Đinđić ili Koštunica: ko je zapravo Miloševićev
naslednik
Šta znači smena poslanika u srpskoj skupštini kojom je, sredstvima političkog nasilja, u njoj promenjen odnos snaga? Znači da je količina političkog nasilja koje jedna vlast primeni nad svojim protivnicima redovno u obrnutoj proporciji sa njenom kasnijom spremnošću da bira sredstva da se na vlasti zadrži. Brine li vas to?
Autor: Željko Cvijanović
Šefe, odlično stojimo!
Ta rečenica, koju je, pun poletnog samopouzdanja svojstvenog partijskim aktivistima, pretprošlog leta pred Slobodanom Miloševićem izgovorio jedan funkcioner njegove stranke, nikada neće, iako bi trebalo, da postane istorijski trenutak u kome je tadašnji jugoslovenski predsednik napravio prvi odlučan korak prema Hagu. Prethodno je, što bi trebalo da bude mnogo važnije - iako nije - Milošević učinio još jedno teško političko nasilje promenivši ustav, taman po meri svog „odličnog stajanja“.
„Šefe, odlično stojimo!“
Dve godine kasnije, glasnik je doneo vest da vlast ponovo „odlično stoji“, što opet može da znači samo da je još jedna Vlada Srbije poverovala u ono što o sebi gleda na televiziji pre mnogih kojima je ta poruka bila namenjena. Vlada Zorana Đinđića, doduše, još ne stoji toliko „odlično“ da bi sad raspisala nekakve izbore, ali sasvim „odlično“ da bi se učinilo još jedno političko nasilje. Na jednoj strani, dakle, ostaje stara priča da u političkoj Srbiji „odlično stajati“ i dalje znači imati mogućnost i pravo za svakovrsno političko nasilje. To se nije promenilo, jedino se promenila vladajuća retorika koja je nekadašnje nasilje pravdala opstankom države i naroda. Danas, nasilje se pravda time što je, kao, poslednje i što je njegova unutrašnja svrha upravo ta da ukine svaku mogućnost da posle njega nasilja uopšte bude, jednako kao što je onaj plemenski reformista iz priče saopštio savetu vračeva da od danas više nema kanibalizma jer je poslednjeg ljudoždera upravo pojeo.
Na drugoj strani, međutim, ovaj put nije najvažnije ni legalističko nadgornjavanje da li je stariji koalicioni dogovor DOS, koji omogućava da vladajuća koalicija isključi i zameni svoje poslanike, ili zakon o narodnim poslanicima, koji im tu mogućnost uskraćuje. Najvažnije je ono što je i najogoljenije: da je jedna koalicija, makar i vladajuća, uzela za pravo da jednom administrativnom odlukom potpuno izmeni politički izgled parlamenta.
Šta to znači, osim da se Đinđić u parlamentu tako ovajdio da više neće morati da zbog podignutih skupštinskih devet ruku Velje Ilića nastavi da investira toleranciju u čačansko-kiparsku duvansku industriju? Znači da se vlada koja vrši takvo političko nasilje kreće u blizini one kritične crte na kojoj se, kad je pređe, vlast više ne brani ni zbog reformskih ili bilo kakvi drugih ideala i namera, ne brani se ni zbog blagodeti vlasti same, već se brani zbog samog političkog nasilja koje primenjuje, puna poverenja da se takve stvari počnu vraćati prvog minuta u kome više nisi vlast. Drugim rečima - i to pretenduje da bude definicija - količina političkog nasilja koje jedna vlast primeni nad svojim političkim protivnicima redovno je u obrnutoj proporciji sa njenom kasnijom spremnošću da bira sredstva da se ta ista vlast zadrži.
Brine li vas to? Da li se plašite situacije u kojoj će svet opet izaći na ulice jer je vlast toliko zabrljala da ni izbori ni bilo šta drugo osim golog nasilja nije dovoljno da vlast postane smenjiva? Da li mislite da je u Goranu Svilanoviću pobedio razum kada je, dva dana pošto je na sednici Predsedništva DOS podigao ruku za smenu 50 poslanika, izašao sa idejom da ipak treba naći kompromis i izaći iz parlamentarne krize?
Nije, u Svilanoviću je pobedio obični ljudski strah političara koji je mnogo investirao u sebe da se, bez naročitog sopstvenog entuzijazma, približio toj crvenoj liniji političkog nasilja, posle koje nijedno drugo političko nasilje neće sa sobom nositi osećanje greha.
Politički gledano, smenom 50 republičkih poslanika Zoran Đinđić je napravio ne samo parlamentarni puč, već je u vremenu tranzicije od dosovske koalicije napravio privatni prateći cirkus, koji od ove nedelje može da funkcioniše bez svakog izuzev bez njega. Ako se pomirljivi Svilanović nije uplašio one crvene linije, onda se barem po čistom atavizmu mogao uplašiti za sebe samoga, čija je posrednička težina njegovoj stranci dala toliko funkcija samo zato što je on u istom danu mogao da sedne i sa Đinđićem i sa Koštunicom. Ni Svilanović, niti bilo ko u DOS posle skupštinskog puča više nema težinu kakvu je imao: DOS je od organizma koga je kako-tako civilizovanim održavala ravnoteža straha, postao stvar u kome će se konačno znati ko kosi, a ko vodu nosi. Problem je samo što mnogo više prstiju treba da bi se nabrojali svi oni koji će od toga imati štete, dok će za nabrajanje onih koji će se time okoristiti biti dovoljan i palac.
Zato je slabašni otpor toj odluci u onim delovima DOS koje taj otpor politički neće približiti Koštunici - poput SDP - zapravo poslednja odbrana parlamentarizma u Srbiji i poslednji osigurač da vlast neće preći onu granicu iza koje može da bude samo vlast ili ništa.
Posebno je zanimljivo što se u ovom poslednjem, nepovratnom konfliktu Đinđića i Koštunice (ukoliko im vešti Svilanović ne proda nešto sopstvenog straha) vodi jedna teška podzemna bitka - koji je od njih dvojice zapravo naslednik onoga što je Srbiju pod Miloševićem dovelo u status međunarodne parije. Iz tog arsenala potiče i ključni stav Koštuničinih protivnika prema kome je on novi Milošević zato što njegovi ljudi u skupštini sve češće glasaju zajedno sa socijalistima i radikalima. Nije tu najvažnije pitanje da li bi sada svakoga ko bi u Srbiji, na primer, pokrenuo javne radove trebalo proglasiti sledbenikom Adolfa Hitlera, koji je petljao oko istih, već što Đinđić ni Koštunici ni bilo kome drugom nije ostavio prevelik izbor: ili su za njega ili su za Miloševića. Nije problem što su u to poverovali i stranci, koji se još uvek mršte na svaku pomisao o srpskim izborima, već što je blizu da u to poveruje i sam Koštunica koji se, što zbog stranaca, što zbog opšteg umetničkog utiska, snažno upinje da njegov otpor Đinđiću izgleda svakojako osim kao rušenje vlade.
Stvar, međutim, sa Miloševićevim nasleđem stoji malo drugačije od onoga što se svakodnevno može pročitati u novinama. Naime, Koštunica je manje od bilo koga u DOS startovao u novi milenijum sa pokajničkom tezom da je Milošević najveći krivac za sve što se događalo na kraju prethodnog. Zbog toga je nastavio sa relacijama prema Srbima u Bosni, zbog toga je veoma neuverljivo osudio zločine iza kojih su stajali Srbi, zbog toga je skloniji da Hag vidi kao stambolsku tamnicu nego kao mesto gde stanuje bar trun pravde, zbog toga je, kako kaže Aleksa Đilas, lažni svetac.
Ali svaka kritika Koštunice koja bi ga u ovom trenutku približavala Miloševiću jeste moralistička ili ideološka. S druge strane, svaka kritika koja bi Đinđića uvlačila u kontekst Miloševićeve vladavine jeste funkcionalna kritika njegovih metoda vladanja, jeste kritika načina na koji se stiže do apsolutne vlasti ili apsolutnog ništavila, jeste kritika golog političkog nasilja.
Na kraju, ako uspemo da odbranimo tezu da je Miloševića u njegovom destruktivnom formatu stvorila nacionalistička ideologija, možda izbacivanje Koštunice iz parlamenta zaista jeste čin samopožrtvovanog Đinđića, koji je postao ljudožder samo zato da nas sutra niko ne bi pojeo na ulici. Ako se, pak, složimo s tim da je dosije Milošević napunila želja za vlašću koja je bila tolika da je prešao onu kritičnu liniju koja vlast vodi najpre u političko, a potom u golo nasilje, tada će biti da je politička sudbina ove zemlje, ne računajući DSS, u nešto slabašnih esdepeovskih ruku koje se bore za opstanak parlamentarizma u Srbiji i u pukom strahu Gorana Svilanovića.
