SRPSKA OSMATRAČNICA
Kojim oružjem protiv aktuelnog režima?
Milan BOŽIĆ
Evropska banka za obnovu i razvoj, koja u novije vreme postepeno jača svoj uticaj na ovom tlu, povećavajući učešće Evrope u raznovrsnim finansijskim i privrednim transakcijama, usvojila je na bordu direktora 11. juna strategiju odnosa prema Jugoslaviji.
Po starom dobrom običaju, nasleđenom, čak ne iz Miloševićeve, nego iz Brozove epohe, iz strategije je u naslove režimskih medija ugurana samo jedna, po aktuelne vlasti pozitivna, rečenica koja tvrdi da se "uslovi za investiranje u Jugoslaviji poboljšavaju".
Ostalih stotinak rečenica su poražavajuće za ovdašnje vlasti, a i rečenica gurnuta u naslove je namerno "poboljšano", to jest falsifikovano, prevedena. U originalu, naime, stoji da se uslovi "postepeno" poboljšavaju.
Osetljivost režima na ovakve ocene spoljnih faktora, u našem slučaju čak i gazda, sasvim je razumljiva. Na njima počiva njegov ukupni, po nekima i jedini njegov kredibilitet.
Pošto su prodali Kosmet, svakoga sem rođene majke - a i nju bi da Karla del Ponte zatraži - predali Hagu, i spremaju se da televiziju predaju "nevladinim" organizacijama, Vojvodinu Čanku, a Crnu Goru Solani, ništa im drugo ne preostaje da svaku iole pozitivnu ocenu o sebi pretvaraju u slavopojke.
Ocena iz prethodnog pasusa je tipična za srpsku opoziciju.
Ta ocena, kada se pretvori u političku platformu, očigledno ne daje rezultate.
Jer, kako to obično biva, ona je namenjena onima koji ionako ne glasaju za DOS. Uprošćeno rečeno, to je muzika za uši onih koji su već ubeđeni da je DOS počinio ako ne nacionalnu izdaju, a ono bar Srbe i Srbiju doveo do nacionalnog poniženja.
Oni, pak, koji su glasali za DOS, glasali su za "ulazak u Evropu" i bili su savršeno svesni da se ulaznica za Evropu kupuje po ceni i pod uslovima koje Evropa diktira. Bili su, dakle, unapred spremni na nacionalno poniženje i dalje komadanje Srbije, koje je svodi na beogradski pašaluk, ali pod uslovom da na toj teritoriji, oni koji prežive, jednog dana i zažive dobro.
Takav politički stav možemo do mile volje smatrati nemoralnim ili anacionalnim, ako ne i antisrpskim, ali je on bio preovlađujući u DOS-ovom izbornom trijumfu.
Međutim, kako niko normalan ne bi sebe ujutro mogao da pogleda u ogledalo i kaže: "Spreman sam da se Srbija svede na Vračar sa okolinom, samo da ja živim bolje", na delo stupa mehanizam koji psiholozi zovu racionaliacija.
Kroz racionalizaciju, ta vrsta psihološke strukture birača DOS-a - a to je samo jedan deo birača, pošto je deo i glasao iz pukog očajanja zbog lošeg života pod Miloševićevim režimom - sudbinu koja nas je snašla shvata kao istorijsku nužnost. Naprosto, veli takav birač, hladni rat se završio pobedom Zapada i porazom Istoka, i takvo stanje će potrajati mnogo decenija, ako ne i vekova. Pobedio je, šta više, mnogo efikasniji i bogatiji sistem koji počiva na ideološkim premisama kao što su "demokratija" i "slobodna tržišna privreda".
Po njima, ne preostaje nam ništa drugo do da se toj činjenici prilagodimo. Put na kome se obavlja to prilagođavanje se naziva "tranzicija", a krajnji cilj tog puta je "ulazak u Evropu".
Sa malo rezervisanosti i uzdržanosti, ta racionalizacija je i ispravan stav.
U Evropu se, dakle, mora.
Glavno pitanje koje se pri tome postavlja je pitanje cene koja se za ulaznicu plaća.
Ako je taj birač spreman da plati ognjištima svojih sunarodnika deo te cene, možemo pokušati da ga ubedimo da je drugi deo cene, stvarni, ekonomski, koji plaća padom standarda i egzistencijalnom ugroženošću, prevelik a možda čak i nepotreban.
Opet uprošćemo rečeno, upravo na mestu na kome aktuelni režim deluje najjače, može se pojaviti i njegova najslabija tačka.
Pitanje je: kako?
Nesumnjivo je da je propagandna mašina kojom vlast raspolaže izuzetno moćna. Od opskurnih likova koji nisu doktorirali ili predaju marginalne predmete, stvoreni su gigantski eksperti. Osrednji pravnici iz komunističkog aparata stambolićevske epohe, pretvoreni su u ustavotvorne gigante. Prodavci nacionalnog bogatstva za sitne pare, pretvoreni su u magove privatizacije.
Svaki potez koji vlast u fiskalnoj ili privrednoj sferi povuče proglašava se za naučno delo, koje skoro odmah konkuriše za Nobelovu nagradu.
Propagandom, režim je stvorio atmosferu nužnosti koja se može razbiti samo odgovorom u istoj ravni.
To u praksi znači da se eksperti iz opozicije moraju suprotstaviti kritikom konkretnih poteza i dokazivanjem da je cena koja se plaća posledica amaterizma onih koji su na vlasti, a ne nužnosti proistekle iz ekspertize.
Ako neko proceni "Beopetrol" u startu privatizacije na 12 miliona evra pukim sabiranjem knjigovodstvenih vrednosti pumpi, a svako zna da on vredi bar 100 ako ne i 200 miliona, jer je mesto za pumpu važno, a staru će kupac ionako srušiti, taj nije nikakav ekspert za privatizaciju, nego je ili knjigovodstveni amater ili je potkupljen. Ako je bruto nacionalni dohodak 1200 dolara - a bio bi i za 200 manji da lane nije bila izuzetna žetva - oni koji vladaju moraju da objasne zašto je za vreme "nenarodnog režima" bio nekoliko stotina dolara veći čak i u godini bombardovanja. Ako neko planira da popuni budžet sa čak 10% sredstvima od privatizacije, a nije u stanju da ostvari ni petinu tog iznosa, onda on laže ili sebe ili nas.
I tako dalje, svakako ne zanemarujući ni socijalnu dimenziju tranzicione drame.
Prostor za ovakvu kritiku je ogroman, i omogućava saradnju eksperata iz stranaka sasvim različitih političkih orijentacija bez obaveze da ta saradnja "miriše" na koaliciju. Konačno, uvek možemo zamisliti Dimitrijevića iz SPO-a, Rankovića ili Cvetićanina iz DSS-a i Kovača iz SPS-a koji kompetentno i koordinirano mogu raskrinkavati gluposti vladavine tobožnjih eksperata, bez potrebe da nude zajedničko rešenje za problem čije rešavanje kritikuju.
Poslednje, ali ne i najmanje važno.
Ovakav pristup kritici režima na mestu na kome se on oseća najjače, može ubrzati i raspisivanje izbora.
Jer, lažna je a postaje i sasvim neubedljiva, tvrdnja aktuelnih vlasti da bi izbori povećali nesigurnost i odvratili strane investitore.
Naprotiv, tanka vladina većina ostvarena skupštinskim prevarama i otimanjem mandata, svakome jasno stavlja do znanja da je politička situacija u zemlji rovita. Ako se odgovarajućom kritikom razbije i medijska fama o ekspertnosti aktuelne vlasti, ta vlast će svakome napolju, ma koliko simpatisao navodne rušioce Miloševića, delovati kao deo problema a ne kao deo rešenja. Spoljni faktor će stoga poželeti da je se što pre ratosilja ili kroz izbore prekomponuje.
Uprošćeno, poruka treba da glasi: "Pare ne dolaze u zemlju zato što ste nesposobni, a vladate prevarama a ne većinom raspoloženja javnosti, pa su izbori neophodni kako bi se raščistila magla i revolucionarna vlast zamenila izbornom."
Ovako opisan projekat mi deluje privlačno.
Ostaje, razume se, da se vidi da li postoji, ne toliko stručnost - ona svakako na opozicionoj strani ne nedostaje - koliko volja da se razume da se mora koordinisano krenuti u kritiku konkretnih poteza, a ne (samo) u lamentiranje nad nacionalnom izdajom i siromaštvom nacije.
