Sve tajne tajne službe
Od raspada SFRJ i svega što je pratilo nestajanje Titove Jugoslavije
“afera Perišić” je verovatno najznačajnija i najintrigantnija akcija
KOS-a. Jugoslavije i JNA više nema. Sa KOS-om to nije slučaj
My name is Žunjić, Aleksa Žunjić.” Tim je rečima jedan duhoviti
Beograđanin prokomentarisao hapšenje američkog diplomate i generala
Perišića, aludirajući da Nušićev junak “sreski špijun Aleksa Žunjić”
nije nimalo lošiji “obaveštajac” od zapadnjačke paradigme, Flemingovog
legendarnog junaka Džejmsa Bonda.
Eto, nismo ni mi mačiji kašalj.
Ostavljajući na stranu kafanske duhovitosti i mudrosti, tradicija
obaveštajnog rada kod Srba je duga.
Smatra se da su uhode još daleke 1330. godine odigrale važnu
ulogu u bici na Velbuždu. U tekstu “Karađorđevog zakonika” iz I srpskog
ustanka špijunaža u korist Turaka navedena je kao najteže krivično delo.
Na osnovu tog zakona, Karađorđe je osudio nekog Raku na prebijanje nogu
ispod kolena i ruku ispod lakata, a zatim na streljanje, jer su ustanici
kod njega našli skriveno pismo koje je nosio za beogradskog dahiju Kučuk
Aliju.
Kako nas obaveštava dr Milan Milošević, tek “sredinom XIX veka
dovršava se proces institucionalizovanja obaveštajnih aktivnosti,
odnosno stvaranja obaveštajnih službi”. U Srbiji je, inače, civilna
obaveštajna služba, po pravilu, bila od mnogo manjeg značaja nego vojna
obaveštajna služba. Vojna obaveštajna služba institucionalno se obrazuje
u Ministarstvu vojnom 1856. godine, kada je i izvršena reorganizacija
vojske Kneževine Srbije.
Kada je 1884. godine doneta Uredba kojom je promenjena struktura
Generalštaba kojom je Operativno odeljenje dobilo spoljni i unutrašnji
odsek, odnosno formiranjem Spoljnog odseka Operativnog odeljenja
Generalšaba konačno je obrazovana srpska vojna obaveštajna služba.
Godine 1917. taj odsek je preimenovan u Obaveštajno odeljenje Vrhovne
komande srpske vojske.
Nastankom prve Jugoslavije, odnosno 1920. godine, formiran je
Glavni generalštab sačinjen od pet odeljenja. Drugo odeljenje je bilo
obaveštajno. To je trajalo do 1941. kada su generalštabni poslovi
podeljeni u tri direkcije od kojih je druga bila obaveštajna.
Obaveštajna direkcija je imala tri odeljenja: obaveštajno,
kontraobaveštajno i šifrantsko.
Međutim, 1937. godine formirana je pri Glavnom generalštabu
legendarna vojnoobaveštajna služba “M otsek” koji je dobio ime po
njegovom prvom rukovodiocu Gojku M. Jovanoviću i koji je bio direktno
vezan za načelnika Obaveštajne direkcije Generalštaba.
OZNA sve dozna
Prvi partizanski organizacijski oblici bezbednosti koji će
postati ujedno i nosioci obaveštajne i kontraobaveštajne službe nove
komunističke Jugoslavije javljaju se već 1941. godine pod različitim
nazivima: Partizanska straža, Narodna milicija, Narodna straža...
Razvoj kontraobaveštajne službe u Titovoj vojsci datira od prvih
dana Drugog svetskog rata. Već na savetovanju u Stolicama, septembra
1941, postavljaju se osnove jedinstvene obaveštajne i kontraobaveštajne
službe, i utvrđuje sistem organizacije i veza ovih organa.
Septembra 1943. formiran je Odsek za zaštitu naroda pri Vrhovnom
partizanskom štabu, a 13. maja 1944. Odeljenje za zaštitu naroda - OZNA,
kao jedinstveni organ celokupne obaveštajne i kontraobaveštajne
organizacije. Avgusta 1944. godine kao izvršni organ OZNA formiran je
KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao specijalizovana oružana
formacija. Posle rata, 1947. godine, OZNA prerasta u Upravu državne
bezbednosti (UDBA) u okviru resora unutrašnjih poslova, a
kontraobaveštajna služba u oružanim snagama zadržava svoje nadležnosti.
Nakon usvajanja Zakona o narodnoj odbrani, februara 1969, funkcije
kontraobaveštajne službe su potpuno integrisane u celokupni sistem
bezbednosti jugoslovenskog samoupravnog društva, kao njegova značajna
komponenta.
Nestankom SFRJ i nastankom SRJ (ovih dana i SICG) organizacija
ovih službi se neće mnogo izmeniti.
Nema te države niti tih vladara kojima kontraobaveštajna služba
nije potrebna i koji je neće koristiti.
Čak i u Bibliji, u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj, u 13. glavi se
kaže: “2. I Gospod reče Mojsiju govoreći: 3. Pošalji ljude da uhode
zemlju Hanansku, koju ću dati sinovima Izrailjevijem...”
Anton Duhaček u knjizi “Ispovest obaveštajca” tvrdi da su zapadni
stručnjaci našu obaveštajnu službu svrstavali kao petu na svetu, odmah
iza najvećih svetskih obaveštajnih službi.
KOS kao verovatno nijedna institucija obiluje zanimljivim
događajima i interesantnim pričama. Burnih 40-ih godina, Jefto Šašić bio
je načelnik KOS-a, a Svetozar Vukmanović Tempo načelnik Političke
uprave. Ostala je legenda kako se Šašiću dogodio jedan nemali propust.
Šašić je dobio informaciju da je pukovnik Vlado Dapčević - kasnije naš
najpoznatiji ibeovac - naklonjen Rusima. Krenuo je da obavesti Tempa.
Kako Tempa nije našao, on je obavestio Tempovog zamenika, Branka
Petričevića, ne znajući da su on, Vlado Dapčević i Arso Jovanović
nameravali da pobegnu iz zemlje. General Pavle Jakšić se u svojoj knjizi
upitao kako je moguće da čovek kao što je bio Jefto Šašić dobije orden
narodnog heroja i umesto odgovora citirao je nekadašnjeg ministra
odbrane Ivana Gošnjaka koji je navodno rekao: “Čovek koji hapsi narodne
heroje zaslužio je orden heroja.”
Posebno je zanimljiva priča o Titovom ličnom pratiocu Bošku
Čoliću. Kažu da je to bio čovek koji je sve do 49. godine bio uz Tita,
sa otkočenim pištoljem, kada je kao major poslat u Moskvu na školovanje.
Postoji legenda da je Čolić čak na Čerčila potegao šmajser kada je na
Visu britanski premijer ponudio Maršala cigaretom iz tabakere. Po
povratku iz Moskve raspoređen je na dužnost u Niš. Kada se pobunio, KOS
je tu pobunu protumačio kao pobunu protiv Armije i optužen je za
neprijateljski rad. Uoči Nove 1952. godine, uhapšen je u Domu JNA.
Terećen je za špijunsku saradnju sa ruskim glumcem Igorom Beresnjevim.
Po Titovom naređenju, Boško je 1946. godine, kada je sniman film “U
planinama Jugoslavije”, ovom glumcu ispričao istoriju NOB-a. Kako je
film rađen pre Rezolucije IB-a u filmu je prikazana i sovjetska pomoć
prilikom oslobađanja Jugoslavije. Zbog toga je major Čolić optužen za
špijunažu i osuđen na smrt streljanjem. Robijao je u Bileći i na Golom
otoku. Pušten je na slobodu 1957. ali je ponovo uhapšen 1958. i poslat
na Sveti Grgur. Izlazeći iz zatvora, negde 60-ih godina, major Čolić je
morao da potpiše izjavu da nikada u životu nije video Maršala. Posle
toga otišao je u unutrašnjost zemlje i završio kao prodavac srećki.
KOS u deželi
Međutim, velike akcije KOS-a dogodile su se sa velikim
događajima, sa raspadom Titove Jugoslavije.
Bilo je mnogo otkrivanja terorističkih akcija u JNA. Kako nam je
rekao jedan od ranijih rukovodilaca KOS-a “organi bezbednosti neprekidno
su bili angažovani na pravovremenom otkrivanju i sprečavanju tajnih
operacija stranih obaveštajnih službi i ekstremnog dela neprijateljske
emigracije i separatističkih organizacija u zemlji koje su bile usmerene
protiv oružanih snaga i njenih pripadnika. Otkriveno je više slučajeva
klasičnog agenturnog delovanja prema JNA i više stotina pripadnika
ilegalnih grupa u JNA od kojih su neki imali pretenzije da izvedu
klasične terorističke akcije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.” Jedna od
takvih desila se 1982. godine u mostarskom garnizonu. Vojnik Muja Nazmi
koji je pripadao jednoj od albanskih ilegalnih grupa želeo je da
trovanjem starešina u Mostaru obeleži godišnjicu demonstracija od 11.
marta 1981. godine u Prištini. Takođe, bilo je i nekoliko slučajeva
otkrivanja vojnih lica uhvaćenih u špijunaži za vreme SFRJ gde su dva
oficira bila vrbovana od strane Amerikanaca, a treći je prvo radio za
Nemce, a potom kad su ga Italijani otkrili, radio je i za italijansku
obaveštajnu službu.
Sigurno jedna od najpoznatijih akcija KOS-a bilo je hapšenje
Janeza Janše i slovenačke grupe. Godine 1988. na sastanku u Saveznom
MUP-u, gde su prisustvovali predstavnici svih organa bezbednosti kao i
republički šefovi unutrašnjih poslova na Banjici, Stane Dolanc je prišao
tadašnjem načelniku uprave bezbednosti Iliji Ćeraniću i pitao ga: Da li
ste pohvatali one špijune koji su vam pokrali dokumenta u Ljubljani?
General Ćeranić je pozvao Aleksandra Vasiljevića, tada načelnika
Kontraobaveštajnog odeljenja, i pitao ga da li ovaj zna nešto o tome.
Vasiljević nije znao ništa. U kontaktu sa SDB Slovenije ustanovljeno je
da je provaljen vojni dokument koji je imao oznaku državna tajna -
strogo poverljivo. Počela je potraga. Uhapšeni su Janez Janša, novinar
David Tasić, kao i zastavnik Ivan Borštner, koji su dokument predali
Francu Zavrlu, a on ga je potom objavio u ljubljanskom magazinu
“Mladina”. Janša i drugovi su tada napisali knjigu “Sedam godina posle”
nakon koje je general Vasiljević po odobrenju izašao sa sudskom
dokumentacijom, odnosno sa dokumentacijom koja je teretila optužene. Sve
u svemu, bio je to jedan od uvoda u odvajanje Slovenije od Jugoslavije.
Verovatno najspektakularnija akcija KOS-a bila je afera sa
generalom Martinom Špegeljom. KOS je ustanovio da se ilegalno uvozi
oružje u Hrvatsku kako bi se naoružale paravojne jedinice i HDZ. KOS je
reagovao brzo i preko “prijatelja iz Beča” javio direktoru carine i
Saveznom MUP-u da u Jugoslaviju ulaze šleperi u kojima se nalazi oružje
i droga e kako bi ovi reagovali i izvršili kontrolu. Nije reagovala ni
Savezna carina ni Savezni MUP sa Petrom Gračaninom na čelu. KOS kreće u
ofanzivniju akciju tim pre što su saznali da su na carinu dolazili i šef
hrvatske državne bezbednosti Josif Perković, šef bezbednosti iz
Varaždina Ivan Dodik i šef MUP-a iz Čakovca Marijan Balaban, kao i
veliki broj specijalaca. Pripremili su se da oni provere i utvrde šta se
tu dešava. Nameravali su prvo da pod vidom vojne vežbe zarobe šlepere i
utvrde šta se u njima nalazi. Međutim, to nije dozvoljeno i naređeno im
je da samo prate gde će to oružje završiti. U Špegeljevu grupu KOS
ubacuje svog čoveka kapetana Vladimira Jagara i definitivno saznaju da
se radi o oružju. Vojska je došla do audio-trake gde je Boljkovac rekao
Špegelju da je trebalo da radi preko MUP-a Hrvatske, a ne preko HDZ-a.
Sredinom oktobra 1991. vojni pravnici su ocenili da to nije dovoljno za
sud i da bi trebalo da se pribavi video-snimak. Već 19. oktobra, dobijen
je kvalitetan televizijski snimak, u trajanju od tri sata, u kojem su
glavne Špegeljove veze provaljene i čiji je deo kasnije pušten u
javnost. Tri dana kasnije Veljko Kadijević sa Borom Jovićem gleda
originalni televizijski snimak. Na kraju cele akcije KOS je imao podatke
gde se nalazi preko 8 000 ilegalno uvezenih cevi.
Operacija “Kanal”
Još krajem oktobra 1990. godine sa mađarskim ministarstvom
uspostavljen je kontakt i Mađari su upozoreni da su jugoslovenske vlasti
upoznate sa uvozom oružja. Mađari su rekli da o tome ne znaju ništa, ali
je činjenica da je dotok oružja iz Mađarske bio prekinut.
Doneta je odluka da 2. decembra na 70-godišnjicu Jugoslavije
Veljko Kadijević da intervju zagrebačkom nedeljniku “Danas” i da se po
izlasku novine, sutradan, krene u hapšenje preko dvadesetak lica.
Formirani su timovi koji je trebalo da izvrše hapšenja.
Protivteroristički vod gardijske brigade, današnje “Kobre”, bio je na
svojim pozicijama i u 23 časa trebalo je da počne hapšenje. Međutim,
general Vasiljević je hitno pozvan u Beograd. Akcija se obustavlja, a
Kadijević Vasiljevića šalje u Knin da dokumentuje naoružavanje tamošnjih
Srba.
Međutim, umesto da se nakon toga pristupi realizaciji planirane
akcije, detaljna informacija KOS-a upućuje se svim članovima
Predsedništva SFRJ 10. decembra 1990. godine, radi donošenja odluke o
merama koje treba preduzeti. Tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Bora
Jović odlaže raspravu o tom problemu za sledeću sednicu Predsedništva,
za januar 1991. godine, a Stipe Mesić obaveštava Tuđmana da je uvoz
oružja i stvaranje paravojnih formacija HDZ-a otkriveno. Umesto da vrati
oružje, vrhovništvo dolazi na ideju da odštampa nekoliko desetina
hiljada legitimacija rezervnih pripadnika MUP-a Hrvatske i podeli ih
onima koji su oružje ilegalno dobili na ruke.
Samo je KOS preživeo
Elem, donosi se odluka da se sa filmom izađe u javnost, Tuđman se
ograđuje od Špegelja, koji nije mogao biti uhapšen, jer je, navodno,
doživeo infarkt i bio je u bolnici. U vrlo rizičnoj i komplikovanoj
akciji KOS hapsi Đuru Dečaka i Antuna Habjaneca, a kasnije i Vinka
Belobrka.
Hrvati su tražili potom alternativni kanal za uvoz oružja.
Operacija “Kanal” se u javnosti pojavila kada je bilo suđenje generalu
Vasiljeviću. Prva saznanja o ovom pokušaju Hrvata dobijena su 6. avgusta
1991. godine. Trebalo je da iz Konstance, iz Rumunije, dođu dva broda
oružja u Hrvatsku. Tu nije bilo reči samo o pešadijskom naoružanju, već
su tu bile i protivavionske rakete, artiljerija, tenkovi iz Gdanjska,
čak je pokušan i uvoz migova. Varšavski pakt se tada rasturao i bilo je
oružja na sve strane. U Konstanci, bilo je i oružje PLO-a. Dok je
Čaušesku bio živ pružao je veliku podršku PLO-u. Međutim, Čaušesku je
“skinut” a oružje je ostalo. Hrvati su želeli da se domognu tog oružja.
KOS je ubacio svog čoveka koji je imao brodove i koji je trebalo da to
oružje preveze, navodno, u Hrvatsku. Ideja je bila da oružje ne stigne u
Hrvatsku ili bar da završi zaplenjeno negde u Jadranskom moru. Međutim,
pošto je Jadransko more tretirano tada kao ratna zona, osiguravajuća
društva su tražila dodatno plaćanje za osiguranje tih brodova. Od svega
toga nije bilo ništa, ali je KOS otkrio tom akcijom devet kanala za uvoz
oružja u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i jedan kanal za Kosovo.
Od raspada SFRJ i svega što je pratilo nestajanje Titove
Jugoslavije “afera Perišić” je verovatno najznačajnija i
najintrigantnija akcija KOS-a.
Jugoslavije i JNA više nema. Sa KOS-om to nije slučaj.
LUKA MIČETA
Načelnici Službe bezbednosti
Jefto Šašić, od 1945. do 1963.
Ivan Mišković, od 1963. do 1971.
Stjepan Domankušić, od 1971. do 1974.
Dane Ćuić, od 1974. do 1979.
Branislav Joksović, od 1979. do 1980.
Jere Grubišić, od 1980. do 1986.
Ilija Ćeranić, od 1986. do 1989.
Marko Negovanović, od 1989. do 1991.
Aleksandar Vasiljević, od 1991. do 1992.
Nedeljko Bošković, od 1992. do 1993.
Aleksandar Dimitrijević, od 1993. do 1999.
Geza Farkaš, od 1999. do 2000.
Milan Đaković, od 2000. do 2001.
Aco Tomić, od 2001.
KOS je najbolji
General Marko Negovanović, koji je službu preuzeo 1989. godine, za NIN
je rekao: “JNA je bila jedna od najrespektabilnijih armija sveta.
Međutim, sa spoljnim i unutrašnjim destruisanjem SFRJ, logično i
neminovno je došlo i do destruisanja JNA. Mislim, da nisam subjektivan
ako kažem da je u okviru JNA kontraobaveštajna služba bila možda jedina
služba koja je ostala na visini nekadašnje JNA. To dokazuje i afera
Špegelj.”
http://www.nin.co.yu/cgi-bin/printpage?filename=/2002-03/28/22574.html
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
