PISANJE ČUDNE ĐINĐIĆEVE BIOGRAFIJE
Zavladaj pa zavadi
Zašto neki od funkcionera bivše vladajuće partije ovih dana pokazuju neuporedivo
veći interes nego bivša opozicija za detalje razgovora koji je Milošević vodio sa
Đinđićem početkom januara 1997. godine, u vreme najžešćeg talasa građanskog
protesta zbog prekrajanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji.
Milena M. POPOVIĆ
"Oni koji su još na slobodi" nadaju se da bi obelodanjivanjem sadržaja
razgovora Milošević-Đinđić iz 1997, osim kompletiranja slike saradnje aktuelnog
srpskog premijera sa bivšim predsednikom Srbije, započete još daleke 1993. godine,
automatski došlo do popuštanja pritiska srpskog pravosuđa na vrh Miloševićeve
partije, i, posebno, popuštanja pritiska srpske vlade na koalicione partnere DOS-a na
saveznom nivou da pristanu na izglasavanje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom u
formi koja bi obavezivala jugoslovenske vlasti da Tribunalu automatski izruče svakog
građanina SRJ (preciznije - Srbije) optuženog za ratne zločine. Jedan od važnijih
razloga vezan je za rejting nekada vladajuće partije u biračkom telu Srbije, koja je
svojevremeno sopstvene interese proglašavala vitalnim interesima države: otkrivanjem
nagodbe Milošević - Đinđić, kojom je koaliciji "Zajedno" izrečena smrtna
presuda, aktuelizovao bi se čuveni SPS-ov predizborni slogan "Svi smo mi pomalo
socijalisti" koji se pripisuje Nebojši Čoviću, nekada trećem jakom čoveku
Socijalističke partije Srbije. A nakon toga socijalisti bi imali siguran znak da će
politički preživeti i da će na narednim izborima biti u usponu.
Intervju koji je Zoran Đinđić dao "Los Anđeles Tajmsu", neposredno nakon
pomenutog sastanka sa Miloševićem, obelodanio je nagli zaokret lidera Demokratske
stranke u pogledu zajedničkih ciljeva proklamovanih u koaliciji "Zajedno" u cilju
rušenja režima Slobodana Miloševića. U tom intervjuu, da podsetimo čitaoce,
Đinđić je izjavio da je doneo neopozivu odluku da "razbije koaliciju "Zajedno", jer
se, navodno, uverio da u njoj ne postoji dovoljan demokratski naboj za ostvarivanje
onakve vizije moderne Srbije kakvu želi Demokratska stranka. Pošto su sva
istraživanja javnog mnjenja u to vreme pokazivala da ubedljiva većina biračkog tela
podržava koaliciju Zajedno i njenu odluku da na narednim republičkim izborima (1997)
izađe sa jedinstvenim kandidatima za predsednika Srbije (Vuk Drašković), premijera
republičke vlade (Zoran Đinđić) i predsednika Narodne skupštine Srbije (Vesna
Pešić), Đinđićeva odluka da "svesno razbije koaliciju "Zajedno" odložila je za
četiri godine demontiranje Miloševićevog režima, pri čemu su u te četiri godine
izgubljeni Kosovo i Metohija a zemlja razorena u NATO bombardovanju. Svakom pokušaju
"demokratske javnosti Srbije" da nađe prihvatljiv izgovor za Đinđićevu odluku o
odlaganju Miloševićevog sloma zbog "neuklapanja Srpskog pokreta obnove u moderni DS
koncept demokratskog preobražaja Srbije", pri čemu se ignorišu posledice pomenutog
tajnog sastanka Đinđića sa Miloševićem, mogu se staviti sledeći značajni
prigovori. U toku zimskog protesta 1997. Đinđiću je nuđeno mesto mandatara u
budućoj vladi koju bi sastavila koalicija "Zajedno". Posle pobede Koštunice na
izborima 2000. godine, Đinđić se uz velike napore (i poprilično ispoljenu
vlastoljubivost) izborio za mesto mandatara. Koalicioni partneri DS u DOS-u su Dušan
Mihajlović, Nebojša Čović i Momčilo Perišić, stubovi Miloševićevog režima u
vreme zimskih demonstracija 1996-1997. godine. Đinđićevi koalicioni partneri 1997.
godine bili su Vuk Drašković i Vesna Pešić, koji do tada nisu participirali u bilo
kojem ozbiljnijem obliku vršenja vlasti. Ekonomske prilike u Srbiji i njene veze sa
međunarodnom zajednicom bile su daleko povoljnije 1997. godine nego u vreme
Đinđićevog preuzimanja kabineta srpskog premijera, odakle sledi da bi Đinđić, da
je startovao kao premijer srpske vlade 1997. godine, mogao da efikasno ostvaruje
ekonomsku obnovu Srbije, uz sve svoje nedostatke i očigledna nesnalaženja koje i
danas ispoljava, što ni u jednom segmentu ne čini ovih dana. Dakle, svi politički
razlozi svedoče da je Đinđiću bilo prihvatljivije mesto premijera 1997. nego 2001.
godine. Ostale razloge krije nagodba Milošević - Đinđić, čije objavljivanje
socijalisti očekuju sa nestrpljenjem.
UDRI VUKA
Đinđićevo odricanje od političkih saveznika, sa kojima je nagoveštavao
suštinske promene u Srbiji, u korist akcija koje koče te promene, naročito je bilo
vidljivo tokom 1993. i početkom 1994. godine (vidi prošli broj "Srpske reči"), u
vreme kada je očekivao da ga Milošević imenuje za mandatara srpske vlade. U želji
da ugodi Miloševiću Đinđić je u to vreme odobravao i one Miloševićeve akcije
koje je kasnije nazivao tiranskim . Najbolji primer za ovakvo Đinđićevo ponašanje
predstavlja njegov odnos prema hapšenju i zverskom zlostavljanju predsednika SPO Vuka
Draškovića i njegove supruge Danice početkom juna 1993. godine (iz intervjua koji
je Đinđić dao Ninu od 2. jula 1993; Đinđić odgovara na pitanje novinara da li je
tačno da prebijanje Vuka Draškovića predstavlja kraj jedne iluzije o obaranju
režima vanparlamentarnim putem i početak nove politike batinanja): "Ne, to je
dvostruki kriterijum novinara. Ovde dnevno prebiju po 50 dilera, 50 džeparoša, 50
kradljivaca automobila, i kriju ih pet dana da ih roditelji ne vide bijene. (...) Ako
neko udari policajca, pa se čudi što i policajac udari njega, prethodno ipak treba
da se čudi kakva je atmosfera u kojoj sam on udara policajca (Đinđić je očigledno
prihvatio režimsku izmišljotinu da je na vratima Savezne skupštine, u pokušaju da
sa narodom uđe u nju, u znak protesta zbog fizičkog napada poslanika SRS Branislava
Vakića na poslanika SPO Mihajla Markovića, Drašković fizički napao policajca; tu
policijsku izmišljotinu demantovalo je više desetina očevidaca). (...) Pogrešili
su. Da nisu prebili Vuka i Danu, imali bi sve adute u rukama. Pokazali bi šta je
urađeno, priveli bi ih i niko ne bi mogao da prigovori". Danas ova Đinđićeva
izjava, koja je 1993. godine delovala tragikomično u opštoj pobuni celokupne domaće
i svetske demokratske javnosti protiv hapšenja Vuka Draškovića, predstavlja
svedočanstvo njegovog saučesništva sa Miloševićem u ozbiljnom pokušaju da se
Drašković eliminiše sa političke scene Srbije. Saučesništvo koje je 1993. godine
bilo podvrgnuto kritici od strane većine opozicionih lidera, danas Đinđićevih
koalicionih partnera iz DOS-a. Odgovor na te kritike u Đinđićevo ime, sa posebnim
osvrtom na DSS i njenog lidera Vojislava Koštunicu, dao je Goran Vesić, i tada i
danas drugi čovek Demokratske stranke (Borba, 7. jula 1993. godine): "Vojislav
Koštunica i njegova stranka, koji Vuku treba da budu najviše zahvalni, prvi su ga
otpisali. Koštunica, uostalom, već duže vremena pokušava da preuzme DEPOS i
odstrani Vuka, ili da se distancira od ove organizacije ako mu to ne pođe za rukom.
Hapšenje Vuka Draškovića i sve što se kasnije desilo pružili su idealnu priliku
Koštunici da ostvari svoje snove. Svoju savest (i osećanje svojih članova) pokušao
je da umiri posetom Vuku u zatvoru. Ta čuvena poseta organizovana uz pratnju TV
kamera, imala je više za cilj da promoviše Koštunicu kao novog vođu DEPOS-a no da
olakša status lidera SPO. Ipak, takva politika dovela je i do sukoba u DSS-u što se
ogleda u odlasku Milana St. Protića iz ove stranke. Bez obzira na sve, Koštunica
mudro čeka da Drašković, njegov saborac, politički nestane, a da zatim na poklon
dobije organizaciju SPO, prostorije , članove i novac (sve ono što sada nema)".
KO JE U DS BIO PROTIV A KO ZA KOALICIJU SA SPS
Goran Vesić je, naravno, zadužen da javnosti rastumači i sukob između
Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, koji je rezultirao Đinđićevom pobedom
na tajnom glasanju za predsednika stranke (NIN, 22. oktobar 1993): "Dešavanja u
demokratskoj stranci su medijski atraktivna zato što je to prvi slučaj konkurencije
u jednoj političkoj organizaciji. (...) Verujem da ćemo, osveženi novim ljudima u
najužem rukovodstvu, biti samo jači, a istovremeno sam siguran da će međusobna
konkurencija Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića samo učvrstiti Demokratsku
stranku". Da ipak stvari stoje drugačije od onoga što je predstavio Vesić, svedoči
i ovaj citat iz teksta Đinđićevog biografa, i novinara od njegovog najvećeg
poverenja, Dragana Bujoševića (NIN, 22. oktobar 1993): "Ma koliko Đinđić nastojao
da da objasni da se ne radi o smenjivanju Mićunovića, da je reč samo o
"prekompoziciji" vrha stranke, da na mesto "defanzivca" dođe "ofanzivac" i da će,
koliko sutra, život opet tražiti "rokadu", već je izrečeno da se radi o dvorskom
udaru "mladog princa", i da se "očigledno radi o borbi za liderstvo i potpuni monopol
u stranci. Umesto 80 odsto vlasti, želi 100 odsto". To je u odgovoru na pismo Zorana
Đinđića članovima Glavnog odbora DS napisao potpredsednik stranke Dragan Domazet
(danas - ministar za nauku i tehnologiju u Đinđićevoj vladi - prim. M. P.)".
Narečeni Đinđićev biograf nešto kasnije iznosi sledeće činjenice koje
pojašnjavaju suštinu sukoba Đinđić - Mićunović (NIN, 14. januar 1994): " Dok
"đinđićevci" smatraju da im je Mićunović naudio pričama o jedinstvu opozicije i
insistiranjem na izričitom odbacivanju koalicije sa SPS-om (podvukla M. P.)...
Mićunović navodi da Đinđić potpuno kontroliše stranačke finansije, a da on o
tome ništa ne zna. Mićunović i to vidi kao dokaz autoritarnosti izbornog dobitnika
(Đinđić je bio nosilac liste DS na parlamentarnim izborima na kojima je DS dobila
do tada najveći broj poslanika u Skupštini Srbije - prim. M. P.)". Dakle,
zaključuje se da se u osnovi i ovog Đinđićevog spora nalazila njegova ideja da se
nametne Miloševiću za mandatara republička vlade. Kasniji pregovori sa
Miloševićem o formiranju koalicione vlade DS i SPS-a, pokazali su jasno zašto je
"mladi princ" napravio "dvorski udar".
Uprkos uveravanju da uklanjanje Mićunovića sa čela DS neće dovesti do
raskola u toj stranci, Mićunović je sa delom nekada uticajnih starijih članova
napustio DS i osnovao Demokratski centar.
Navedene prognoze da će "koliko sutra, život opet tražiti "rokadu" na vrhu
Demokratske stranke, pokazale su se potpuno pogrešnim. Kada je Đinđić u toku NATO
agresije na SRJ napustio Srbiju i sa velike udaljenosti od bojišta davao izjave koje
su opšte razaranje Srbije predstavljale kao pravednu borbu NATO pakta protiv
Slobodana Miloševića, i kada su te izjave prema procenama nekih čelnika DS počele
da nanose štetu toj stranci, javile su se prve ideje da Slobodan Vuksanović zameni
Đinđića na čelu stranke. I sam Đinđić se u jednom trenutku složio sa tom
idejom. Međutim, pokazalo se da je taj Đinđićev pristanak na abdikaciju imao
istovetne ciljeve kao nešto ranije dat Miloševićev pristanak da se Bogoljub Karić,
umesto njega, kandiduje za predsednika Srbije. Karić je bio pozvan na ručak kod
Miloševića na kome je trebalo da se utanače detalji oko kandidature. Poziv nikada
nije potvrđen i Karić je prestao da se nada da će ga Milošević definitivno
pozvati na ručak tek 5. oktobra 2000. godine. U međuvremenu, Milošević je
koristeći svoju "pravnu državu" doveo u pitanje većinu velikih poslova koje obavlja
Kompanija Karić u Srbiji.
ŽIVOT, IPAK, NE TRAŽI ROKADU U DS
Đinđić je "pristao" da odstupi u korist Vuksanovića sa ciljem da podstakne
diferencijaciju u DS na liniji Đinđić - Vuksanović. Ta diferencijacija mu je
poslužila, posle tesne pobede u predsedničkoj trci sa Vuksanovićem (suštinski -
Đinđića je sačuvao na čelu DS lično Zoran Živković) kao osnov za "čišćenje"
stranke. Raspustio je, na primer, Gradski odbor Beograda u kome je imao najviše
oponenata i doveo na njegovo čelo Borisa Tadića koji je samo nekoliko meseci ranije
doživeo fijasko na izborima za predsednika Odbora, uprkos javnoj i nesebičnoj
Đinđićevoj pomoći. Vuksanoviću, koji je "posle demokratskog sukoba" sa
Đinđićem zamoljen da ne napušta stranku kojoj je, prema pobednikovim rečima,
mnogo doprineo, oduzeti su svi stranački poslovi pa je bio prinuđen da napusti DS i
ode u Pokret za demokratsku Srbiju generala Perišića. Obračun Đinđića sa svojim
oponentima iz stranke bio je sveobuhvatan i nemilosrdan. Njegovi rezultati doveli su
do mnogih paradoksalnih situacija za koje je paradigma slučaj vezan za poslednje
lokalne izbore u Srbiji: na opštini Palilula DS je za odbornike, umesto profesora
univerziteta koji su se našli na udaru Đinđićevih sankcija zbog podrške koju su
pružili Vuksanoviću, kandidovala u nekoliko slučajeva studente u poodmaklim
godinama koji su još bili daleko od završetka studija iako se u njihovim godinama na
zapadu, za čiji se način života DS bori, već uveliko stiče stepen doktora nauka.
Princip negativne selekcije koji, poput Miloševića, primenjuje Đinđić
posledica je njegovog odlučnog stava da ne sarađuje sa stranačkim kolegama koji su
u bilo kojoj fazi njegovog političkog delovanja ugrozili njegovu lidersku poziciju.
Tako, umesto Miroljuba Labusa, Slobodana Gavrilovića i Miodraga Perišića,
političara dostojnih poštovanja i u trenucima kada se ne slažemo sa njihovim
mišljenjem, u Đinđićevoj blizini imamo Borisa Tadića i Čedu Jovanovića, ljude
bez prosečnog političkog obrazovanja koji taj svoj nedostatak pokušavaju da
prevaziđu izjavama koje nikakve veze nemaju sa segmentom političkog delovanja kojim
su zaduženi (primer prvi: Tadić najčešće govori o hapšenjima čelnika bivše
vladajuće koalicije a ne izbegava ni izjave o navodnjavanjima poljoprivrednih
kompleksa u Izraelu - ovim pokušava da nadomesti svoje očigledno nepoznavanje
poslova kojim se kao savezni ministar za telekomunikacije bavi; primer drugi: Čeda
Jovanović u svom političkim delovanju obuhvata najširi spektar problema - od
površnih ekonomskih analiza do amaterskih pregovora sa Miloševićevom narodnom
milicijom koja je u toku hapšenja bivšeg predsednika SRJ pokazala znake otpora sa
čisto folklornim obeležjima).
ISTAKNUTO MESTO MILORADA LUKOVIĆA U ĐINĐIĆEVOJ VARIJANTI SRPSKE ISTORIJE
Paradigma za Đinđićevu negativnu selekciju su njegovi saradnici Milorad
Ulemek Luković zvani Legija i Stanko Subotić Cane. Ovaj drugi, predstavljan je u
većini listova na zapadu kao bos balkanske duvanske mafije u vreme dok je kao
ovlašćeni pregovarač Đinđićeve vlade pokušavao da sebi i vladi pribavi kao
partnera za gradnju fabrike duvana u Kragujevcu čuvenu duvansku korporaciju British
American Tobacco. Legija, prema dokazima pribavljenim u toku istrage, direktni
učesnik u atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, osumnjičeni za
nepoštovanje ratnog prava i ratne zločine na Kosovu, BiH i Hrvatskoj kao komandant
crvenih beretki, pristupivši DOS-u 5. oktobra 2000. godine, postao je nedodirljiv. I
više od toga. Prema Đinđićevom svedočenju u oktobarskim događanjima Luković je
sa svojim crvenim beretkama obezbedio značajno mesto u srpskoj istoriji (iz
Đinđićevog intervjua datog Vremenu od 2. novembra 2001. godine): " Ja sam bio
zadužen za kontakt sa specijalnim jedinicama, što znači "crvenim beretkama" i imali
smo njihovu podršku. Bila je to zapravo više nego prosta odluka da neće
učestvovati u razbijanju masovnih protesta. U četvrtak smo tokom dana (5. oktobra -
prim. M. P.) imali njihovu podršku do te mere da su oni rekli - ako vojska napadne
narod, mi ćemo napasti vojsku. I vojska neće dobro proći. (...) Kada smo pravili
mapu potencijalnih učesnika tih događaja na prvom mestu su bile specijalne jedinice.
Znali smo za mogućnost njihovog razornog dejstva (...) Bilo nam je stalo da znamo
raspoloženje među tim jedinicama. Jednoga dana kada se bude pisala istorija ovih
događaja, a to ćemo činiti posle 23. decembra jer ne možemo sada sve da kažemo da
ne bismo ugrozili te ljude koji su u službi, neka od tih imena zaista moraju da budu
istaknuta (podvukla M. P.)." Kada je napisana ta istorija (u pisanju je učestvovao i
već pomenuti Đinđićev biograf) u njoj je Đinđić lično visoko istakao ime
Milorada Ulemeka Lukovića. Kasnije, ne bežeći od svoje prirode, Luković je iz
čiste zabave zapalio najveću diskoteku na severu Bačke koja je izgorela do temelja.
Dan kasnije, "suspendovan", u svečanoj uniformi delio je odlikovanja pripadnicima
svoje jedinice. Ovih dana Milorad Luković uhapšen je zbog osnovane sumnje da je
izvršio krivično delo napada i sprečavanja službenog lica u obavljanju poslova
bezbednosti. Luković je, nakon proslave rođendana supruge pokojnog Željka
Ražnatovića Arkana, ispred kluba "Bojan Stupica" učestvovao u tuči kombinovanoj sa
pucnjavom iz vatrenog oružja. Očekuje se dalja Lukovićeva suspenzija koja će biti,
kao i do sada, samo formalne prirode. To i priliči Junaku koga je Zoran Đinđić
stavio u sam vrh istorije napisane o srpskoj oktobarskoj revoluciji, koristeći pri
tome kriterijume zbog kojih bi u svakoj demokratskoj zemlji u najhitnijem roku bio
najuren sa mesta predsednika vlade. Srbija je, i dalje, daleko od demokratije. Zato,
sa zebnjom očekujemo dalje posledice Lukovićevog visokog položaja u Đinđićevoj
varijanti srpske istorije.
(Nastaviće se)
Miroslav Antic,
http://www.antic.org/
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
