ISTINE I ZABLUDE O KONCEPTU "VELIKE SRBIJE"
Srpsko nacionalno bice je uslo u 21. vek porazeno , osiromaseno,
bombardovano i ponizeno. Bez nacionalne strategije i jedinstvenih
razvojnih pogleda. Nove globalisticke vizije, osvajaju srpski prostor
nevidjenom brzinom. Jos uvek neizlecenog od jugoslovenstva narodu
srpskom globalisticko
- imperijalne sile nalazu ne samo "denacifikaciju" vec i priznanje
krivice i za nepocinjene zlocine pod plastom "Velike Srbije". Tako pojam
"Velika Srbija, "Veliko-Srbin", "velikosrpska hegemonija" ispunjava
stranice stranih i domacih medija, haskih optuznica i narucenih
akademskih radova, ostavljajuci vecinu Srba u nedoumici i negiranju,
ali i nemoci da se ovakvoj stihiji zabluda i zloupotreba aktivno odupru.
U potrazi za odgovorima na pitanja o "Veliko-srpstvu" razgovaramo sa dr
Srdjom Trifkovicem.
Dr. Trifkovicu, u Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti je od 24.-26.
oktobra 2002. godine odrzan medjunarodni naucni skup pod nazivom
"Velika Srbija- istine, zablude, zloupotrebe". Vi ste podneli jedan od
referata na tom skupu. Sta znaci pojam "Velika Srbija?
Trifkovic: Koncept "Velika Srbija" nastao je kao propagandisticko orudje
Habzburga, u vreme kada je Austro-Ugarska zapocinjala svoju ekspanziju
ka jugoistoku, polse Berlinskog kongresa. S obzirom da je bilo sasvim
prirodno da se austrougarske ambicije u Bosni i Hercegovini i u
novopazarskom Sandzaku sukobe sa legitimnim aspiracijama srpskog naroda,
koji je u to vreme u Bosni cinio relativnu vecinu, Bec je pripremio
propagandni kontraudar. Smisljen je prvenstveno od strane grofa
Benjamina Kalaja, austro-ugarskog bosanskog bana i od drugih habsburskih
geopolitickih teoreticara kao vrlo efektna fama o toboze agresivnim
namerama Srba da zaposedaju teritorije drugih naroda i cak da druge
narode proglasavaju delom sopstvenog. Uz tu osnovnu tvrdnju isao je niz
perifernih: o etnogenezi "Bosnjaka" i o nekom bosanskom identitetu, o
toboze nesrpskom poreklu Crnogoraca i Makedonaca, o ilirskom poreklu
Albanaca kao autenticnih starosedelaca Balkana, o Srbima kao remetiocima
mira, kao necivilizovanom narodu koji od strane prosvecene Evrope mora
da bude drzan na kratkoj uzdi i povremeno naucen pameti.
Mit o "Velikoj Srbiji" nastao je od strane jedne ekspanzionisticke,
imperijalne sile kao sredstvo kontriranja legitimnim aspiracijama Srba
da zive objedinjeni u zajednickoj drzavi. Te aspiracije su u Nemackoj i
Italiji upravo u tome priodu dovele do nacionalnog ujedinjenja, u
slucaju Nemacke pod Bizmarkom, u slucaju Italije pod vodjstvom Kamila
Kavura i savojske dinastije Pijemonta.
Fama o "Velikoj Srbiji" bio je pokusaj da se kroz iskrivljeno
predstavljanje srpskih aspiracija tezi ka opravdavanju austrougarske
politike, koja je imala za cilj nelegitimni prodor Dvojne monarhije u
podrucje na koja ona nije mogla da polaze nikakvo pravo, ni verski, ni
etnicki, ni istorijski.
Medjutim, ta fama vrlo je rado bila prihvacena od strane drugih, Srbima
nenaklonjenih naroda, kao i ideologija--konkretno komunisticke--izmedju
dva svetska rata. Bila je oberucke prihvacena od strane Brozove
diktature posle Drugog svetskog rata, kao i od strane sadasnje
globalisticke, post-moderne, svetske imperije. Isti instrumentarijum,
isti analiticki okvir bio je preuzet i od strane onih ideoloskih
postavki koje su po svim drugim pitanjima bile duboko suprostavljenje
austro-ugarskom pogledu na svet i sistemu vrednosti.
Kriticari srpske nacionalne politike, bez obzira na sadrzaj, tvrde da
ona ima velikosrpski karakter. Otkuda taj bauk o veliko-srpskim
namerama?
Trifkovic: Ukoliko bismo probali da suprostavimo tezu o navodnoj velikoj
Srbiji drugim nacionalnim projektima, mogli bismo reci da maltene nije
bilo evropskog naroda kojem se ne bi mogao prikaciti epitet "velikosti".
Imali smo veliko-poljski projekat, koji je bio realizovan izmedju dva
svetska rata time sto je Poljska zahvatila i dobar deo teritorije u
kojima su Ukrajinci, Belorusi ili Litvanci cinili vecinu. Versajska
Rumunija je nesumljivo bila "Velika Rumunija" jer je obuhvatala
teritorije u kojima su kao znatne vecine ziveli Madjari u Transilvaniji
i u delu rumunskog Banata ili pak Ukrajinci u Bukovini ili Moldavci
(ukoliko ih mozemo smatrati posebnim narodom) na drugoj strani reke
Buga.
U slucaju Hrvaske nema sumlje da je objedinjavanje banske Hrvatske,
Slavonije i Dalmacije, plus Istre i Dubrovnika pod istom politickom
kapom, zadovoljava formulu jednog veliko-hrvatskog projekta, koji
naravno time jos nije do kraja ispunjen. On jos uvek sanjari o granicama
na Drini i o Sremu sve do Zemuna, o Boki i Budvi, o Backoj, pa i
Sandzaku.
Samo su se Srbi stvaranjem Jugoslavije uljuljkali u osecaju da je njihov
drzavni projekat ostvaren, da time sto su se nasli pod istim drzavnim
krovom oni mogu da odahnu i da prihvate tezu o dvojnom identitetu, koja
je imala fatalne posledice po srpsko nacionalno bice. Naime, u periodu
posle Prvog svetskog rata Srbi su jedini koji su prihavatili tezu o
troimenom narodu i koji su legli na rudu alaksandrovskog integralnog
jugoslovenstva. Upravo je jugoslovenski okvir omogucio svim drugim,
nesrpskim narodima, da se konstituisu, da formulisu svoje nacionalne
projekte i da pocnu da ih ostvaruju na stetu Srba.
Da li je u tome razlog propasti srspke drzave 20. veka?
Trifkovic: Jugoslovenstvo je bilo dvostruko fatalno za Srbe. S jedne
strane ono je stvorilo iluziju o ostvarenju nacionalnog projekta koji je
imao za cilj zajednicku drzavu za sve Srbe. Medjutim, prosirujuci taj
okvir i na druge juznoslovenske narode on je fatalno oslabio srpsko
nacionalno bice. Druga posledica je bila sto je tako rastrzano pliticko
bice postalo plodno tle za procvat stetnih, srpskim nacionalnim
interesima fatalnih ideoloskih eksperimenata poput komunistickog. Ne
verujem da bi komunizam uspeo da prevagne u gradjanskom ratu, koji je
izbio trokom Drugog svetskog rata, da nije bilo te oslabljenosti i
rastrosenosti srpskog politickog bica jugoslovenskim elementom.
U svom clanku "Velika Srbija, dodirna tacka Miteleurope i postmoderne
globalne Imperije" povezujete istorijske licnosti -- od grofa Benjamina
Kalaja preko Ante Starcevica i Josipa Broza do Olbrajtove - dajuci
hronoloski pregled propasti srpske nacije i drzave. Koliko je srpska
politika kriva za takvo stanje srpskog nacionalnog bica?
Trifkovic: Prvenstvenu krivicu snose oni koji su prihvatili
jugoslovensku opciju kao ratni cilj jos u dalekim danima s kraja 1914.
godine, kada je pobeda srpskog oruzja na Ceru i Kolubari omogucila
Srbiji jedan kratak predah na pocetku Prvog svetskog rata i kada je
doslo do Niske deklaracije, koja je itekako poremetila odnose Srbije sa
velikim saveznicima.
Prihvatajuci nacionalne ciljeve Hrvata i Slovenaca kao svoje, Srbija je
zapravo otezala posao privlacenja Italije u orbitu saveznika. Malo
kasnije, u vreme povlacenja preko Albanije, taj ambivalentni stav
Italije prema Srbiji, inace do tada smatranoj prirodnim saveznikom
Italije, doveo je do nevidjenih patnji srpske vojske, cija je evakuacija
preko mora bila otezana. To isto jugoslovensko opredeljenje je imalo
posledice i na Solunskom procesu 1917. godine, jednoj od najsramnijih
epizoda u nasoj novijoj istoriji, kao i sa fatalnom Krfskom
deklaracijom, koja je utrla put ujedinjenju od 1. decembra. Ovde moram
da citiram hrvatskog politicara Stjepana Radica koji je sasvim tacno
dijagnozirao stvaranje te drzave kao "polazak gusaka u maglu". Srpski
narod nije krvario tokom duge cetiri godine od 1914 do 1918. zarad
ujedinjenja juznih Slovena, vec zarad odbrane Srbije i zarad
oslobodjenja svoje porobljene brace u BiH, srpskoj Vojvodini i Krajini.
Ono sto je srpska elita ucinila u ime tog napacenog naroda u decembru
1918. godine nije bilo ni legalni ni legitimni cilj.
Prica o Velikoj Srbiji se koristi da bi se demonizovala srpska nacija,
drzava i srpski narod. Na pocetku 21. veka, vise nego ikada, nailazimo
na zloupotrebu ovog pojma. Sta se time postize?
Trifkovic: Zivimo u vreme stvaranja virtualne istorije, kada zapravo
istorijski eksperti i poznavaoci materije bivaju potisnuti od strane
ideologiziranih pobornika, zapravo negacije istorijske istine u prilog
ideoloske istine, koja sluzi ciljevima trenutne politike. Dobar je
primer upravo angazman Haskog Tribunala na toboznjem demaskiranju
koncepta Velike Srbije. Oni angazuju potpune anonimuse, diletante za
pitanja balnske istorije, koji po narudzbini pisu istoriju Srbije
iskljucivo kroz prizmu velikosrpskog osvajackog projekta. Pritom se
iskrivljuju cinjenice o Garasaninovom "Nacertaniju" i o jugoslovenskoj
ideji i naravno, u najnovije vreme, o nezavrsenom i ukradenom
Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti, da bi se ta teza
potkrepila.
Tragedija u svemu tome je da se te lazne i iskrivljene vizije postepeno
verifikuju kao kvazi-akademske istine, ulaze na mala vrata u nastavne
planove i programe i na police univerzitetskih biblioteka kao jedna
datost koja vise nije podlozna kritickom preispitivanju.
Kakve su nam prespektive?
Trifkovic: Perspektive su nam mracne sve dok u samom Beogradu postoji
sklonost vecine vladajuceg politickog establismenta da cutke prihvati
tezu o srpskoj krivici ukorenjenoj u nekakvoj velikosrpskoj ambiciji
kroz veci deo 19. i 20. veka, kao liniju manjeg otpora pred pritiscima
tzv. medjunarodne zajednice. Sve dok postoji spremnost veceg dela
politicke i intelektualne "elite" srpskog naroda da cutke prihvati ovu
laz kao istinu, sve dok se ta kvazi-elita nada da ce prihvatanjem teze o
srpskoj krivici sebi kupiti ulaznicu u Evropu i tzv. medjunarodnu
zajednicu, sve dotle ce se nekaznjeno nastaviti
vrsljanje laznih eksperata i profesionalnih prodavaca magle, koji ce
tezu o srpskoj krivici na kraju kodifikovati i haskom presudom.
Posledice toga ce biti zahtev za tzv. denacifikacijom, sto zapravo znaci
desrbizacijom. Posledice svega toga mogu biti tragicne za srpski narod,
a da pri tome na ekonomskom i politickom planu ne dobije apsolutno nista
u zamenu za predaju svog identiteta, svoje istorije, svog obraza i svoje
buducnosti, svoje istorije i svoje proslosti.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
