NAMERA JE DA GRCKI MILIJARDER KOKALIS PREUZME SVE IGRE NA SRECU U SRBIJI,TAKO BI MU BIO VRACEN DUG IZ 1997
@ Dragana MILENKOVIC
Grcki multimilijarder Kokalis, gazda Olimpijakosa i vlasnik lutrijskog lanca
"Intra lot", postace vlasnik tri nase najvece lutrijske kuce – Lutrije Srbije,
Lutrije Beograda i Narodne lutrije, doskorasnje Narodne lutrije Vojvodine. Ove
tri kuce trebalo bi, najpre, po donosenju novog zakona o igrama na srecu, da se
stope u jednu – drzavnu lutriju, koju ce kontrolisati Vlada Srbije. Ovo tvrde u
Poslovnom udruzenju organizatora igara na srecu Srbije. Novi zakon predvidja i
to da organizator igara na srecu – Republika Srbija - pravo priredjivanja
hazarderskih igara prenese na drzavnu lutriju Srbije, koja ugovore o radu nece
moci da sklapa sa domacim pravnim licima.
Drzavna lutrija Srbije, po slovu jos
neizglasanog, ali vec spornog zakona, moze, uz saglasnost Vlade Srbije, da bira
iskljucivo stranog strateskog partnera. Zakon ne precizira procenat vlasnistva
stranog ulagaca, sto, prevedeno na srpski, znaci da ce strani drzavljanin moci
da otkupi drzavnu lutriju Srbije i stekne pravo da u Srbiji priredjuje igre na
srecu.
Protiv ovakvog zakona medju
prvima su se pobunili vlasnici sportskih kladionica. Posto je Vlada Srbije
pokazala otvoreni "apetit" prema ovom, najizdasnijem parcetu srpskog hazardskog
kolaca, gazde kladionica strahuju da ce, sudeci po poslednjim najavama, novim
zakonom i sportske kladionice biti pod drzavnom sapom ili, cak,
ugasene.
Aleksandar Ganic, generalni
sekretar Poslovnog udruzenja organizatora igara na srecu Srbije, i vlasnik
sportske kladionice "Jaguar", za "Svedok"
kaze:
– Malo je zemalja u kojima drzava
insistira na monopolu nad rizicnim igrama na srecu, poput sportskih kladionica.
Dobitni fond varira od velikih dobitaka do ogromnih gubitaka i zna se da bi
nekoliko namestenih utakmica moglo da isprazni drzavnu kasu. To znaju i u
Ministarstvu finansija. Druga stvar je u pitanju. Ovde se priprema teren za
stranog gazdu. Sve izvesnije su price o dolasku Kokalisa, koji je, kako smo
obavesteni, vec ojadio Rumune i jos neke zemlje u tranziciji u kojima je bio
suvlasnik igara na srecu.
Gradom kolaju
price da pojedinci iz Vlade Srbije insistiraju na Kokalisovom dolasku "zbog
licnih veza", medjutim Ganic uverava da se radi o "naplati starih
dugova":
– Kokalis je 1997. godine usao
u Lutriju Beograda, kada je ovoj lutrijskoj kuci dao masine u vrednosti 18
miliona maraka. Ulozio je jos neki novac, pa mu sada Lutrija Beograd duguje oko
23 miliona maraka. Po svemu sudeci, nasa vlast nece moci mnogo da bira, vec ce,
umesto vracanja duga, Kokalisu dozvoliti da preuzme
lutriju.
Iako dobri poznavaoci prilika
tvrde da je Kokalis u Lutriju Bograd ulozio stare, izraubovane masine, koje bi,
da nije imao gde da ih "utopi", zavrsile ne otpadu, dug je dug i Vlada Srbije,
stavljajuci igre na srecu pod svoju kontrolu, zeli samo da pripremi siguran
teren stranom partneru. To tvrde upuceni, tako, uostalom, kaze i zakon. Stav
vodecih ljudi Ministarstva finansija, po recima Aleksandra Ganica, nije od
pocetka bio ovako nepovoljan po nase priredjivace igara na srecu.
– Sve se promenilo posle nedavne,
neformalne posete Kokalisu ljudi iz Ministarstva finansija i direktora najvecih
lutrijskih kuca. Po povretku iz Grcke pocelo je da se govori i o gasenju
sportskih kladionica – kaze Ganic.
U
Ministarstvu finansija imaju dva kljucna argumenta za to. Kladionice su, tvrde,
leglo kriminala a vlasnici velike sume novca stavljaju u dzepove, izbegavajuci
placanje poreza drzavi, koji po tekucem zakonu iznosi 40 odsto od dobiti, dok
novi zakon predvidja globu umanjenu za deset odsto od
postojece.
Aleksandar Ganic argumente
Ministarstva finansija komentarise
ovako:
– Vlasnici sportskih kladionica u
Srbiji, posebno nekoliko jacih, su ugledni biznismeni, koji nikada nisu imali
problema sa zakonom i cije ime ne zvuci atraktivno. Oni su, medjutim, u svojim
kladionicama, kao upozorenje za reketase, uposljavali i neke zestoke momke, koji
su tu bili u obezbedjenju, a hvalisali su se kako su zapravo gazde. Otuda i
takav imidz sportskih kladionica.
U
Srbiji trenutno ima oko 600 registrovanih sportskih kladionica, dok najmanje jos
400 radi na crno i ne placa porez. U Ministarstvu finansija novim zakonom zele
tome da stanu na put, jer tvrde da godisnje 100 do 200 miliona maraka ode u
privatrne dzepove.
– To je basnoslovna
suma, koja ne odgovara realnom stanju. Realno je govoriti o sumi od 48 miliona
dinara, koliko je prikupljeno prosle godine, ali o 100 miliona maraka - nikakao.
To bi bio porez na ukupni platni fond Srbije, a ne na dobiti od sportskih
kladionica – tvrdi Ganic i kao primer pomirljivog resenja navodi Bosnu. – Svake
godine vlasnik sportske kladionice drzavi unapred daje 4.500 maraka za licencu i
mesecno placa pausalni porez 1.000 maraka. Po slicnom kljucu valjalo bi resiti
problem kladionica u nas.
Nijedan
vlasnik sportske kladionice, a razgovarali smo sa nekoliko njih, nije zeleo da
otkrije koliko ljudi dnevno prodje kroz njihove prostorije i kolika je prosecna
uplata. Neki tvrde da vlasnik dobrostojece kladionice moze nedeljno da pokupi
"kajmak" i od cak 300.000 maraka, dok skromniji tu sumu smanjuju za jednu
nulu.
Oni koji vole da se klade, ne
pitaju koliko gazdi kladionice ode u dzep, njima odgovara to sto igraju igru u
kojoj je, bar kada je njihov dobitak u pitanju, sve
"transparentno".
– Ljudi dodju, uplate
koliko mogu, odigraju i unapred, na osnovu kvota, znaju koliko ce dobiti, ako ih
posluzi sreca – kaze vlasnik jedne sportske kladionice, insistirajuci na
anonimnosti.
I on smatra da je prica o
uvodjenju drzavnog monopola nad igrama na srecu, posebno sportskim kladionicama,
samo uvertira za biznis sa stranim partnerom. Drzava, naime, za razliku od lotoa
i slicnih igara sa unapred odredjenim dobitnim fondom, nema racuna za kontrola
sportskih kladionica.
– Vlada Srbije se
ne ponasa domacinski. Grk ih je upozorio da moraju da vrate dug, a oni su se,
ulaskom u nejasne poslove, do kraja "utopili" – smatra nas sagovornik i
objasnjava zasto se drzavi ne isplati da "prisvoji"
kladionice:
– Samo softveri za kontrolu
10.000 uplatnih mesta kostali bi 200 miliona maraka. Ulog je veliki, dobit
neizvesna.
Dok neki sociolozi vec
pronalaze vezu izmedju smanjenog broja alkoholicara i odlaska pripadnika jaceg
pola u sportske kladionice, ove nedelje, na javnoj debati, sastace se clanovi
Udruzenja organizatora igara na srecu i funkcioneri Ministarstva finansija.
Govori se da ce i ministar DJelic licno doci na debatu o Nacrtu zakona, koji je
i pre usvajanja uzburkao duhove.
Dok ne
dodje do dogovora, ako ga uopste bude, vlasnici kladionica, ipak, zadovoljno
trljaju ruke. Posle napisa u novinama o neizvesnoj sudbini sportskih kladionica,
guzve pred ekranima i tablama sa rezultatima vodecih evropskih liga jos su
vece.
BEZ PRAVA
NA MONOPOL
U Udruzenju tvrde da nisu
protiv stranih ulagaca, ali i Aleksandar Ganic i mnogi vlasnici sportskih
kladionica smatraju da niko ne bi trebalo da ima monopol nad kladionicama.
Sagovornik "Svedoka", vlasnik sportske kladionice,
kaze:
– Tek kada bi strani gazda
isplatio svako uplatno mesto u Srbiji i kada bi vlasnicima vratio stotinak
i vise hiljada maraka koje su ulozili, mogli bismo da pricamo kao
ravnopravni partneri, ali to su nijanse o kojim se ne moze govoriti, dok
ne vidimo sta nam se
sprema.
