18. oktobar 2001.
18. oktobar 2001.
THE NEW YORK TIMES, 16. oktobar, 2001
ZAUSTAVLJANJE TERORIZMA NA BALKANU
MISHA GLENNY
BRAJTON, Engleska - Vec deset godina, Balkan predstavlja jedan od
najvecih izazova za spoljnu politiku Evrope i Amerike. Nekoliko
milijardi dolara poreskih obveznika utroseno je za slanje pomoci
nakon
cetiri oruzana sukoba. U martu 1999, Balkan je izazvao
Severno-atlantsku mirovnu organizaciju da udje u prvi rat, gotovo 50
godina od dana kada je savez osnovan. A ostre rasprave oko politike
vezane za Balkan povremeno su ugrozavale osnove americkih odnosa sa
Evropom i, u velikoj meri, harmonicne odnose unutar same Evrope.
To je zaista uspeh uraditi za samo deset godina. Nakon 11. septembra,
medjutim, niko sebi ne moze da priusti taj luksuz da misli na
podeljeni Balkan. Sjedinjene Drzave i Evropa su prinudjene da
preusmere politicka, vojna i finansijska sredstva iz regiona ka
njihovoj borbi protiv terorizma.
Balkanske zemlje imaju jednostavan izbor. Sve imaju aspiracije da
postanu clanice Evropske Unije, ali ukoliko ne saradjuju medjusobno
ne
bi li stabilizovali region, kretace se u suprotnom smeru. Sama zelja
za slogom medju balkanskim narodima ne moze do te sloge i dovesti.
Problemi sa kojima se oni suocavaju su veoma stvarni i veoma opasni.
Bivsa Jugoslavija je mesavina hronicno slabih drzava i
kvazi-protektorata kojima upravljaju nedisciplinovane vojske
medjunarodne zajednice koje se skraceno nazivaju - SFOR, KFOR i
ostali.
Najvecu dobit od ovakve dezorganizacije ima kriminalna mafija, koja
je
oformila ogromne mreze zasnovane na trgovini ilegalnim iseljenicima,
prostitutkama, oruzjem, lekovima, i iznad svega, cigaretama. Ovi
mafijasi ne priznaju nacionalne granice. Srpsko podzemlje saradjuje
rado i sa albanskim gangsterima, kao i sa bosanskim ili hrvatskim
opasnim momcima. Ta kriminalna mreza je postala tako uticajna da se
sicilijanska mafija povukla iz operacija u srednjoj i severnoj
Italiji, kojom sada dominiraju bande sa Balkana.
Generalni sekretar NATO, Lord Robertson, pogodio je samu srz pocetkom
ove nedelje kada je rekao da Balkan ne sme da postane jos jedna "crna
rupa" terorizma kakav je Avganistan.
Gospodin Robertson nije mislio na to da ce Muslimani iz regiona
zauzeti anti-americki stav. Necete naci nigde u Evropi zajednice koje
su vise pro-americki nastrojene od dva muslimanska naroda sa Balkana,
Albanaca i Bosanaca. Ali u regionu gde se za 30 dolara moze kupiti ne
samo lazni pasos vec i pravi, to nije vazno.
Kada oruzje i crno trziste predstavljaju srz drustva, oni privlace
svakojake sumnjive osobe koje vrlo lako mogu da promaknu paznji inace
presiroko rasporedjenih policijskih snaga u zemlji. Teroristi se lako
mogu sakriti. I imajuci u vidu koliko je Balkan blizu zapadne Evrope,
to je vrlo zgodno mesto za smisljanje zavera.
Dakle, iako Balkan nije vise primaran za spoljnu politiku, ne moze se
ignorisati. Medjunarodna zajednica i snage sa Balkana moraju da se
pokazu. Prvi treba da nauce u narednih nekoliko nedelja da budu
jedinstveni i da se usaglase. Do sada, clanovi medjunarodne zajednice
su cesto govorili sa toliko razlicitih glasova da ih je bilo tesko
razumeti. U Makedoniji, na primer, pre maja, americka i evropska
politika su bile beznadezno neusaglasene. Ekstremisti, i na strani
Makedonaca i na strani Albanaca, su to iskoristili.
Vasington i Brisel se sada slazu da Evropska Unija treba da bude pre
svega odgovorna za razvoj koherentne politicke i ekonomske strategije
koja bi trebalo da pomogne Balkanu. Kris Paten i Havijer Solana,
sefovi spoljne politike EU, treba da oforme malu, cvrsto sklopljenu
jedinicu koja ce da se bavi kreiranjem politike, pricati sa ljudima
iz
regiona, saradjivati blisko sa Amerikom i odrzavati dijalog sa
Rusima.
Ako politika nema odredjeni tok, neuspeh je neizbezan.
Naravno, balkanske zemlje moraju da se potrude i iznesu svoj teret,
takodje. One moraju da artikulisu efikasnije svoje dugorocne potrebe.
Vlade moraju da odustanu od lose navike potrazivanja kratkorocne
pomoci od Zapada.
Ovako, oni bi ucili jedni od drugih. Jer pored ogranicenih,
neefikasnih centralnih vlada, stvoreno je bogato i snazno balkansko
gradjansko drustvo koje rusi granice i nudi resenja. Trustovi mozgova
su se okupili unutar Mreze politickog instituta jugoistocne Evrope,
grupa za pruzanje pomoci izbeglicama i drugih humanitarnih
organizacija, a tu su i nezavisne novine, i TV i radio stanice
(narocito clanice ANEM-a, Asocijacije nezavisnih medija) koji ukazuju
na put saradnje na poluostrvu. Postoji jasan znak da vlade zele da
krenu tim putem. Ako tako urade, politika identiteta moze konacno da
odnese pobedu nad politikom interesa.
Imamo malo vremena. Makedonija je jos uvek u krizi. Kosovo je u
haosu.
Na jugu Balkana, slovensko-albanski odnosi prete gotovo svuda da
prerastu u sukobe. Neverovatan napor je potreban da bi se sprecilo da
Balkan postane crna rupa terorizma kako je rekao Lord Robertson, ali
takav trud mozemo i moramo uloziti.
Misa Gleni je autor knjige "Balkan: nacionalizam, rat i velike sile,
1804-1999."
"Politika", 18. oktobar 2001.
Tribina o medijima u Srbiji
SERVIS GRADJANA ILI VLASTI
B. Radivojsa
Mediji u Srbiji se posle proslogodisnjeg 5. oktobra slabo snalaze u
potrazi za novim identitetom. To se, pre svega, odnosi na drzavne
medije koji ne uspevaju da postanu proklamovani "servis gradjana"
nego
se vise ponasaju kao servis vlasti. Oni kao da tragaju za "novim
Milosevicem" cije ce stavove prenositi javnosti. Ali i nekadasnji
takozvani nezavisni mediji imaju problema u potrazi za svojim
identitetom. Posle proslogodisnje smene i odlaska lidera SPS-a sa
cela
drzave, oni su ostali bez predmeta svoje kritike (svoje "mete"), a
sad
se veoma lose snalaze u ulozi onih koji bi trebalo da se bore za
razvoj demokratije.
Ovako je glavni urednik "Vremena" Dragoljub Zarkovic oznacio trenutku
situaciju u novinarskoj "bransi" na tribini "Mediji u Srbiji izmedju
drustvene tranzicije i politicke instrumentalizacije", koju je
organizovao Institut za filozofiju i drustvenu teoriju. Ukazujuci na
to da bi stampa i elektronski mediji trebalo da budu pre svega
analiticari mnogih pojava koje su ranije bile pod visokom zastitom
rezima (korupcija, privatizacija...), Zarkovic je naglasio da nasi
novinari to ne uspevaju, jer se time nisu ni bavili. Zahvaljujuci
zbivanjima na ovdasnjoj politickoj sceni, godinama smo imali -
novinarstvo "protiv": jedni su pisali protiv Milosevica, drugi protiv
onih koji su bili protiv Milosevica, pa je danas, kad treba pisati
drukcije, problem u tome sto nemamo kompetentne profesionalce.
Dragan Janjic, glavni urednik "Bete", pak, smatra da mnogi mediji u
Srbiji i sada traze neku vrstu politickog ili finansijskog
pokroviteljstva, a glavni uzrok tome je - opste siromastvo, kako
siromastvo stanovnistva tako i siromastvo privrede. Zato se novine
slabo kupuju, a privrednici u njima ne objavljuju oglase. To su
uslovi
u kojima mediji mogu da postanu lak plen razlicitih interesa.
Pominjuci cinjenicu da je relativno veliki broj novinara posle 5.
oktobra dospeo u diplomatiju, Nenad Cekic, bivsi glavni urednik
"Radio
indeksa", primetio je da je "kontakt sa strukturama moci ovim ljudima
omogucio da se samokandiduju". Cekic kaze da sad ocigledno imamo
previse novina na trzistu i da ce se ta medijska scena rascistiti kad
za godinu-dve prestane interesovanje donatora za neke od njih.
Zagorka Golubovic kaze da su ukidanjem Zakona o informisanju prestali
i brutalni pritisci vlasti na medije, ali ipak je ostala samocenzura
u
ovoj profesiji, dok Bozidar Jaksic smatra da je u novinarstvu najteze
promeniti klimu podanistva prema centrima moci.
"Blic", 18. oktobar 2001.
Intervju s rediteljem Markom Marinkovicem
SRCE I DUSA U "KAZNENOM PROSTORU"
Milorad Pavlovic
Marko Marinkovic, reditelj (debitant) filma "Ona voli Zvezdu", ispred
sebe, na paklici cigareta, koje pali jednu za drugom, drzi upaljac
"zippo" sa ugraviranmm stilizovanom klapom - rekvizitom koji oznacava
pocetak snimanja svakog filmskog kadra na svetu. Vuksan Lukovac,
legendarni montazer, koji mu je upaljac ostavio u nasledje, vise nije
medju zivima kao ni njegov drugi uzor, (pa i kad je rec o boemiji),
Voja Lukic, kamerman i direktor fotgrafije. Nisu uspeli da docekaju
Markov filmski debi u trideset sedmoj godini, bas kao ni njegov otac,
Miodrag Misa Marinkovic jedan od autora, urednika televizije, gurua i
promotera tzv. beogradske skole humora.
"Izgleda carobno, kao da te udari grom, kao da te Bog pogleda s neba
kad te neko najzad pozove da radis film. I meni je Vuksan Lukovac
pomogao da se artukulisem kao reditelj. Pomogao mi je tako sto me je
manje ucio filmskom zanatu i reziji, a vise kako da procistim
osecanja, prepoznam sta je covekova sustina i nikad ne odustanem od
nje.Ta mera identifikacije pomogla mi je da shvatim Mihicevog junaka
i
vodim ga kroz film. Voja Lukic, opet, naucio me je da oko mora da
bude
"strpljivo da bi videlo". Moralni pad, pa i u sportu, fudbalu
narocito, koji se desio na ovim prostorima, nalazi se u pozadini
tinejdz- komedije koju ste snimili za "Horizont 2000". Da li ste
uspeli da nadjete makar filmski odgovor?
- Sportski bekgraund, koji film nosi, savremena je kritika ne samo
sporta vec i celokupne mitologije koju on podrazumeva. Savremeno
"oblikovanje duha i tela" dobra je podloga za analizu. Fenomen
komercijalizacije sporta prisutan je na svetskom nivou. U Engleskoj,
na primer, gde postoji institucija "nasledne pretplate", ne samo kad
je o pozoristu rec, prosecna porodica vise nije u stanju da nastavi
tradiciju, jer je karta drasticno poskupela posto se duh fudbala,
kakvim smo ga poznavali, preselio na drugu stranu. Osim
komercijalizacije sporta, kod nas je prisutan i fenomen upotrebe
navijaca za "vansportske aktivnosti".
- Ovo je tinejdzerski film i po izlasku sa projekcije "Ona voli
Zvezdu" niko nece imati osecaj kako se mi "obracunavamo" sa ovom ili
onom drustvenom anomalijom ili situacijom. To je film koji se sa
"lakocom" bavi tim "teskim" temama. Karakteri likova, scenariste
Gordana Mihica, donose element komicnog, atmosferu kafica, ulice,
svakodnevnog zivota novih generacija na Dorcolu. Nas junak opsednut
je
sustinskim moralnim pitanjem: da li bi trebalo igrati "za lovu" ili
"za dusu". Dusevni konflikt, ta drama koja je prisutna u "ofu", jeste
konflikt koji nije vezan samo za fudbal ili samo za jednu generaciju.
Kojoj generaciji vi pripadate? Kakve je moralne dileme ona imala?
- Moju generaciju odredio je tzv. zivot u dva sistema. Bili smo
dovoljno zreli kad se rusio jedan sistem a uspostavljao novi,
nakaradni, pa smo "lom komunizma" osetili direktno na svojoj kozi.
Kako se vas filmski junak opredelio, kome se "carstvu privoleo",
duhovnom ili materijalistickom?
- Danas klinci vrlo lako prepoznaju na kojoj se strani nalazi lova,
vrlo brzo se snalaze. Nesto sto je nama bilo ideal njima deluje
pateticno. Osim instrumentalizacije navijaca u politicke svrhe, desio
se i veliki "odliv talenata", ne samo u sportu. Fimska prica je
idealizacija dileme "ostati ili otici","lova ili srce". I jedno i
drugo je i dalje u opticaju. Ljubav prema "fuci" nesto je cega se
nece
odreci ali ce ga Mihic majstorski privoleti kompromisu ideala i
realnosti. Tema je osetljiva jer je fudbal popularan sport, a Zvezda
veliki klub. Ali ovo nije prica o klubu, ovo nije "klubaski" film.
Da li promene nacina zivota na Dorcolu, gde ste odrasli, mogu da
posluze kao metafora promena koje su se desile i na nivou drustva?
- Odrastao sam na Dorcolu gde postoji jedna nostalgicna prica, faktor
pozitivnog secanja. Secamo se samo lepih stvari. Kroz taj filter sve
izgleda onako, u sutonu, kao igra boja, unutrasnjih dvorista,
sljivcige, bajsevi...Ali, osim romanticne strane, znaci furnuo si sa
poslednjih casova da igras fucu, kupio "kokisku" i veliku "nestle" i
jedva cekas da stignes kuci da odgledas "Svemir 1999." ili odes na
koncert grupe "Neptun" gde su svirali Djeka i Cavke... Bio je to i
Dorcol sorki i zestokih momaka koji su sedeli u, tada jedinom, kaficu
"Kadet". Kako nisam imao fizicke predispozicije za tucu, uzdao sam u
brze noge. Medjutim kad je herion uleteo na Dorcol sve se promenilo.
Takodje, vlast pokusava bas ovde da se ugnezdi. Ruse udzerice koje
imaju svoj duh, svoju pricu da bi sagradili petosprtatnicu punu
svojih
glasaca. Kako sagledavate probleme domaceg filma obzirom na
cinjenicu da ste dugo "sedeli na klupi"?
- Ceo problem ovog perioda za nama nalazi se u krizi autorskog filma,
koja se ogleda pre svega u transformaciji produkcije. Poducenti su na
sebe kompletno preuzeli zadatak izrade filma. Drzava sve manje i
manje
ucestvuje. U Francuskoj godisnja produkcija na nivou je od sto
dvadeset filmova od kojih je bar polovina dotirana. Produkcija je
takodje refleksija proteklog vremena. Jos jedan problem domaceg filma
jeste sto na nedovoljno zreo nacin razmatra, ili uopste ne razmatra,
probleme i teme drustvenog zivota koji je bio dominantan u poslednje
vreme. Moramo praviti vedre filmove o nasim problemima iskoristiti
taj
duh koji nas tera na opstanak, zdravo jezgro, zdravo bice svakog od
nas koji je ovde ziveo, opstao i nije poludeo.
"Danas", 18. oktobar 2001.
Komentar
BAUK BIOTERORIZMA
Poslovicno "duhoviti" Beogradjani pozurili su u utorak da dodaju svoj
prilog planetarnoj panici zbog belog praha sa sporama smrtonosnog
antraksa. Na adresu dve stanovnice Obilicevog venca stiglo je pismo
bez marke sa sumnjivim praskom. Gradjanke su savesno stvar prijavile
policiji, ova jedinicama ABH i u sredu je sa VMA dosla vest da je
nakon analize utvrdjeno da u koverti nije bilo bacila te zaraze o
kojoj bruji ceo svet. Dobar dan, Planeto, sa jos jednom globalnom
posasti. I sa jos jednom medijski prenapregnutom prezentacijom iste.
S crnim pristom covecanstvo se nosi otkad postoji. Kao i sa besnilom,
uostalom, Lajmskom bolesti, hemoragicnom groznicom... Njihovo
pojavljivanje, u ma kojoj razmeri, i sa ma kojim brojem zrtava,
medjutim, redovno budi nevidjene strahove. Da li je rec o
atavistickim
strahovima, baucima iz onih segmenata pamcenja "kolektivno
nesvesnog",
ili neko to sve medijski tako dozira. Gledali smo "Dosije X",
"Milenijum" (upravo sa bacilom slicnim antraksu, a vakcine ima samo
za
povlascene).
U realnom zivotu danas, za razliku od SF saga Krisa Kartera,
antibiotik protiv trenutno aktuelne opake bolesti postoji, a vakcina
je malo komplikovana, pa i kosta - te ce tako neko tu dobro da
zaradi,
neko ce da se obezbedi, a za sitnu boraniju po zaostalim coskovima
neka se staraju samani, vracare, proroci i "zone sumraka" sto
obecavaju "oaze mira" kao nagradu nakon paklenih godina i trpljenja.
Busova administracija oprezna je u imenovanju krivaca za nesporno
identifikovanu kao akt bioterorizma pojavu antraksa u SAD. Dok jos
lebde seni 5.086 zrtava oko njujorskih zgarista, jasno je koja se
podsvesna poruka emituje. Jasno je i da odgovor na odgovor nekog
verskog fanatika pomracenog uma moze biti - antraks ili nesto slicno.
U globalnom selu, medjutim, nece nas zacuditi sto ce panicari da
hapse
i kanistere meda i sumnjive plasticne flase s vodom u rukama
crnpurastih turista, i prasnjave koverte poput pomenutih beogradskih.
Ono sto bi trebalo da nas zabrine vise od opakog crnog prista,
podatak
je Svetske zdravstvene organizacije da su za najmanje 40 odsto
ukupnih
smrti u zemljama u razvoju i 75 odsto u nerazvijenima, krive
nezarazne
bolesti - infarkti, kanceri, TBC, kao i losa ishrana, pusenje,
alkohol
i stres, koji podjednako pogadjaju i razvijene. Nimalo egzoticne kao
stavke u medicinskim enciklopedijama, ovo su stvarne posasti
savremene
civilizacije. Uz dve, naravno, neprevazidjene: drogu i sidu.
Dobar dan, vec ozbiljno bolesna Planeto. Sa antraksom ili bez njega.
Koliko dana cemo jos brojati koverte sa belim prahom? I sta li ce
novo
da bude to sto ce nam u kosti uterivati novi strah?
Vec se pominju zarazni svetleci prasici. Svinjce ukrsteno sa
meduzom... Laku noc, Planeto, ma gde da si. Ucelo ili u komadicima.
