NENAD STEFANOVIĆ: ZAPUŠITE NOS I GLASAJTE ZA ĐINĐIĆA
Proliv purgativnog procesa
Stefanović navodi da je "od osnivanja Demokratske stranke, Zoran Đinđić
bio Mićunovićev Trocki". "Mićunović se ponosio pragmatičnošću svoga
Trockog, koji je uspevao da bez kukumavčenja nabavlja novac za stranku,
da organizuje i plaća stranački aparat i obavlja sve one prljave,
dosadne i cinkaroške poslove, koje je Mićunović zaobilazio".
Milena M. POPOVIĆ
Predstavljajući u svojoj knjizi "Pokrštavanje petokrake"
Dragoljuba Mićunovića kao srpskog Ali Babu koji zna "formule kojima se
pomeraju stene na ulazu u bogate pećine države", Nenad Stefanović neće
zaboraviti da tu svoju sliku o Mićunoviću učvrsti i sledećim podacima:
"Povremeno su mu oduzimali pasoš, isključili ga 1975. iz nastave, ali mu
je ipak mesto docenta na katedri za filozofiju zamenjeno položajem
direktora Instituta za filozofska istraživanja, a i strane fondacije su
se pobrinule da mu u vidu raznih stipendija nadoknade pretrpljeni strah
u Titovom režimu. Mićunović će i opoziciju shvatiti kao nastavak
disidentskog komfora. S tim osećanjem udobne koegzistencije sa poretkom
vodiće Demokratsku stranku". Ovo zapažanje aktuelnog šefa Centra za
komunikaciju Demokratske stranke pokazuje se dragocenim za razumevanje
današnje Mićunovićeve uloge u srpskoj politici. Mićunović je, upravo u
skladu sa tumačenjima Nenada Stefanovića, tu svoj ulogu shvatio kao
keegzistenciju i sa političarima koje je svojom politikom odstranjivao
(Vojislav Koštunica, Nikola Milošević, Kosta Čavoški...) i sa
političarima koji su ga odstranili (Zoran Đinđić, Goran Vesić, Miodrag
Perišić...) iz Demokratske stranke. Mićunovićev bezbrižni život
stipendiste raznih inostranih fondova, ispresecan čestim putovanjima u
inostranstvo (Stefanović navodi i podatak da je Mićunović kao Humboltov
stipendista boravio u Nemačkoj i u vreme osnivanja DS; Koštunici je "dao
blanko saglasnost da nazove partiju kako god hoće, samo da bude prva i
da ga upiše u njen inicijativni odbor") nastavlja se i danas: po broju
službenih putovanja, sa političkim povodima i bez njih, on predstavlja
slučaj bez presedana u istoriji srpske politike dvadesetog veka.
GLE, TICA!
Odlazak velikih imena iz DS, kako navodi Stefanović, Mićunović je
shvatio kao "purgativni proces". Konačno, i on je postao žrtva toga
procesa koji je, prema tvrđenju Nikole Miloševića, svojevremeno
majstorski organizovao za Zoranom Đinđićem ("Pokrštavanje...", str.
110): "Već na samom početku u demokratskoj stranci bila je vidna podela
na dve struje. Prvu su oličavali Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, a
drugu Kosta Čavoški. Mićunovićeva i Đinđićeva orijentacija morala je po
prirodi stvari odneti prevagu jer su njih dvojica još pre nego što je
Izvršni odbor bio konstituisan, formirali svoju zakulisnu grupu koja se
sistematski pripremala za osvajanje ključnih pozicija u Demokratskoj
stranci. Primera radi, kada je na dnevnom redu bio izbor predsednika
Inicijativnog odbora Đinđić je brzinom munje podigao ruku i predložio
Dragoljuba Mićunovića, da bi odmah potom Mićunović gotovo istom brzinom
predložio Đinđića za jedno drugo čelno mesto". Ovom kadrovskom
kombinatorikom bila je potpuno određena putanja kojom će se DS nadalje
kretati. Nešto kasnije, u kontinualnom "purgativnom procesu" stvoriće se
novi tandem "zakulisne grupe": Ulogu Mićunovića preuzeće Đinđić a
njegovo mesto zauzeće Goran Vesić. Nenad Stefanović ima veliku zaslugu u
tumačenju delovanja ovih tandema. Zahvaljujući njemu ostaće zapisano i
ovo svedočanstvo vezano za Mićunovićevo smenjivanje sa mesta predsednika
DS: "Bio sam neoprezan, reći će (Mićunović), kada ga je zadesio treći
udar u stranci, onaj koji će ga ostaviti na podu raširenih ruku
(Stefanovićev prizor klasičnog nokauta - prim. M. P). Ali, zapravo,
nikakav oprez mu ne bi pomogao jer je (Đinđićev) udar izveden bez ikakve
najave. Za razliku od Čavoškog i Koštunice, koji su (Mićunoviću)
telefonirali, Đinđić je doviknuo: "Gle, tica!".
Đinđić je ovaj svoj metod, koji Stefanović opisuje rečima "Gle,
tica!", pokušao kasnije da primeni i na Vuka Draškovića, neospornog
lidera koalicije "Zajedno". Međutim, Drašković je očekivao Đinđićev udar
i nije dozvolio da bude iznenađen poput Mićunovića. Razjašnjenje uzroka
sloma koalicije "Zajedno", za one koji nisu bili u stanju da vide
Đinđićev namere da ostane sam na čelu Koalicije, usledilo je posle
petooktobarske revolucije: i Koštunica, na čijim plećima je DS sa 4
posto podrške biračkog tela uzela preko 80 posto vlasti u Srbiji, našao
se na udaru Đinđićevog metoda zvanog "Gle, tica!". Koštunica je, za
razliku od Mićunovića, iako iznenađen, ostao na nogama posle Đinđićevog
udara. Usledidili su novi Đinđićevi udari koji su Koštunicu prikazali
javnosti kao političara koji nije u stanju da zaštiti ni sopstveni, a
kamoli integritet zemlje koju vodi kroz surovu tranziciju. Trenutno,
Đinđićev učinak u rušenju Koštuničinog rejtinga u biračkom telu Srbije
može da se opiše ovom kratkom konstatacijom: ukoliko se do kraja godine
ne raspišu parlamentarni izbori u Srbiji, Koštuničina DSS postaće
vanparlamentarna stranka.
ĐINĐIĆ: SANDŽAK PRIPOJITI BOSNI
Stefanović navodi da je "od osnivanja Demokratske stranke, Zoran
Đinđić bio Mićunovićev Trocki". "Mićunović se ponosio pragmatičnošću
svoga Trockog, koji je uspevao da bez kukumavčenja nabavlja novac za
stranku, da organizuje i plaća stranački aparat i obavlja sve one
prljave, dosadne i cinkaroške poslove, koje je Mićunović zaobilazio".
Stefanović tvrdi da je Mićunović "često i sa zadovoljstvom
ponavljao poslovicu svoga Trockog kojom je ovaj ućutkivao kritičare
partijskog cik-cak kursa između vlasti i opozicije". "Ta (Đinđićeva)
poslovica će svojom lakoćom neosetno prići do njegovog (Mićunovićevog)
lica i kad mu bude dunula u koren nosa on će pasti: "Kome je do morala
neka ide u crkvu", ostaće Đinđićeva univerzalna poruka svim kritičarima
i prijateljima, jednako" - beleži Nenad Stefanović.
Mićunović se ponekad i ljutio na svog Trockog. Stefanović kaže o
tome sledeće: "Postalo je pravilo da Đinđić baci petardu, a zatim izvrće
džepove, pokazujući da on ne nosi eksplozivne predmete". Posle jedne
takve "eksplozije" (Đinđić je izjavio da Sandžak treba pripojiti
muslimanskom korpusu u Bosni) Mićunović se našao u velikim mukama
pokušavajući da sanira njeno dejstvo.
Kako je moguće objasniti Đinđićevu transformaciju od političara
koji bez ograda predlaže secesiju dela svoje države u političara koji na
Palama, nekoliko sati uoči isteka ultimatuma koji je NATO postavio
Karadžiću, razgovara sa liderom SDS o ujedinjenju Republike Srpske i
Srbije i sadržaju ustava tako stvorene države? I na ovo pitanje
Stefanović daje detaljno argumentovan odgovor: "Đinđić je
(markentinškoj) agenciji prepustio, ne samo redizajn svoga izgleda,
pravljenje spotova i izborne galanterije, nego i kreiranje politike.
Agencija je posle detaljnih istraživanja biračkog tela, ustanovila kakav
tip politike bi se narodu najviše dopao. Na osnovu tih istraživanja oni
su Đinđiću preporučili da krene u nacionalne vode, da izađe iz "kruga
dvojke" i imitira umivenu verziju Rake i Bidže (...) Pokazujući se
savršenim beskonačnim leptirom koji izrasta iz svojih larvi, on je sa
lakoćom govorio o ujedinjenju svih srpskih zemalja, i kao da se nije
zalagao za pripajanje Sandžaka Bosni, spakovao se uoči američkog
bombardovanja i otišao na Pale da zajedno sa Karadžićem, prkosi NATO
paktu".
Ove porazne činjenice, čije obelodanjivanje dugujemo Stefanoviću,
optužuju Đinđića neuporedivo više od svega što je do današnjega dana o
njemu u negativnom kontekstu rečeno. Zaista, kakva je sudbina države
kojom upravlja čovek kome tip politike određuje, ne program stranke na
čijem se čelu nalazi, već - stručnjak markentiške agencije? Ovo pitanje
ima posebnu težinu kada se uzme u obzir činjenica da se radilo o "tipu
politike" vezanom za najosetljivije srpske nacionalne interese.
Najbolji primer Đinđićevog "šljapkanja po baruštini u plitkim
cipelama" (Stefanovićev izraz) nalazimo u ovoj njegovoj predizbornoj
izjavi koja je ovekovečena u "Pokrštavanju petokrake": "Moramo da se
uhvatimo ukoštac sa prljavim poslom, da kažemo da bismo i mi štampali
novac, da bismo potplaćivali ljude, da bismo očuvali socijalnu
sigurnost, ali i da bismo seljacima uzimali deo, i regulisali deo
privrede, po pravilima ratnog komunizma, jer trenutno se ne može
drugačije. Ako kažemo: "Mi bismo u normalnim uslovima bolje vodili
tržišnu privredu nego ovi sada" - nas će onda birači i zadržati za
normalne uslove (tj. nećemo u ovim uslovima doći na vlast! - prim. M.
P)".
Šta ovim Đinđić poručuje biračima, pita se Nenad Stefanović i
odmah odgovara: "Zapušite nos i glasajte za mene!". Zaista, Stefanović
je duboko u pravu. Kad su birači konačno zapušili nos i glasali za
menadžera izborne kamapanje DOS-a, on je kao premijer počeo da
potplaćuje ljude, otima od seljaka i reguliše deo privrede po pravilima
ratnog komunizma (oteti i prodati).
STEFANOVIĆ: AMORALNOST - ĐINĐIĆEVA OSNOVNA KARAKTERNA CRTA
Stefanoviću dugujemo i zbog toga što je, objavljujući u
"Pokrštavanju...", učinio lako dostupnim građanima Srbije proglas za
javnost izdat povodom osnivanja Demokratske stranke (11. decembra 1989).
U tom proglasu nalazimo potpuno suprotne stavove u odnosu na one koje
danas zastupa, kao srpski premijer, Zoran Đinđić, jedan od trinaest
osnivača DS. Svima je u svežem sećanju nedavna Đinđićeva izjava povodom
zahteva Radija B92 da se toj medijskoj kući dodele frekvencije za
novoosnovanu televiziju. "Ako je neko bio veoma hrabar u vreme
Miloševića, daćemo mu oreden ali ne TV kanal", odgovorio je Đinđić na
ovaj zahtev. Koliko je daleko ovaj zahtev od programskih ciljeva
proklamovanih prilikom osnivanja DS i uvrštenih u pomenuti proglas
najbolje se vidi iz ovoga cilja DS preuzetog iz proglasa: "Obezbeđenje
ustavnih jemstava za potpunu slobodu štampe i odsustvo zvanične ili
prikrivene cenzure. Izdavanje novina i drugih javnih glasila i
emitovanje televizijskih i radio programa mora da bude dostupno svim
građanima i njihovim udruženjima po sistemu prijave i bez prethodnog
odobrenja, kako nijedna društvena grupa ili stranka ne bi ma u čemu bila
povlašćena". Danas Đinđićeva DS kontroliše medije u Srbiji na isti način
kao što je to činila Miloševićeva SPS. U tom cilju Đinđić je osnovao
vladinu (čitaj: svoju) Agenciju za informisanje koja vedri i oblači na
srpskom medijskom prostoru. Mediji su delimično zatvoreni i za najveću
vladajuću partiju DSS, a potpuno zatvoreni za opoziciju. O tome šta je
ostalo od ideje DS o "emitovanju televizijskih i radio programa po
sistemu prijave i bez prethodnog odobrenja", svedoči Đinđićeva izjava o
ordenju nasuprot frekvencijama.
Takođe, programski ciljevi obuhvatali su i pitanja privatizacije -
"imovina može promeniti vlasnika samo putem dobrovoljne razmene ili uz
pravičnu naknadu ako se to sve vrši u jasno određenom javnom interesu".
Danas, Đinđićev kabinet vrši rasprodaju i imovine koja je svojevremeno
nacionalizacijom prevedena iz privatne u društvenu. Za tu rasprodaju
može se reći sve osim da je dobrovoljna i da se odvija uz pravičnu
naknadu.
U rukama političkog lidera koji program stranke menja i skladu sa
zahtevima markentiških agencija sličnu sudbinu doživeli su i programski
ciljevi vezani za poljoprivredu ("kreditnom i agrarnom politikom trebalo
bi zaštititi seljake od prirodnih i drugih neizvesnosti") i socijalne
programe ("trebalo bi da se brine o socijalnim ciljevima, a naročito o
socijalnim pravima svojih građana, kao što su pravo na minimalnu
besplatnu zdravstvenu zaštitu, pravo na minimalni prihod za nezaposlene
...").
Ovakvi zaokreti "Mićunovićevog "klinca-skakavca", kako Đinđića u
"Pokrštavanju..." naziva Stefanović, ne izazivaju čuđenja nijednog od
osnivača DS koji su danas aktivni u politici. "U osnivačkoj grupi
Đinđićev rejting bio je nizak - kaže Stefanović - što najbolje potvrđuje
glasanje za potpredsednika Izvršnog odbora na kojem ga je ubedljivo
pobedio Slobodan Inić. Sa minđušom u uvetu i repićem, nije uziman
preterano ozbiljno, ali je revnovao za Mićunovića. Pune četiri godine.
Sve dok nije shvatio da isto to može da radi za sebe. Apostoli za njega
kažu da mu je osnovna karakterna crta amoralnost, kao potpuno
nepoznavanje morala. A glavna uzrečica: Nothing personal!".
Današnje predstave o Đinđićevoj hiperaktivnosti u poslovima iz
"ekspertskih sfera", kojima on doprinosi beskrajnim poređenjima svoga
kabineta sa timovima koji su u ekonomiji i sportu ostavili duboke
tragove u svetskim razmerama ("Vlada je kao Mančester junajted:
nepoznati igrači treba da plate Mančester junajtedu da igraju u njemu,
jer će posle toga biti poznati; sada svaki ministar ulaže u svoju
karijeru i svoj rejting - već je sada jasno da će pet-šest ministara
koji ovde rade ekonomski deo, kada završe posao u ovoj vladi moći u
svetskim korpotacijama da dobiju mesto koje nikada ne bi imali", kazao
je premijer nedavno za "Nin"), ciljajući pri tome da je on središte toga
uspeha, u potpunosti razbijaju mnogi detalji iz Đinđićeve biografije
koje je Stefanović stavio u svoju knjigu. Najbolji primer koji ovo
potvrđuje vezan je za Izjavu o Kosovu i Metohiji koju je tri meseca
nakon osnivanja ponudila srpskoj javnosti Demokratska stranka. Za ovu
Izjavu Stefanović kaže da je mlaka i nacionalno sporna i da je izazvala
čitavu polemiku oko svog autorstva. Čavoški je tvrdio da je bio
pripremio nacrt te izjave i da je tom nacrtu "Zoran Đinđić protivstavio
mnogo blažu izjavu, iza koje je stajao Mićunović". Čavoški tvrdi da je
komisija u kojoj su, pored njega, članovi bili Zoran Đinđić i Đurđe
Ninković, odabrala protiv njegove volje Đinđićevu varijantu Izjave.
Mićunović je ovu tvrdnju Čavoškog negirao sledećim argumentima koje je
Stefanović brižljivo zapisao: "Dobro je poznato da je u zadnjih dvadeset
godina sva saopštenja, peticije i deklaracije srpske opozicije -
sastavio Kosta Čavoški. Zorana Đinđića i Đurđa Ninkovića mrzi da napišu
majci razglednicu a kamoli da sastavljaju izjave o Kosovu". Ovo
svedočenje iz prve ruke, iz doba u kome su Mićunović i Đinđić bili u
najboljim odnosima, baca sasvim drugačiju sliku od one koju danas stvara
Đinđić o sebi kao ekspertu u čijem se kabinetu pripremaju budući kadrovi
velikih svetskih kompanija. Ako ova Mićunovićeva izjava naizgled
protivreči ranije izrečenim stavovima o Đinđiću kao vrednom
Mićunovićevom Trockom, ta protivurečnost će nestati kad se zaviri u
činjenice koje je Stefanović obelodanio o mešanju politike i biznisa u
Đinđićevom delovanju na političkoj sceni Srbije. To će biti učinjeno u
sledećem broju "Srpske reči".
http://www.srpska-rec.co.yu/arhiva/291/dajstranu.php?a=9
(Nastaviće se)
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
