|
Zastupnik u agonijiAko država još koju godinu bude držala svoju oružanu silu u ovako glomaznom i demodiranom statusu, bez para i nade za spas, bez ideje i bilo kakve brige, onda će agonija postati nezaustavljivaGeneral Krga je i dalje, skoro dva meseca posle penzionisanja njegovog prethodnika, na mestu zastupnika. To je inače vrlo neudoban formacijski položaj. Svaki državni službenik zna da "zastupanje" ima nekakvo sumnjivo trajanje i rok, pa se stalno iščekuje da odnekud stigne činovnik koji će, bez mnogo emocija, skloniti zastupnika u stranu. Pokazujući iznenadnu i naglu odlučnost da se otrese Pavkovića, Koštunica je pokazao neodlučnost na drugoj strani. Takvo oklevanje, koje u čuvanju nekih državnih interesa inače nema nikakvog smisla, moglo bi da ima neugodne posledice po suštinu odnosa između države i vojske, pa i između dve države sa zajedničkom vojskom. U realnu politiku predsednik je stigao iz njenih salonskih i diskusionih sfera. Zato mu se i nije dalo da odmah posle petog oktobra jasno vidi suštinsku razliku između elite, korumpirane Miloševićevom milošću, i "ostatka vojske", koji se nalazio ( i još je tamo) pri samom dnu socijalne lestvice. Predsednik je uspeo da poistoveti čitav sistem sa njegovim vrhom, i tako poravna neviđene privilegije sa oskudicom. Zato je i afera u kojoj se do neslućenih razmera raspalila sujeta jednog penzionisanog generala, zauzela mesto svih drugih problema. Pre svega vojske. Predsednik je mogao da se odluči za "zastupajuće stanje" na mestu načelnika Generalštaba iz dva razloga: ili ima u vidu čoveka koji je tu negde, pa uz savetničke lekcije stasava za najvažniju vojnu dužnost, i za koji mesec će da zasedne kao svoj na svome, ili smatra da je čitava savezna država, zajedno s njim u v. d. stanju. Dakle, sa funkcijama koje mogu biti samo zastupajuće, dok se vrhovni konačno vraća u Srbiju, a vojska podeli po šajkači i brcima. Penzionisani načelnik, koji veruje da ima kapitalni uticaj u vojsci, nije se setio da svoje kolege ostavi na miru. On je pozivao generale i admirale da mu pruže podršku, da budu solidarni s njim. Čak je izrekao neke ružne rečenice na njihov račun. Tu se Branko Krga pokazao kao čovek koji ne "zastupa", nego baš rukovodi. On nije, kako to najgori običaji nalažu, uzeo informativnu službu Generalštaba, pa raspalio po svom doskorašnjem šefu. Odgovor je bio neobičan, potpuno nesličan onome na šta su naše uši navikle kad god su tvrde izvedbe područne informativne službe bile u opticaju. Sada je to je bilo mirno, elegantno nepristajanje na inače nepotreban uticaj onoga ko je otišao. I ništa više od toga. Posle toga, naravno, penzioner se više nije oglašavao. Ali, čitava vojna mašinerija je u dubokoj senci afera i agresivne predizborne agitacije. Neko možda nije stigao da zapamti: vojska nije samo elita, to su pre svega regruti. Ta okolnost bi morala da bude poznata i onima koji se kandiduju da budu predsednici. Ljudi u Vojsci Jugoslavije se opravdano boje za svoju budućnost. Država (SRJ) se polako gasi, i ko zna šta će od nje postati. Takav politički oblik nikakav prorok nije u stanju da predvidi. Hoće li Srbija želeti da vojska bude ovakva ili drugačija, manja, jeftinija a nekako efikasnija i bolja.? Šta će se dogoditi sa viškom kadrova? Ko će sve to da plaća, i šta će sa svojim očekivanjima uraditi vojni beskućnici? Kod koga će oni da čekaju i koga da pitaju? Ova država i njeni kandidati za nove, najviše funkcije, kao da bi želeli da se čitava stvar zataška, pa da se nekako reši sama od sebe. Savezna država je onoliko zanemoćala, predsednik je već davno oglasio da su reforme u vojsci završene, a Srbija koristi generale samo kao svedoke. Zastupnik načelnika Generalštaba zasad je u defanzivi. Šta čovek da radi, odakle da počne? Ako započne, ko zna da li će uopšte imati vremena da bilo šta od toga završi. I u političkom i vrednosnom sistemu, Vojska Jugoslavije "visi", pre svega kao skup teret oko vrata, koga se niko ne može otarasiti. Zato niko i ne pokušava da dira u suštinu problema, i svi nekako misle da je bolje pustiti da čitava stvar propadne ili se oporavi sama od sebe. Ali, to se ne može dogoditi. Evolucioni raspad jedne vojske je agonija bez kraja i konca. Nije dobro sećati se najgorih primera kako se to događalo, na primer u Albaniji ili Rusiji. Iza takvih trauma nacionalnog nivoa uvek je država nesposobna da predvidi najgori ishod i da ga nekako zaustavi. U Generalštabu Vojske Jugoslavije i Ministarstvu odbrane godinama već rade ekspertski timovi, čiji je posao da predlože rešenja pomoću kojih bi bilo moguće preživeti tranzicionu krizu. Čini se da vojsci manjkaju umovi takve kreativnosti, a oni ipak uporno rade i uporno promašuju. Vojni naučni potencijal školovan je na snažnoj ideološkoj tradiciji, i on se ne može odvojiti od suštine partijske države i odgovarajuće vojske. Vojni vrh se prema svojim timovima ponaša protivrečno: ima poverenja u njihov rad, ali nerado prihvata rešenja. Možda će vojska, relativno očuvana i bez mnogo znakova raspadanja preživeti izborni ciklus i sačekati svoju šansu za oporavak. Drugih poslova neće ni imati. Krga bi morao da izradu projekcija za bežanje iz krize poveri stranim plaćenicima, to jest uglednim institutima iz inostranstva. U tom poslu bi i ovi naši, koji imaju najviše dara, mogli i ponešto da nauče. Ako država još koju godinu bude držala svoju oružanu silu u ovako glomaznom i demodiranom statusu, bez para i nade za spas, bez ideje i bilo kakve brige, onda će agonija postati nezaustavljiva. Možda zbog svega toga Generalštab ove vojske ne zaslužuje da ima načelnika nego samo zastupnika. Koga zastupa general Branko Krga nije poznato nikome, osim možda predsedniku. Ali, sve će to možda trajati do usvajanja ustavne povelje o zajedničkoj državi. Na primer, samo 35.000 vojnika, novi komandni kadar, socijalni program za višak ljudi. Sve to izgleda sasvim neverovatno, i možda je upravo zbog toga moguće, samo ako nam neko da pare. Za nas same, tako dramatičan zahvat biće skup, u svakom pogledu. |
vrati.gif
Description: GIF image
