NATO SE PRIMICCE GRANICAMA RUSIJE 19.4.2002.
14:38
NATO SE PRIMICCE GRANICAMA RUSIJE Leonid IVASSOV, general-pukovnik,
potpredsednik Akademije geopolitickih nauka (Moskva, RIA "Novosti"-
specijalno za Geopolitiku)
Kao sto je poznato, odnosi izmedju Rusije i Severnoatlantske alijanse
razvijaju se na principima Osnovnog dokumenta Rusija - NATO, koji je
potpisan maja 1997. godine. U tom dokumentu jasno su propisana tri nivoa
saradnje izmedju strana. Pre svega, to su konsultacije o razlicitim
pitanjima, koja predstavljaju zajednicki interes. Drugi nivo
pretpostavlja konsultacije u cilju donosenja paralelnih odluka - na
nivou "dzentlmenskih" sporazuma. A treci nivo temelji se na zajednickim
odlukama i akcijama. Pri tom je u Osnovnom dokumentu definisano 17
najznacajnijih pravaca saradnje. Prema tome oznaceni u dokumentu spektar
saradnje izmedju Rusije i NATO prilicno je obiman. Medjutim, moramo
priznati da pojedine, i to one najznacajnije odrednice Osnovnog
dokumenta, nisu realizovane ni do dana danasnjeg. Sada strane sa
sadrzine dokumenta treba da predju na nekakav oblik saradnje. Jer,
otvoreno govoreci, nije velika razlika izmedju takvih pojmova kao sto su
"dvadesetorica" ili "19 plus 1", u sastavu kojih strane pretpostavljaju
saradnju. Kudikamo je znacajnije, po mom vidjenju, jasno i nedvosmisleno
formulisati dinamiku realne saradnje, oznaciti cilj ka kome treba da se
krecemo. A danas je taj cilj u stvaranju mirne, bezbedne I stabilne
Evrope. Za to je Rusija posebno zainteresovana, jer smatra izuzetno
znacajnim da na svojim zapadnim i jugozapadnim granicama formira
neagresivnu i prijateljsku sredinu. Danas je rano govoriti o pozitivnim
ili negativnim momentima saradnje izmedju Rusije i NATO. Danas se
jednostavno menja format saradnje strana, sto neizbezno iziskuje
dugotrajna birokratska usaglasavanja. A na tom fonu kao i ranije tece
proces sirenja NATO na Istok. I postaje ocigledno da nikakva
"dvadesetorica" taj process nece zaustaviti. Bez obzira na negativnu
reakciju Moskve, Sjedinjene Drzave, koje sviraju "prvu violinu" u
alijansi, pokusavaju da pospese prijem u clanstvo Litvanije, Letonije i
Estonije. Po svoj prilici, upravo preko baltickih zemalja Sjedinjene
Drzave su nameracile da i dalje jacaju sopstvene poziicije na citavom
evropskom kontinentru. Izvesno vreme bilo se uvrezilo misljenje da
Rusija moze, toboze, "razbiti Severnoatlantsku alijansu iznutra,
postavsi njen clan". Po mom uverenju, Rusija u postojecim okolnostima
dugo jos nece moci uci u tu alkijansu, jer ona nije institut
bezbednosti. Ta organizacija nije cak ni institut odbrane zasta se
izdaje, posto danas ona jednostavno nema od koga da se brani. Sa druge
strane, alijansa kao vojna organizacija nije sposobna da se bori ni
protiv terorizma, ni protiv narkobiznisa, ni protiv sirenja oruzja za
masovno unistavanje. A upravo ti faktori danas predstavljaju najvecu
opasnost po citavo covecanstvo. Prema tome, nije ni celishodno da Rusija
stupa u takav savez, koji ne odgovara svojoj nameni. Pa i pored svega,
saradnja sa NATO za Rusiju je znacajan pravac spoljne politike, pre
svega radi toga da bi osigurala sopstvenu bezbednost, radi toga da se
unutar NATO ne bi pravili planovi vojnog pritiska na Rusiju. Uporedo s
time, celishodno bi bilo zajednicki sa NATO resavati i razlicite
probleme osiguravanja evropske bezbednosti. Za Rusiju je krajnje vazno
da se ta organizacija transformise iz vojne u politicku strukturu.
Severnoatlantska alijansa danas nije jedini monolit drzava, okupljenih
na zajednickoj idejnoj osnovi. Unutar te organizacije ima poprilicno
razlika. Medju pojedinim zemljama-clanicama alijanse postoje razliciti
prilazi evropskim i medjunarodnim problemima. Na zalost, temeljni
princip prilikom donosenja razlicitih odluka u okviru NATO nije
konsenzus, vec otvoreni diktat od strane Sjedinjenih Drzava. Na primer,
danas se to narocito ispoljava u teznji SAD da nanesu udare po Iraku, ne
usaglasavajuci pri tom misljenje niti vodeci racuna o interesima svojih
saveznika u bloku. Sustinske razlike izmedju SAD i drugih clanica
alijanse postoje i u odnosu na situaciju na Bliskom Istoku, kao i drugim
"vrucim" tackama. Kao i pre, bolna tema ostaje Avganistan, u kome
Sjedinjene Drzave i njeni saveznici izvode kontrateroristicku operaciju.
U sustini, ni do dana danasnjeg nisu predoceni ubedljivi dokazi da su
upravo Osama bin Laden i njegova "Al-Kaida" umesani u teroristicke akte
11. septembra 2001. godine. Jednostavno je to posluzilo kao povod da se
uvede vojska na teritoriju Avganistana, sto Sjedinjene Drzave nisu
propustile. Ovde su u prvom planu, naravno, geopoliticki interesi
Sjedinjenih Drzava, koje teze da stave pod svoju kontrolu Evroaziju. Sa
tih pozicija otvaraju se mogucnosti uticaja na takve zemlje kao sto su
Kina, Indija, Iran, ali pre svega Rusija. Vojno, ekonomsko i politicko
prisustvo SAD u tom regionu drasticno je suzilo geopoliticke mogucnsoti
gore navedenih zemalja. Cak staviuse, neke od tih zemalja nasle su se
pod direktnom projekcijom vojne moci NATO, u prvom redu Sjedinjenih
Drzava. I nije slucajno sto je sirenje te sile poslo ne samo na Bliski
Istok, nego i na Kavkaz. Pitanje o tome koliko dugo ce se Sjedinjene
Drzave moci odrzati u Avganistanu ostaje otvoreno. Van svake sumnje, vec
u najskorijoj perspektivi pocece da se ispoljava narastajuci otpor
inostranom prisustvu od strrane pusstunskih plemena. Sve ce zavisiti od
narastajucih gubitaka, koje mogu trpeti Sjedinjene Drzave, ostajuci na
teritoriji Avganistana. U tom slucaju one mogu povuci svoju vojsku, ali
ce se postarati da tamo ostave svoje saveznike, koji ce se naci pred
opasnoscu od uvlacenja u dugotrajni i besperspektivni rat. Postavlja se
i drugo pitanje - koliko ce biti poslusni i strpljivi u takvim
okolnostima ti saveznici? Nije tajna da neki evropski partneri
Sjedinjenih Drzava sve cesce teze da igraju samostalnu ulogu kako u
evropskim poslovima, tako i u onim zonama u kojima imaju ekonomske i
poliitcke interese. Medjutim, oni to cine veoma oprezno. Ne smemo
zaboravljati da su Evropa i SAD povezani jedinstvenim ekonomskim
sistemom, pa se s tim u vezi evropske zemlje u sprovodjenju svog kursa
osvrcu na SAD, jer se plase i ekonomskog i politickog uticaja od strane
Amerike. Pa ipak, putem usaglasavanja poteza, evropske zemlje pokusavaju
da se odupru diktatu SAD. To se ostvaruje na osnovama onih integracionih
procesa, koji se odvijaju u okvirima Evropske unije. Zasad se radi samo
o ekonomskoj sferi, jer u vojnom pogledu Evropa danas i ne hrli prema
Sjedinjenim Drzavama, posto su im previse razliciti odbrambeni
potencijali. A Evropi danas to i nije potrebno. Misljenja sam, da je
zemljama "starog kontinenta" sada povoljnije da akcenat stave na mirno,
preventivno resavanje svih konflikata, sporova i pretenzija, koji se
mogu pojaviti na evropskom prostoru, sto se podudara sa pozicijom i
interesima Rusije. Na tom planu se, prirodno, otvaraju siroke mogucnosti
za saradnju, koja bi bila od uzajamne koristi i sluzila dobrobiti naroda
citavog kontinenta. - 0 - Moskva, 19. aprila RIA "Novosti"
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
