DOSLI DA GINU SA SRBIMA
Pise: Djordje Barovic
Siroj javnosti je malo poznato da je prilikom
proslogodisnje NATO agresije na SRJ u odbrani od
(matematicari su izracunali) oko 600 puta snaznije
NATO alijanse, Vojsci Jugoslavije pomagalo i nekoliko
stotina stranih dobrovoljaca iz dvadeset zemalja
sveta.
Tragom kratkih biografija nekih od poginulih a zlatnim
slovima upisanih u knjizi "Junaci otadzbine" √
monografiji o svim poginulim pripadnicima Vojske
Jugoslavije i Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije u
NATO agresiji, o tim stranim dobrovoljcima, ali i
uslovima koje su morali da ispunjavaju da bi se borili na
nasoj strani, govori nedavno penzionisani pukovnik
Milan V. Petkovic, dugogodisnji jugoslovenski vojni
izaslanik u inostranstvu i jedan od oficira koji je za
vreme rata bio zaduzen za njihov prihvat.
"Mada ni nasa drzava, ali ni sama Vojska Jugoslavije,
nisu organizovale regrutne centre u inostranstvu, vec
sa objavom ratnog stanja, 24.marta 1999.godine, u
nasu zemlju su samoinicijativno poceli da pristizu prvi
strani drzavljani odlucni da se stave na raspolaganje
prvom eselonu jugoslovenske odbrane protiv agresora.
Vojska je iskoristila clanove Ustava SRJ ali i Zakona o
vojsci koji kazu da u uslovima ratnog stanja strani
drzavljani mogu da se dobrovoljno prijave u jedinice
Vojske Jugoslavije i da pristupanjem u jedinice
regularne vojske ostvaruju ista prava i duznosti kao svi
njeni pripadnici. Tako je formirano nekoliko prihvatnih
centara u kojima bi dobrovoljci provodili ne duze od
sedam-osam dana i, posle odredjene obuke i provere,
rasporedjivani dalje u borbene jedinice, kao sto su 37,
125. ili 549. brigada, mahom na prvu liniju fronta na
granici sa Albanijom," kaze pukovnik Petkovic, jedan od
rukovodilaca prihvatnog centra u blizini sela Vinca u
okolini Beograda.
Iz bezbednosnih razloga, ne precizirajuci tacan broj
stranih dobrovoljaca, pukovnik Petkovic istice da ih je
bilo iz dvadeset zemalja sveta, najvise iz pravoslavnih:
Rusije, Belorusije, Ukrajine, Grcke, Kipra, ali da vera
nije bila presudna. Presudila je njihova pravdoljubivost.
Dobrovoljci su stizali tokom citavog rata. U prvo vreme
iz okolnih zemalja, a potom i iz Kanade, SAD, Velike
Britanije, Finske, Danske┘ Za sve njih jedini preduslov
je bio da nekako dodju do nase granice, a onda bi ih
preuzimale odgovarajuce sluzbe i dovodile u prihvatne
centre gde je svaki od njih prolazio temeljne provere.
"Mada je osnovni uslov bio da su odsluzili vojni rok u
svojim zemljama, mi smo proveravali i da li su oni zaista
dosli iz casnih pobuda i da li se nalaze na nekoj od
policijskih poternica. Jednostavno, nismo hteli da
pravimo niti Legiju stranaca i primamo kriminalce, ni
britanski SAS, pa da primamo psihijatrijske slucajeve,
niti americke marince da primamo robijase. Bio bi to
samar casti nase vojske┘"
Prema Petkovicevim recima, medju ovim dobrovoljcima
nije bilo dezertera, ali je bilo ljudi koji su zbog psihickih
problema morali biti vraceni iz jedinice i otpusteni iz
sastava Vojske Jugoslavije, uz zahvalnost za iskazan
gest plemenitosti prema nasoj zemlji i narodu. Najveci
broj dobrovoljaca se junacki borio i pokazao svetu
najlepsu stranu ratnika-dobrovoljca, koji se bori na
pravoj strani.
"Ti ljudi su dosli da se bore na nasoj strani ni malo ne
kalkulisuci svojim zivotima i vecina ih je herojski
poginula na Kosarama i na drugim popristima borbi,
suprostavljajuci se vise desetina puta nadmocnijem
neprijatelju," istice pukovnik Petkovic. "Mnogi od njih
su odlikovani i ostace u trajnom secanju svojih
saboraca, jedinica u kojima su se borili, Vojske
Jugoslavije i srpskog naroda, kao plemeniti ljudi koji su
ponudili svoje zivote da bi ocuvali slobodu nase
otadzbine."
(Odlomci iz intervjua, objavljenog u listu na srpskom
jeziku "Vesti", Nidda Verlag GmbH Frankfurt a/m,
Nemacka, 28.juna 2000.godine, strana 15)
