Informativna sluzba
Srpske pravoslavne crkve
23. avgust 2001. godine
Licni stav
VERONAUKA U SKOLAMA - MOGUCNOST SAZNAVANJA I
OPREDELJIVANJA
Kada je rec o postovanju tudjeg misljenja u nasoj drzavi,
mirne duse mozemo reci - ta vrsta
trpeljivosti gotovo da ne postoji. Tako je sa veronaukom,
bilo da je rec o ponekim institucijama ili
pojedincima, univerzitetskim profesorima, koji, budimo
iskreni, sa svojih katedri vec decenijama
energicno propovedaju demokratiju i toleranciju u nasem
drustvu. Istina, u ranijim vremenima
opreznije.
Slicno govore i poslenici u drugim oblastima.
Zasto su protiv veronauke? Kazu, to je novi vid
indoktrinacije, deca ce biti "naterana" da postanu
vernici, a navode i druge "argumente" zaodenute sofizmom.
Srpska pravoslavna crkva i ljudi u njoj, treba strpljivo
da saslusaju, pa i otrpe opore, cak i grube
poruke i napade, a vreme ce pokazati da deca koja budu
ucila veronauku ne moraju sva biti vernici,
ali ce saznavati o religiji i moci ce pouzdanije da se u
sebi opredeljuju. Nema bojazni da ce jos
nezrela licnost deteta biti nezasticena i povoljno tle za
"indoktrinaciju", jer saznanja ce crpeti i iz
drugih oblasti. Dakle, moci ce da uporedjuju,
proveravaju, usvajaju ili ne prihvataju. Siromasnija
znanjem nece biti.
Generacija potpisnika ovih redova s ljubavlju i
postovanjem pamte i danas odmerene i umne reci
profesora veronauke Nikole Antica i dr Lazara Milina. Vec
proredjeni njihovi ucenici, prilikom susreta
generacije, zdusno isticu mudrost i erudiciju
veroucitelja.
Koliko je ko od nas uspeo da usvoji saznanja iz veronauke
tesko je reci, ali ako nista drugo deset
zapovesti su bile i podstrek i zapreka za mnoge postupke
u zivotu. A od oko sto osamdeset ucenika
ni jedan nije postao monah pustinjak, ali ni kriminalac.
Svi su misleci ljudi koji se drze tradicije
svoga naroda i svoje Crkve.
Da li treba podsetiti da je Srpska pravoslavna crkva uvek
bila pomirljiva i prastajuca prema
vernicima. Kada je neko doziveo prekor svog prote zato
sto nije dosao na Bogosluzenje? Ko je
odstranjen iz crkvene zajednice? U svom bicu nasa Crkva
je dusevna zajednica. Uvek je bila narodna
Crkva. I pravedna, izuzimajuci gotovo zanemarljive
postupke pojedinaca.
Kada vec govorimo o pravednosti, prisetimo se jednog
primera iz trinaestog veka. Kada je kralj
Dragutin, u jesen 1276. Godine, ustao na oca, oteo mu
presto, kralj Uros je izmakao ispred sina
pobunjenika i otisao u Hum. Zbog nepravde i sile,
Arhiepiskop Joanikije posao je za kraljem u
dobrovoljno izgnanstvo. Crkva je bila udova, ostala je
oko dve godine bez poglavara. Srpski
Arhiepiskop je tako postupio u ime pravednosti.
Crkva Srba kao stozer naroda jedina je vekovima uspevala
da sacuva jedinstvo, iako su se Srbi, vec
po tradiciji, delili. Jedinstvo Srpske pravoslavne crkve
ocuvano je od Svetog Save do poodmaklih
decenija dvadesetog veka. U stvari, do raskola u
dijaspori, koji je, srecom, usahnuo.
Ali, vratimo se spornim misljenjima u vezi sa veronaukom.
Nije li oprost mozda izrecena u ime
pomodnosti i mondijalizma? Zar nam nije bilo dovoljno
internacionalizma u proslim decenijama, bas
na stetu srpskog nacionalnog bica. Srbi, i Srpska
pravoslavna crkva, ne mogu prihvatiti ni zatiranje
nacionalnog identiteta, a nisu ni za zatvaranje i
ogradjivanje od celog sveta, sto bi bio svojevrsni
geto. Imaju srednji put koji moze ocuvati nacionalno
bice, postovati drugacija uverenja, uvazavajuci
zivotnu zakonitost - niko ne moze sam ziveti. Svakako
moze pomoci upoznavanje nase Crkve koja
vec poodavno ima dijalog sa drugim crkvenim zajednicama
i, naravno, saradnju.
Mozda je usamljeno i pomalo jereticko misljenje da
promene posle pola veka treba da ozivotvore
generacije koje su najmanje, ili postenije reci, nisu
dovoljno pripadale svetosavskom duhu. Srecom
velika je mnozina izuzetaka. A mnogi su zbunjeni,
otudjeni od nacionalnog bica i Crkve koja je cuvar
srpske tradicije i identiteta. I ranije i sada.
Takav zakljucak, mozda nedovoljno utemeljen, posto nemamo
istrazivanja koja bi to odredjenije
potvrdila, cini se moglo bi se podrzati misljenje jednog
pisca i politicara u vezi sa gradnjom hrama
Svetog Save. "... do mog rodjenja, a rodjen sam 1946.
godine, nase crkve, nase manastire, nasu
kulturnu bastinu i spomenike rusili su, palili i
pljackali Turci, Arnauti, latinski krstasi, hrvatske i
muslimanske ustase, razne tudje vojske.
Nekako mojim rodjenjem, zapocela je "revolucionarne era"
kada su se Srbi latili poslova koje su do
tada, ponavljam, iskljucivo obavljali srpski dusmani...
To i takvo pokoljenje srpsko dobija u zadatak
da zida hram Svetog Save... Kako da ne budem postidjen?"
Valja dodati da svetogrdja nisu cinili samo Srbi.
Naredbodavci i poslovodje bili su izdanci drugih
nacija. Ali ni Srbi nisu nevini, priznajemo.
Ipak, hram Svetog Save kao - narodna pokajnica - smireno
se uzdize na Vracaru i pored smetnji i
zabrana...
Mogli ste nedavno procitati misljenje autoritativnog
poznavaoca koji dokazuje da je 1981. godine
potpisana deklaracija u Ujedinjenim nacijama o
eliminaciji svake vrste diskriminacije i netolerancije
na religioznoj osnovi. Potpisnik je bila i Jugoslavija.
Jedan od zakljucaka autora koji je u
inostranstvu radio na unapredjenju ljudskih prava je -
Srpska pravoslavna crkva imala bi prava da
trazi zastitu od Ujedinjenih nacija. Misljenje je
dobronamerno, svakako, ali mozemo mi to resiti i u
sopstvenoj kuci, bez Ujedinjenih nacija. Iskustva nas
opominju.
Srpska pravoslavna crkva nije okostala dogmatska
institucija. U njoj su mnogi uceni teolozi sirokih
vidika, a veliki broj monaha, profesora i svestenika su
ljudi na visokoj intelektualnoj ravni i znalci su
ne samo teologije, vec filozofije, etike, sociologije i
drugih nauka.
Zasto unositi sumnju da ce oni deci govoriti o istoriji
Crkve, naroda, hriscanstvu, iz "tamnih dubina"
i na taj nacin "zarobiti" njihovu svest.
PETAR SAVKOVIC
Gospodin Petar Savkovic je ugledni novinar
i autor televizijskih emisija iz Beograda
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
