http://www.vreme.com/cms/view.php?id=315135
VREME, 595, 30. maj 2002.
STANJE STVARI
S noge na nogu
Ovde govorimo o prekrsaju u odnosu na same ciljeve svake
zamislive demokratske reforme. Ne postoji razlog zbog kojeg bi
vlada koja hoce da bude demokratska mogla da kaze opoziciji:
nemamo dovoljno glasova, pa cemo uzeti nekoliko vasih, jer ih vi
koristite na pogresan nacin
Dakle, Dindic namerava da Kostunici otme deset glasova u Skupstini Srbije. To jest, ne on
njemu, nego DOS DSS-u. I ne radi se bas o otimanju, nego o kaznjavanju neradnika, kako je
to premijer lepo objasnio jer, eto, DOS ce da kazni, odnosno zameni i neke svoje poslanike
koji retko zalaze u Skupstinu. Dakle, nista licno, nista stranacki, nista politicki, samo cista
briga o efikasnosti, o radu, ugledu i dostojanstvu Skupstine.
Pa, od 5. oktobra do danas ovo je sigurno najvece magarcenje kojem nas je nova vlast
izlozila. U onom slucaju poslanika koji je iz Soluna glasao u Beogradu, u pitanju je bila jos
ociglednija laz, ali manje vazna. Ovog puta Predsednistvo DOS-a donelo je jednu krupnu
odluku za koju se ne zna da li je manje logicna, manje razumna, manje pravicna ili manje
demokraticna.
Kao sto znamo, problem je u tome sto je, posle odvajanja DSS-a, Dindiceva vlada ostala sa
suvise tankom vecinom u Skupstini, a to je DSS-u otvorilo mogucnost opstrukcije i jos
inspirisalo radikale na pojacano divljanje. Premijer i njegova vlada, a valjda i ceo DOS, imaju
osecanje da im se u Skupstini postavljaju neopravdane prepreke i da retrogradne snage
pokusavaju da osujete reformski poduhvat. Starinski receno, "reakcija podmece klipove u
tockove revolucije", a u takvim slucajevima oni koji sebe smatraju nosiocima progresa
obicno veruju da istorijska misija namece posebne obaveze u koje spada rusenje prepreka i
neobaziranje na formalne primedbe. A pred velikim zadatkom sve primedbe deluju kao
formalno cepidlacenje.
Medutim, ovde govorimo o prekrsaju u odnosu na same ciljeve svake zamislive demokratske
reforme. Ne postoji razlog zbog kojeg bi vlada koja hoce da bude demokratska mogla da
kaze opoziciji: nemamo dovoljno glasova, pa cemo uzeti nekoliko vasih, jer ih vi koristite na
pogresan nacin. Necemo valjda da odustanemo od reformi samo zato sto se tome protive
razni glupaci i pokvarenjaci.
DSS je, naravno, protiv ovog DOS-ovog revolucionarnog zahvata, pre svega jer je direktno
ostecen. Ali, sta ce ta stranka da uradi i da li ce najavljena vlada u senci biti efikasan
odgovor, u ovom trenutku je manje vazno. Posto pati od neizlecive kilavosti, lako je moguce
da nece biti u stanju da parira DOS-u ni sad kad je prekrsaj tako ocigledan. Medutim, ljudi
naklonjeni DOS-u, Vladi i tim famoznim reformama morali bi da iskoriste upravo ovu priliku
da uzmu u zastitu svog protivnika i njegova prava, a pre svega elementarnu pravicnost. Ako
premijer Dindic s razlogom zahteva brzinu, efikasnost i pragmaticnost, ovo je trenutak da
nauci da postoje granice pragmaticnosti koje se ne prelaze bez stvarno velike nevolje. Da je
ovde u pitanju opstanak naroda, da se bira izmedu rata i mira, izmedu zivota i smrti, rekli
bismo neka davo nosi deset mandata DSS-a. A u pitanju nisu ni reforme ni opstanak Vlade,
nego, recimo, to da li ce biti vanrednih izbora ove godine. Evo, dakle, dragocene prilike da
se pokaze malo postenja i nacelnosti a da ne kosta mnogo.
Verujem da je upravo danasnjoj Srbiji, upravo zbog prezivljenih trauma, upravo dok ulazi u
neizbezno brutalni proces sveopsteg preobrazaja, apsolutno neophodno da dobije neki dobar
primer nestranackog, nepolitickog, nepragmaticnog ponasanja. Neka neko i plati neku cenu,
neka se neceg lisi, odrekne i uzdrzi upravo onaj ko ima moc, neka se demonstrira formalna
disciplina, neka se pokaze kako pravo stoji iznad sile, jer to je najdublji smisao modernizacije.
Mozda Dindic veruje da krupne reforme ne mogu da dobiju vecinsku podrsku i da se uvek
sprovode manje ili vise silom ili barem uz razne podvale i prekrsaje demokratske procedure.
U nacelu, to je tacno: narod retko glasa za neizvesnost, osim kad je izvesnost krajnje
nepodnosljiva. Ono za sta se opredelio u jesen dvehiljadite bilo je dvosmisleno: korak ka
novom ali na celu s Kostunicom koji olicava sve tradicionalno i poznato. To znaci da DOS
nema pravo da kaze kako ima mandat za radikalne reforme, mada Srbiji takve reforme jesu
neophodne.
Ako pristanu na vanredne izbore, sto mi izgleda gotovo neizbezno, Dindic i DOS mozda ce
morati da zrtvuju neki tempo u reformama, ali to je bolje nego da rizikuju dublju
parlamentarnu i opstu politicku krizu cije posledice nije moguce proracunati. Nema sumnje
da je legitimnost Vlade ozbiljno ugrozena, ali cini mi se da jos nema razloga za nervozne i
panicne poteze. Ta Vlada u celini i dalje izgleda bolje i kompetentnije nego bilo kakva
alternativa koju bi DSS mogao da sklopi. A ni reforme same po sebi nisu lose primljene,
inace ne bi ministar finansija Delic bio tako omiljen i zasluzio nezni nadimak "derikoza".
DOS bi, dakle, sad morao da pronade nacin da se iz ove glupe situacije u koju je sam sebe
doveo izvuce sa sto manje gubitaka. Gurati DSS u totalnu opoziciju nije dobro, ma koliko
izgledalo privlacno najradikalnijim dosovcima. Ali, ni DSS nije u poziciji da se drzi suvise
gordo. Nezgodno je sto su na obe strane prilicno glasni oni koji veruju u neku vrstu pobede,
ali, opet, nijedan realno moguci rasplet nije previse rizican. Niko i nista se nece sasvim srusiti
i propasti. Pogotovo nista posebno vredno. Nema vise ni spasa i sloma. Mozemo samo da se
premestamo s noge na nogu i to je sve.
Stojan Cerovic
VREME, 595, 30. maj 2002.
STANJE STVARI
S noge na nogu
Ovde govorimo o prekrsaju u odnosu na same ciljeve svake
zamislive demokratske reforme. Ne postoji razlog zbog kojeg bi
vlada koja hoce da bude demokratska mogla da kaze opoziciji:
nemamo dovoljno glasova, pa cemo uzeti nekoliko vasih, jer ih vi
koristite na pogresan nacin
Dakle, Dindic namerava da Kostunici otme deset glasova u Skupstini Srbije. To jest, ne on
njemu, nego DOS DSS-u. I ne radi se bas o otimanju, nego o kaznjavanju neradnika, kako je
to premijer lepo objasnio jer, eto, DOS ce da kazni, odnosno zameni i neke svoje poslanike
koji retko zalaze u Skupstinu. Dakle, nista licno, nista stranacki, nista politicki, samo cista
briga o efikasnosti, o radu, ugledu i dostojanstvu Skupstine.
Pa, od 5. oktobra do danas ovo je sigurno najvece magarcenje kojem nas je nova vlast
izlozila. U onom slucaju poslanika koji je iz Soluna glasao u Beogradu, u pitanju je bila jos
ociglednija laz, ali manje vazna. Ovog puta Predsednistvo DOS-a donelo je jednu krupnu
odluku za koju se ne zna da li je manje logicna, manje razumna, manje pravicna ili manje
demokraticna.
Kao sto znamo, problem je u tome sto je, posle odvajanja DSS-a, Dindiceva vlada ostala sa
suvise tankom vecinom u Skupstini, a to je DSS-u otvorilo mogucnost opstrukcije i jos
inspirisalo radikale na pojacano divljanje. Premijer i njegova vlada, a valjda i ceo DOS, imaju
osecanje da im se u Skupstini postavljaju neopravdane prepreke i da retrogradne snage
pokusavaju da osujete reformski poduhvat. Starinski receno, "reakcija podmece klipove u
tockove revolucije", a u takvim slucajevima oni koji sebe smatraju nosiocima progresa
obicno veruju da istorijska misija namece posebne obaveze u koje spada rusenje prepreka i
neobaziranje na formalne primedbe. A pred velikim zadatkom sve primedbe deluju kao
formalno cepidlacenje.
Medutim, ovde govorimo o prekrsaju u odnosu na same ciljeve svake zamislive demokratske
reforme. Ne postoji razlog zbog kojeg bi vlada koja hoce da bude demokratska mogla da
kaze opoziciji: nemamo dovoljno glasova, pa cemo uzeti nekoliko vasih, jer ih vi koristite na
pogresan nacin. Necemo valjda da odustanemo od reformi samo zato sto se tome protive
razni glupaci i pokvarenjaci.
DSS je, naravno, protiv ovog DOS-ovog revolucionarnog zahvata, pre svega jer je direktno
ostecen. Ali, sta ce ta stranka da uradi i da li ce najavljena vlada u senci biti efikasan
odgovor, u ovom trenutku je manje vazno. Posto pati od neizlecive kilavosti, lako je moguce
da nece biti u stanju da parira DOS-u ni sad kad je prekrsaj tako ocigledan. Medutim, ljudi
naklonjeni DOS-u, Vladi i tim famoznim reformama morali bi da iskoriste upravo ovu priliku
da uzmu u zastitu svog protivnika i njegova prava, a pre svega elementarnu pravicnost. Ako
premijer Dindic s razlogom zahteva brzinu, efikasnost i pragmaticnost, ovo je trenutak da
nauci da postoje granice pragmaticnosti koje se ne prelaze bez stvarno velike nevolje. Da je
ovde u pitanju opstanak naroda, da se bira izmedu rata i mira, izmedu zivota i smrti, rekli
bismo neka davo nosi deset mandata DSS-a. A u pitanju nisu ni reforme ni opstanak Vlade,
nego, recimo, to da li ce biti vanrednih izbora ove godine. Evo, dakle, dragocene prilike da
se pokaze malo postenja i nacelnosti a da ne kosta mnogo.
Verujem da je upravo danasnjoj Srbiji, upravo zbog prezivljenih trauma, upravo dok ulazi u
neizbezno brutalni proces sveopsteg preobrazaja, apsolutno neophodno da dobije neki dobar
primer nestranackog, nepolitickog, nepragmaticnog ponasanja. Neka neko i plati neku cenu,
neka se neceg lisi, odrekne i uzdrzi upravo onaj ko ima moc, neka se demonstrira formalna
disciplina, neka se pokaze kako pravo stoji iznad sile, jer to je najdublji smisao modernizacije.
Mozda Dindic veruje da krupne reforme ne mogu da dobiju vecinsku podrsku i da se uvek
sprovode manje ili vise silom ili barem uz razne podvale i prekrsaje demokratske procedure.
U nacelu, to je tacno: narod retko glasa za neizvesnost, osim kad je izvesnost krajnje
nepodnosljiva. Ono za sta se opredelio u jesen dvehiljadite bilo je dvosmisleno: korak ka
novom ali na celu s Kostunicom koji olicava sve tradicionalno i poznato. To znaci da DOS
nema pravo da kaze kako ima mandat za radikalne reforme, mada Srbiji takve reforme jesu
neophodne.
Ako pristanu na vanredne izbore, sto mi izgleda gotovo neizbezno, Dindic i DOS mozda ce
morati da zrtvuju neki tempo u reformama, ali to je bolje nego da rizikuju dublju
parlamentarnu i opstu politicku krizu cije posledice nije moguce proracunati. Nema sumnje
da je legitimnost Vlade ozbiljno ugrozena, ali cini mi se da jos nema razloga za nervozne i
panicne poteze. Ta Vlada u celini i dalje izgleda bolje i kompetentnije nego bilo kakva
alternativa koju bi DSS mogao da sklopi. A ni reforme same po sebi nisu lose primljene,
inace ne bi ministar finansija Delic bio tako omiljen i zasluzio nezni nadimak "derikoza".
DOS bi, dakle, sad morao da pronade nacin da se iz ove glupe situacije u koju je sam sebe
doveo izvuce sa sto manje gubitaka. Gurati DSS u totalnu opoziciju nije dobro, ma koliko
izgledalo privlacno najradikalnijim dosovcima. Ali, ni DSS nije u poziciji da se drzi suvise
gordo. Nezgodno je sto su na obe strane prilicno glasni oni koji veruju u neku vrstu pobede,
ali, opet, nijedan realno moguci rasplet nije previse rizican. Niko i nista se nece sasvim srusiti
i propasti. Pogotovo nista posebno vredno. Nema vise ni spasa i sloma. Mozemo samo da se
premestamo s noge na nogu i to je sve.
Stojan Cerovic
