http://www.vreme.com/cms/view.php?id=325021
VREME, 618, 2002.
STANJE STVARI
Evropa za zaljubljene
Svi domaci politicari morali bi da budu pre svega ministri spoljnih
poslova, posto od politike malo sta ostaje ako se izuzme kretanje ka
Evropi
Evropa nam, dakle, ne ide od ruke. Nismo uspeli da se kvalifikujemo ni
za cistiliste zvano Savet Evrope. Ni zajedno, kao Jugoslavija, ni Srbija
i Crna Gora pojedinacno. Nismo umeli da potpisemo Povelju, a tamo se
ocigledno ne priznaje otisak palca.
Osim slabe pismenosti imamo jos nekih mana, kao sto je visak razumevanja
i milosrda prema "prezrenim na svetu", pa smo tako zateceni u pomaganju
Sadamu, pri cemu nam nije uzeta u obzir olaksavajuca okolnost da barem
ovog puta nismo pokazali nikakvu nacionalnu ili versku netrpeljivost.
Najzad, u Evropi je uoceno da postoje razmimoilazenja i u gledanju na
Hag, na pravdu i nepravdu, pa se od nas ocekuje da se najpre oslobodimo
svega toga sto nas muci u vezi Slobom i Sadamom, jer takav prtljag tamo
ne primaju.
Priznajem, da sam ja Evropa, isto bi mi bilo sumnjivo sve to i ne bih
tako lako u drustvo pripustio nekoga kao mi. Ali, oni su valjda bolji od
nas, zato i hocemo da idemo mi tamo a ne oni ovamo. Malo cemo se
popraviti, malo ce nam progledati kroz prste za ono sto smo brljali
ranije i verujem da cemo ove zime nekako ipak dogurati do Saveta Evrope.
Medutim, jasno je da je na putu ka Evropi nesto zapelo, prvi put posle
pada Milosevica.
Ministar spoljnih poslova Svilanovic kaze da su ti poslovi ove godine
gori nego prosle, sto nije njegova krivica, ali ne bi marilo da je
ministar ovom prilikom zapretio ostavkom i makar pokusao da otme nesto
vise ovlascenja i odgovornosti u kreiranju spoljne politike. Kako sada
stvari stoje, Svilanovic se povremeno nalazi u cudnoj situaciji, kao kad
je poslednji put ovde bila haska tuziteljka i kad je on delovao kao da
se zapravo slaze s njenim kritikama vlasti u Beogradu i jedva je sacuvao
privid lojalnosti drzavi koju predstavlja.
Oko te saradnje s Hagom, posle svega vise ne bi smelo da bude nikakvih
dilema i oklevanja. Ma sta ko mislio o Tribunalu, to vise nije pitanje
dostojanstva, suvereniteta ili morala ni u najmanjoj meri. Beograd je
pruzao otpor, mozda i duze nego sto je smeo, i sad bi na tu saradnju
trebalo gledati iskljucivo pragmaticno, sto znaci da bi najbolje bilo da
vlasti prosto ispune sve zahteve bez imalo ustezanja i po kratkom
postupku. Proslo je vec dovoljno vremena i osecanje ponizenja je
izbledelo, a jasno je da se ta prepreka nece ukloniti s neke druge
strane.
Sto se Sadama tice, nema druge nego da ga prepustimo pomoci Alaha u
kojeg se ionako moze pouzdati bolje nego u nase oruzje. Slobodni smo da
osetimo izvesnu naklonost prema Iraku i da mislimo kako ce rat koji
Amerika planira biti nepravedan, agresivan, uzasan i motivisan opskurnim
razlozima, sto misli i gotovo sav ostali svet, ali niko odavde nema
pravo da uradi bilo sta sto ce liciti na Milosevicev rat protiv Novog
svetskog poretka. Nikakve fantazije o antiglobalistickoj internacionali.
Nikakva pomoc "malim i slobodoljubivim". Neka im pomogne neko ko sam ne
zavisi toliko od tude pomoci.
Evropa nam je isuvise vazna i to vise kao san nego kao realnost. Oni
koji su blize ili su vec u njoj znaju da zbog toga nisu postali ni
pametniji ni veseliji, ali Srbija i Crna Gora moraju da se
samozavaravaju i ne smeju naglo da se skinu s te evropske
narko-egzaltacije. Mi, naime, nemamo dovoljno unutrasnjih snaga ni
razloga da preuredujemo i popravljamo. Da nema tog obecanja Evrope, ne
samo sto nikakva povelja nikad ne bi bila napisana nego bi i Dindic i
Dukanovic i Kostunica ostali bez veceg dela legitimiteta.
Oni su na vlasti pre svega u ime price o putu u Evropu i izabrani su
najvise zato sto su tvrdili da znaju taj put. Ako ispadne da nas nikud
ne vode ili da cak sami stvaraju prepreke, postace nepotrebni. Dakle,
oni su tu gde jesu prvenstveno iz spoljnih razloga i trebalo bi da se
bave tumacenjem i tacnim prevodenjem poruka sa srpskog na jezik Evrope i
obrnuto. Da njima objasnjavaju kakvi smo mi, da nas opravdaju i
isposluju kakve olaksice ako zatreba, a ovamo da nam donose i
preporucuju evropsku modu i najnovije obicaje. To, dakle, nije samo
posao Gorana Svilanovica. Svi domaci politicari morali bi da budu pre
svega ministri spoljnih poslova, posto od politike malo sta ostaje ako
se izuzme kretanje ka Evropi.
Sta ce biti od Povelje i od zajednicke drzave ne umem da kazem, ali
verujem da ce Dukanovic imati jos nevolja sa Solanom. Ako se pojavi
ponovo u ulozi premijera, u Evropi ce mnogi ispravno zakljuciti da je
vec i to dovoljan dokaz da Crna Gora tesko moze sama, posto u toj drzavi
kanda nema nikoga drugog ko se razume u drzavne poslove. A tu cak i nije
u pitanju samo velicina, nego i uredenje te zemlje koje podseca na
porodicno preduzece, tako da bi se otvorila nedoumica da li bi nezavisna
Crna Gora mogla da nadzivi Dukanovica.
Najzad, ovaj neverovatni obrt u politickim odnosima u Srbiji, ovaj
pocetak nove romanse izmedu Dindica i Kostunice, ovu ljubav na drugi
pogled, ovo cudesno isceljenje, ovo otkrice tocka, ovo prolece u
novembru, ovo budenje iz kosmara, sve je to cini mi se uveliko zasluga
Evrope, mada mozda i uz americki podsticaj. Da li da pitamo zasto smo
izgubili godinu dana? Da li da slavimo mudrost i velikodusnost nasih
lidera koji su, eto, zbog nas pristali da zaborave na sebe? Pa, za sada
nismo u prilici da ih kaznimo, ali neka ne ocekuju previse. Ne mozemo
zauvek ziveti samo s parolom "ko da nista nije bilo".
Stojan Cerovic
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
