpišem rešenje što sam
ja odbila, jer me niko ništa nije obavestio, a i znam da po Zakonu tri dana
moraju unapred da najave dolazak po dete. Oni su bili decidni da je vode
odmah?! Jedini bar malo korektan bio je pravnik koji je pristao da pribeleži
moju izajvu posle koje se obratio jednoj od tih žena i rekao da postoji moja
izjava i da bi dete prema zakonu trebalo da ostave još tri dana.
Na šta je ona rekla: - ne, vodimo je odmah, mi smo doneli odluku. Pitam
o čemu, na osnovu čega ste doneli odluku?
Odgovor je – mi smo doneli odluku!!
Za to vreme devojčica plače i oni to vide.
I u jenom momentu Iv je rekao da ne mogu da je vode i ustao je taj Jovan
i krenuo da se gura s njim na šta sam ja Ivu rekla da mora da ostane miran jer
oni hoće da nas isprovociraju. Iv se pribrao i zmolio ih da napuste naš stan i
oni su uz maltene izguravanje izašli i stali u hodnik i pozvali policiju...
Posle nekog vremena šest policaja se pojavilo na vratima od čega su
dvojica ušla i rekli mi da “oni tamo mašu nekim papirima” i da oni devojčicu
moraju da vode. Dete je tada kleklo na pod sklopilo ručice, plakalo i molilo –
“molim vas čiko nemojte da me vodite“, priča potreseno Mila Alečković.
Ona dodaje da se jedan od policajaca okrenuo ka njoj i rekao „ meni je
ovo jedna od najtežih situacija u kojoj sam bio„ i zaplakao videvši dete koje
kleči ispred njega i moli ga.
Devojčica je tražila da Iv ide s njom i on je i pošao, a ona se grčevito
svojim malenim ručicama držala za čoveka koji joj je poslednje dve godine bio
podrška i oslonac.
Coveka koji je preuzeo ulogu njenog oca i brigom i ljubavlju koju joj je
pružao.
Iv je uspeo sa devojčicom da stigne do tašmajdanskog parka uz pratnju
policije, a tu su ih silom razdvojili dok je dete plakalo iz sveg glasa.
Njoj su ostale sve stvari u njenoj sobi, oni su je poveli u papučama.
Jedva smo uspeli da je vratimo da obuje cipelice.
Od tada za Milu i Iva nema nikakvih konkretnh i zvaničnih informacija o
devojčici.
- Uspeli smo da saznamo da se njena sestra čula s njom i da joj je
devojčica rekla da je u Zemun polju i da ne ide u školu i da su je ispisali iz
škole. Proverila sam kod direktorke, ona iz škole nije ispisana. Sestri nije
znala tačno da kaže gde je, ali je rekla da je kod nekih ljudi i da samo gleda
televiziju i ne ide u skolu. A kada je sestra pitala kada ćemo da se vidimo,
ona je rekla – ko zna. A kada su je pitali – kako ti je, rekla je da u tom
stanju u kome je zaboravlja. I rekla je da bi volela da se vrati – dodala je i
da je bolesna i da ima temperaturu. Detetu je pao imunitet od stresa i
razbolela se, prenosi Mila razgovor sa sestrom.
Mila Alečković kaže da ne postoji nikakav papir, bar njoj i Iv Bataju
nije pokazan, da je doneta odluka o odlasku deteta iz porodice i da su njenoj
pravnici rekli u Centru za socijalni rad - da oni nemaju nikakvu pismenu
odluku?!
Učiniću sve da devojčicu vratim
- Oni su dete uzeli bez ikakve pisane odluke, ništa nisam potpisala. Mi
smo odmah tražili da nam se dete vrati i u što hitnijem roku. Podneli smo taj
zahtev nadležnim institucijama i čekamo odgovor. Urdiču sve što je do mene da
devojčicu vratim u naš dom. Ne želim ni da pomislim - šta sve može da joj se
desi. Alarmiraću sve relevantne institucije. Ovo je nečuveno šta se u ovoj
zemlji dešava. Da se ovo dogodilo u bilo kojoj uređenoj zemlji sveta ti
nasilnici bi dobili doživotnu robiju, kaže Mila Alečković.
Država ili mafija?
Pitamo Milu Alečković, kakvu poruku šalje država ovakvim ponašanjem, ako
iza kidnapovanja uopšte stoji država, pre bi se reklo – mafija?
- Poruka je da time što rade toj deci prebacivanjem iz jedne u drugu
porodicu da za tu decu nema nikakve sigirnosti. “Domska deca” su već ranjene
duše i oni kada nađu porodicu koja brine o njima i koja je stabilna - nikada
decu ne bi trebalo pomerati, jer to pomeranje je opasno. Taman kada ih neko
zavoli, i ona njih - oni ih prebace u drugu, iz druge u treću porodicu, a to
ostavlja nesaglčedive polsedice na psihički razvoj deteta. Vodi pravo u
šizofreniju, a kod devojčica u površnost emocija i prostituciju. Ozbiljno
uplašena. Odlično sam informisana šta se radi i kako se trguje decom u svetu i
znam da su neke zemlje na severu Evrope vrlo zainteresovane za belu decu sa
Kosova. Za njih plaćaju po 100.000 i 200.000 evra, svet je pun pedofilije i
zloupotrebe dece. Neću da tvrdim, i ne tvrdim, da su ovi ljudi saučesnici u
tome, ali Centri za socijalni rad su zločinačka udruženja koja uništavaju već
ranjenu decu ne mareći uopšte o dobrobiti i interesima deteta, o ranjivosti tih
već ranjenih duša. Ovo je psihološko ubistvo jednog deteta sa nesagledivim
posledicama, rekla je Mila Alečković.
Novogodišnji koktel
- Pravili smo protest ispred Gradskog centra za socijlni rad s namerom
da pokažemo neslaganje i da uđem na razgovor kod nekoga od nadležnih kako bih
saznala nešto zvanično od njih o tome gde je dete sada? I, u kakvim uslovima.
Kada sam pokušala da uđem sekretarica mi je rekla da nema ko da me primi da svi
žure na novogodišnji koktel.
Ja sam joj kzala: ali u pitanju je život jednog deteta i dobila od nje
ponovljen odgovor da niko nema ko može da me primi, jer su svi na novogodišnjem
koktelu, kaže Mila Alečković.
--
Srpska Elektronska Informativna Mreža - SIEM
---
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу „Srpska
Informativna Mreza“.
Да бисте отказали пријаву у ову групу и престали да примате имејлове од ње,
пошаљите имејл на [email protected].
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на [email protected].
Посетите ову групу на https://groups.google.com/group/siem.
Да бисте видели ову дискусију на вебу, посетите
https://groups.google.com/d/msgid/siem/05b701d38a61%2427a26010%2476e72030%24%40rogers.com.
За више опција посетите https://groups.google.com/d/optout.
