Sat i minut bombardovanja RTS znao je covek iz Nove demokratije
Postovana redakcijo,
Sa zakasnjenjem
sam saznala (posto trenutno zivim u Nemackoj, gde mi je zaposlen suprug), za
intervju sa Milosem Markovicem, bivsim urednikom kulturne rubrike Informativnog
programa RTS, objavljen u vasem listu 18. juna
2002.
U intervjuu, u kome za "Svedok"
emotivno govori o tome kako je doziveo bombardovanje RTS, Markovic na neprimeran
nacin pominje mene kao o sobu koja je, navodno, nesto trebalo da zna o tome kada
ce zgrada TV Beograd biti granatirana, a te "informacije je, valjda, delila sa
JUL-om ciji je bila jedan od
rukovodilaca".
Zbog takvih
informacija moracu za "Svedoka", Milosa i sve one kojima jos nije jasno ko je i
zasto bombardovao SRJ i RTS, da ponovim ono sto govorim vec tri godine medijima
i pravosudnim organima. Radio televiziju Beograd je bombardovao NATO, i pritom
ubio 16 radnika te medijske kuce. To je jedini, u potpuni dokazani ratni zlocin
u agresiji na Jugoslaviju, koju su priznali i medjunarodni faktori kao sto su
Amnesty international i Human rights watch. Njihov pokusaj da to potvrde i
Ujedinjene nacije sprecila je Luiz Arbur, tadasnji glavni tuzilac Haskog
tribunala, uz pomoc SAD.
Dokazano je da je granatiranje RTS 23.
aprila 1999. bilo svesno, namerno, smisljeno ubijanje civila u objektu koji nije
imao nikakvu vojnu funkciju - radi opsteg ztrasivanja gradjana zemlje koja je
napadnuta od najjace vojne sile na svetu, jer nije dobrovoljno prihvatila
okupciju.
O tacnom vremenu napada u
2.06 sati ujutru znali su, kako je kasnije saopsteno: Klinton, Bler, Klark,
Robinson i Solana, iako je ovaj poslednji u obracanju predsednku Medjunarodne
federacije novinara Egonu Vajtu, 22. aprila 1999. tvrdio da NATO nece
bombardovati zgradu RTS. Ta tvrdnja je izneta u dokumentarnom filmu Aleksandra
Mandica "Reci i bombe", koji je od 5. oktobra 2000. vise puta bio na programu
RTS. U istom filmu se jasno kaze ko je jos znao tacno vreme granatiranja RTS;
pre svega, Alesio Vinci, tokom NATO agresije dopisnik iz Beograda americke TV
mreze CNN. On u emisiji tvrdi da je o tome obavestio kolege, nezavisne
jugoslovenske novinare.
Zasto oni to
nisu nikom javili? Odgovor sam dobila na Trecem kanalu RTS, kada sam neposredno
posle 5. oktobra gostovala u emisiji Igora Miklje, u duelu sa Rebekom Srbinovic
iz Nove demokratije. Pre te emisije mladi producent tog programa (ne znam ime,
ali nije problem saznati) pohvalio mi se da je preko dopisnika CNN tacno znao
kada ce RTS biti bombardovana.
Na moje
pitanje zasto o tome nije obavestio TV Beograd, da ne stradaju ljudi, rekao mi
je: "Nije mi ni palo na pamet, jer ste me pre pet godina isterali s posla". On
je inace aktivan clan Nove demokratije, pa verovatno da je znao i sef njegove
partije, kao i neki drugi celnici nekadasnje opozicije, koji su sada na vlasti.
Uostalom, da lider opozicije nije u izraelskom listu "Haarec" sredinom aprila
1999. trazio (a prenela i agencija Asosijeted pres) da NATO, samo jos tri
nedelje produzi bombardovanje SRJ, pa ce pasti Milosevicev rezim, pitanje je da
li bi RTS dosao na red.
Prema tome,
nije Tanja Lenard prizivala NATO, dala mu adresu (NATO inace ne bi znao gde je
RTS), i toliko ga iznervirala da je resio, dve nedelje nakon (kako Markovic
kaze) "famoznog komentara", da udari na dezurne radnike nase kuce - tu je bilo
mnogo vaznih i uticajnih faktora, koji danas u interesu vlasti i dobre saradnje
sa onima koji su nas granatirali, kroje istinu o tom najtezem zlocinu Alijanse i
kaznjavanju nevinih, kao sto je bivsi direktor RTS Dragoljub Milanovic. Njegova
glavna krivica je, izgleda, prema presudi Okruznog suda u Beogradu, sto nije
preselio RTS u Kosutnjak, iako bi to sigurno izazvalo daleko veci broj zrtava.
Za Milosa Markovica imam jos neka
pitanja, ali i odgovore. Prvo, oko komentara u TV Dnevniku 8. aprila 1999. Sama
sam ga pisala, kao i sve svoje tekstove za priloge i emisije u preko tri
decenije novinarskog staza (za sta sam dobijala brojne nagrade i priznanja od
festivala u Neumu, do Lajpciga, Oberhauzena i San Rema). Cilj komentara od koga se sada nimalo slucajno u medijima
objavljuje samo deset sekundi (poziv NATO-u i adresa RTS) umesto sest minuta
koliko je trajao, bio je da pokazemo svetu da posteno i casno radimo svoj posao,
da NATO lazi demantujemo TV slikom, a ta slika nevinih zrtava, civila, vojnih
NATO gubitaka ("nevidljivi" stelt), diplomatskih napora SRJ (pregovori
Milosevic-Rugova) agresoru najvise smeta.
Cilj je bio i da kazemo da
radimo nocu, kako se ne bi neki suludi um u Alijansi koristio izgovorom da je
mislio da gadja prazne zgrade (kao u slucaju Generalstaba). Do tada su mete bili
samo nasi predajnici i repetitori. Zahvaljujuci tom komentaru, RTS je dobio
podrsku sirom sveta, ne samo od medija i njihovih asocijacija, vec i pojedinih
clanica NATO, uz decidiran zahtev da bude postedjen ataka bilo koje vrste, a
zbog neumesnih izjava smenjen je vojni portparol NATO general Dejvid Vilbi.
Tekst komentara i reagovanje Rojtersa dostavila sam Okruznom sudu u istraznom
postupku, kao i opsirnu izjavu, zbog cega sud nije insistirao da ponovo licno
svedocim u procesu protiv Milanovica.
Na pitanje Milosa Markovica u vasem intervjuu, u stilu rekla-kazala, koga sam
zvala u RTS tokom sluzbenog putovanja u Budimpesti (u vreme bombardovanja RTS),
mogu samo da odgovorim pitanjem: da li bi se Markovic kao sef javio kolegama da
ih pita kako su? Pominjanje JUL-a u kontekstu NATO napada na RTS je besmisleno,
a posebno pripisivanje neke fantomske uloge ovoj politickoj partiji, koja je u
TV Beograd, pored mene, tada samo jednog od 20 clanova Glavnog odbora, imala jos
dva uticajna clana zaposlena u marketingu. A JUL je svakako poslednja stranka u
nasoj zemlji sa kojom bi NATO
saradjivao.
Na kraju da dodam i sledece:
Imam najvece razumevanje i duboko saucestvujem u bolu i tragediji porodica koje
su u granatiranju RTS izgubile najmilije. Sasvim slucajno nisam podelila njihovu
sudbinu, jer sam kao glavni dezurni bila na listi dezurstava odmah iza Milosa
Markovica, unapred planirana za rad u noci 24. aprila 1999, sto je znacilo da mi
je radno mesto za vreme emitovanja vesti bilo u reziji programa. Svoje sam
dezurstvo odradila kao i desetine pre i posle zlocinackog napada na RTS.
Za preko 30 godina novinarskog rada
nikad nisam bezala od opasnosti i odgovornosti. Slucajno sam izbegla let avionom
koji se srusio u Jermeniji, azerbejdzansku granatu, teroristicku bombu u Parizu.
Tako je bilo i 23. aprila 1999. Na poslu sam bila 5. oktobra 2000. Ne znam gde
je tada bio Milos.
Razumem Milosa
Markovica sto je ogorcen, jer mu je nova dosovska vlast zabranila (kao i meni)
ulaz u RTS, zbog koga je skoro izgubio zivot. Nije lako razumeti da, dok njemu
pripisuju i zameraju, recimo, Jovana Raskovica (i njegovu ulogu u budjenju
nacionalne svesti kod Srba u Hrvatskoj pocetkom devedesetih), od novih vlasti u
Srbiji Raskoviceva kcerka dobija ministarsku fotelju.
Ipak, ne mogu da shvatim Milosa (iako
znam da mu ja, zbog prezimena, nikada nisam bila omiljeni lik), da za zlo koje
je snaslo nasu zemlju i narod, i nekada nasu TV kucu - krivce trazi na potpuno
pogresnoj strani, medju onima sa kojima je delio so i pogacu, a ne na strani
pravog agresora i njegovih udvorica.
Tatjana Lenard, bivsi urednik
spoljnopoliticke rubrike Informativnog programa RTS
http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=31215
