|
Jedan zaboravljeni referatKako je Aleksandar Ranković na partijskom plenumu u junu 1951. kritikovao Udbu i organe pravosuđaJuče smo pomenuli izričitu naredbu koju je u kasno proleće 1951. godine potpisao Aleksandar Ranković. Naredbom je bilo zabranjeno civilnim i vojnim sudovima da izriču smrtne kazne licima suđenim po liniji Informbiroa. Ova naredba je, po svemu sudeći, bila doneta neposredno pre poznatog Trećeg plenuma CK KPJ održanog 3. juna 1951. godine. Na tom partijskom skupu upravo je Aleksandar Ranković podneo referat "Za dalje jačanje pravosuđa i zakonitosti". U svom referatu on je, za ono vreme, izrekao i oštre kritike na račun pravosuđa, Udbe i partije. "Neki organi Udbe nisu dovoljno shvatili da sve zakone i propise treba dobro poznavati i striktno ih se pridržavati u svojim postupcima i u svom radu, jer Udba ni u kom slučaju ne stoji iznad vlasti i iznad zakona, već je (...) u prvom redu pozvana da štiti interese narodne zajednice i da se strogo pridržava zakona", rekao je Ranković. Brzopleta Udba Naveo je i da jedan od "glavnih problema" jesu "pojave brzopletog lišavanja slobode pojedinih građana". Tako su 1949. godine organi Udbe od ukupnog broja hapšenja u 47 odsto slučajeva postupili "brzopleto" odnosno "neopravdano". Koliko je takvih hapšenja ukupno bilo, Ranković nije rekao. Možda se do tog podatka može doći posredno, jer je on izneo i činjenice o broju pravosnažnih presuda u krivičnim procesima. Tokom 1949. bilo ih je ukupno 98.598. Ovom broju treba dodati i osuđene u administrativnim postupcima, kao i one koji su suđeni pred vojnim sudovima. Na osnovu tih činjenica i podatka o 47 odsto "neopravdanih" hapšenja, može se izračunati da je samovolji Udbe samo te godine bilo izloženo stotinak hiljada ljudi. Koliko ih je tek bilo godinu dana ranije, kada je osuđeno 128.103 lica, ili 1950. kada je krivično osuđenih bilo 89.613? Odgovor na to pitanje ne može da bude saopšten ni posredno, jer Ranković za te godine nije izneo podatke o "neopravdanim" hapšenjima. Ali je naveo da su "od Rezolucije Informbiroa do danas (početak juna 1951 - prim. a.) naše vlasti uhapsile 8.403 lica zbog neprijateljskog rada na liniji Informbiroa. Sva ta lica su osuđena po administrativnom postupku na društveno-koristan rad. Od tog broja do danas pušteno je na slobodu 3.718 lica. Od puštenih lica na slobodu zbog neprijateljskog rada posle puštanja je ponovo uhapšeno 1,2 odsto". Otvorena pitanja Iako su, kao što se vidi, zaobiđene činjenice o broju oficira podvrgnutih istrazi i suđenju, neki drugi podaci iz Rankovićevog referata plene pažnju. Krajem septembra 1950. godine "broj nerešenih predmeta" u administrativno-kaznenom postupku iznosio je 51.253, "a u istom mesecu primljeno je novih 26.857 predmeta". Ko je sve bio podveden pod ove "predmete"? Gonjeni po liniji Informbiroa? Politički protivnici druge vrste? Seljaci koji nisu hteli u zadruge? Ova pitanja ostaju i dalje otvorena. Prošle su od onda mnoge godine, pa i zato treba podsetiti da je u to vreme u Jugoslaviji delovala vrlo razgranata sovjetska obaveštajna mreža, kako u civilnom, tako i u vojnom sektoru. Samo od jula 1948. do septembra 1950. godine bilo je otkriveno 1.020 sovjetskih agenata instaliranih pre Rezolucije Informbiroa. Iz zemalja u okruženju, pod dirigentskom palicom Moskve, u Jugoslaviju su do septembra 1951. godine bila ubačena ukupno 504 pripadnika diverzantsko-terorističkih grupa i obaveštajnih operativaca, zavrbovano je i 400 jugoslovenskih građana za ove akcije. Objavljena su do danas i mnoga svedočanstva o neposrednim pripremama Varšavskog pakta za napad na Jugoslaviju, kao i o planiranim akcijama za likvidaciju Josipa Broza Tita i drugih najviših jugoslovenskih funkcionera. Čemu spiskovi za likvidaciju - U takvim okolnostima, u vreme najžešćeg sukoba Beograda i Moskve, kaže dr Levkov, Ranković je zabranio da se osuđenima po liniji Informbiroa izriču smrtne kazne, čak i kada su pripadali sovjetskim obaveštajnim mrežama ili informbirovskim diverzantsko-terorističkim grupama. Zašto bi mnogo godina kasnije, u bitno promenjenim, mnogo povoljnijim okolnostima 1968. i 1979. godine, informbirovci bili na nekakvom, navodnom spisku za likvidaciju? To jednostavno nije tačno. Zato dr Levkov "Munju" povezuje sa, najverovatnije, rutinskim postupkom privremene izolacije određenih kategorija lica, recimo prilikom poseta stranih državnika. Takve mere primenjuju se u svim državama sveta, vrlo često na zahtev obaveštajnih službi zemalja iz kojih gost dolazi. Ovo potvrđuje i Milenko Kovačević, dugogodišnji visoki funkcioner Udbe i Državne bezbednosti, a od 1974. godine direktor beogradskog izdavačkog preduzeća "Rad". Pod njegovom dirigentskom palicom ovo preduzeće probiće mnoge barijere do sredine osamdesetih godina (dovoljno je pomenuti knjige Vladimira Dedijera i Josipa Kopiniča). - Izolacija određene kategorije lica uobičajena je praksa svih službi bezbednosti sveta. Pomenuću kao primer posetu predsednika SAD Džeralda Forda Jugoslaviji početkom sedamdesetih godina. Na zahtev kolega iz američkih službi bezbednosti, a oni su u Beograd stigli znatno pre svog predsednika, utanačeni su svi postupci i nivoi bezbednosti. Zahtevali su, na primer, da na zgradama Beograda, dok prolazi predsednička kolona, na krovovima budu na svakih pedeset metara raspoređeni uniformisani milicioneri sa oružjem. Prozori su imali da budu zatvoreni, a određene kategorije lica privremeno izolovane, "sklonjene sa ulice", pod jednom od šifara, kakva je, možda, i "Munja". Saradnja tajnih službi - Njihovim traženjima, seća se Kovačević, naše službe su izašle u susret, baš kao što su njihove službe, ili službe neke druge države, izlazile u susret našim zahtevima, kada je Tito odlazio negde u posetu. O tome bi mnogo više mogao da kaže neko od kolega koje su neposredno radile na poslovima obezbeđenja u to vreme, na primer Milan Basta, tadašnji šef Odseka za obezbeđenja. Oktobra 1971. godine, prilikom posete predsednika Tita SAD, na zadatku naše bezbednosne prethodnice, u Njujorku nalazio se upravo naš sagovornik dr Milivoje Levkov. - Saradnja sa američkim organima, sa predstavnicima FBI za Njujork, bila je izuzetno dobra, seća se Levkov, kome je u ovom zadatku pomagao Šoši Memed, tada šef DB Kosova i Metohije, potonji pokrajinski ministar unutrašnjih poslova. - Amerikanci su nam u svemu izlazili u susret. Čak su mi predali i plan pripreme jednog atentata na predsednika Tita, kada bude izlazio iz zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku. Atentat je pripremala jedna ekstremistička emigrantska srpska organizacija. Slobodan Kljakić
|
Title: Message
