Nedavno je nas odlican poznanik, portparol NATO-a u toku bombardovanja
SRJ Dzejmi Sej, na prestiznom americkom Djuk univerzitetu, Daram,
Severna Karolina govorio "o etici odnosa izmedu vlada i medija". Bilo je
to opsirno objasnjavanje kako "smo mi u vladi pod neprestanim pritiskom
da hranimo zver". (Zver su, naravno, savremeni mediji.) Sej je lepo
objasnio zasto su "nam bile potrebne slike masakra na Markalama, slike
masakra u Racku" kao i kada treba spasavati ljude (humanitarno
intervenisati) cak kad u "tom ratu nemamo psa". Pred citaocima NIN-a je
autenticna prica planetarno poznatog poslenika javne reci, koji je u
NATO-u od 1980. godine, o "uprezanju medijske moci koja je sada kljucni
faktor u razresavanju ne samo ratova i sukoba vec i svakog drugog
aspekta drustvene i javne politike".
Za transkript ovog govora zahvaljujemo se Lori Blej, direktoru
Devit Valas centra za komunikacije i novinarstvo.
http://www.nin.co.yu/cgi-bin/printpage?filename=/2002-11/14/25902.html
NIN, 2707, 14.novembar, 2002.
Feljton:
Kako nahraniti zver
Portparol NATO Dzejmi Sej: o etici i novinarstvu (1)
U ovom predavanju iznecu vam sasvim slobodan i zvanican pogled
vlade na novinarstvo i medije. Neke od vas ce on mozda iznenaditi kao
pristrasan; a u najmanju ruku bice jednostran opisujuci kako novinarstvo
izgleda nama zvanicnicima koji smo morali imati posla sa stampom i
medijima.
To sto imam da kazem bice zasnovano na onome sto bismo smatrali
demokratskim vladama. Necu upotrebiti izraz Zapad, ali to su svakako
vlade koje imamo u Evropi i Severnoj Americi. Kad sam ovo rekao, nisam,
naravno, mislio da su te vlade andeoske. I one bi, prirodno, htele da
iskoriste medije za objavljivanje svojih planova i programa. I upravo
onako kako se stampa uvek zali da ne dobija vladu kakvu zasluzuje, tako
se i mi u vladi uvek trzamo i gundamo da nemamo stampu kakvu
zasluzujemo. Uistinu, svi znamo da svaki onaj list koji je uglavnom
naklonjen onome sto preduzima aktuelna vlada automatski postaje sumnjiv,
i to s pravom.
Dakle, ocigledno je ovo slucaj kada ce odnos izmedu vlade i
medija, kao izmedu lovokradice i lovocuvara, biti zasnovan na takvoj
tenziji a ponekad i na uzajamnom animozitetu, kao medusobna zavisnost.
No, sa ovim sto je receno, ja ipak ne prihvatam videnje da je stampa tu
prosto da bi posmatrala i informisala. Mislim da je problem danas - i to
ce biti poruka koju cu nastojati da formulisem - u tome da u vreme kad
vlada postaje, ili biva primorana da bude sve otvorenija prema javnom
mnjenju, ili sve transparentnija, stampa mora mnogo vise da reflektuje
novu moc, rastucu moc koju ona stice ne samo kao neko ko posmatra, vec i
kao neko ko oblikuje drustvo. Uprezanje te medijske moci sada je kljucni
faktor u razresavanju ne samo ratova i sukoba, sto je ono o cemu cu
danas pricati, vec i svakog drugog aspekta drustvene i javne politike. U
malo reci, rat se ne moze dobiti samo dobrom medijskom strategijom, iako
to mnogo pomaze. Ali iz svog iskustva mogu vam reci da ce losa medijska
kampanja za vas izgubiti rat, sukob, ili bilo koju javnu strategiju.
Istovremeno, danas vise nije dovoljno ni samo pobediti. Tacno kao
sto je lepota u oku posmatraca, tako je i pobeda u oku dobitnika. Morate
biti videni kad pobedite da biste istinski pobedili. Pa je, prema tome,
medijska percepcija, u krajnjem, istorijska stvarnost bilo kog sukoba
ili, mogao bih da tvrdim, bilo kog drustvenog dogadaja nasih dana. Ako
smem da navedem jednog autora koji je ovde u Sjedinjenim Drzavama postao
nesto kao kultna licnost posle 11. septembra, Filipa Bobita, onda
navodim: "U trzisnoj drzavi, mediji su poceli da deluju kao direktni
takmaci aktuelne vlade."
OD CERCILA DO KOSOVA: Drugi aspekt narastajuce moci medija je
kraj respektujuce kulture. U sadasnjem vremenu, mi nastojimo da vladama
iskazujemo nepoverenje. Njima pripada teret da dokazuju koliko je tacno
ono sto nam govore. Takvu situaciju imali smo tokom Drugog svetskog rata
kad je Vinston Cercil bio u prilici da organizuje pres-konferenciju; tu
bi se verovalo svakoj njegovoj reci i niko ne bi dosadivao.
Sada se, pak, stvari vide tako kao da vlada nesto krije, a posao
je medija da to iznesu na videlo. Jer, ja verujem da se u savremenim
medunarodnim odnosima, kao i u drustvu u celini, mi krecemo u sve vecem
stepenu ka rezimima zasnovanim na zakonima u kojima oni (ti zakoni)
postaju sve suzeniji. Sve sto mozete uciniti to je da vama preovladuje
sve vise ono sto ne mozete uciniti. I kako zakoni postaju suzeniji, za
medije ostaje onaj najvazniji po kojem smo mi odgovorni da li da se
povinujemo ili ne povinujemo tim zakonima.
Shvatio sam to na silovit nacin kada sam bio glasnogovornik
NATO-a u vreme vazdusnih napada na Kosovo, kad su mediji sve cesce
postavljali pitanje kako je neka meta postala vojna meta. Nije li to, u
stvari, bila civilna meta? Da li smo, prema medunarodnom pravu, smeli da
napadamo po danu kada je na ulicama bilo vise civilnih lica, ili je to
moralo biti nocu? Da li smo smeli napadati ciljeve udaljene 200 ili 300
kilometara od zone borbenih dejstava? Nije li to, prosto, znacilo
nanosenje nepotrebne stete civilima? Da li smo smeli napadati ciljeve
koje nisu identifikovali laserski zraci ili istureni vazdusni
osmatraci... Postoji, naravno, i u ovo vreme, u doba kada su, uprkos 11.
septembru, egzistencijalne pretnje nasem opstanku manje, izvesna
averzija prema zrtvama, dakle veca briga komandujucih ljudi i politicara
da mogu biti smatrani odgovornim ako ne preduzmu sve razumne mere
predostroznosti da bi postedeli zivote i sopstvenih vojnika, pa cak i
neprijateljskih vojnika i civila.
AMANPUR U NEDOVRSENOJ SIMFONIJI: Drugi faktor je beznacajan, ali
ne mislim da se u celini moze zanemariti. U osnovi, sukobi pruzaju
priliku novinarima da postanu superzvezde, vise nego i sami politicari.
Moja vrlo draga prijateljica Kristijan Amanpur, poznati reporter
Si-En-Ena, veoma je ponosna sto je, kako ona to vidi, izazvala americku
intervenciju na Kosovu svojim neumoljivim izvestavanjem, neprestanim
podbadanjem Klintonove administracije, govoreci Klintonu cak i uzivo na
televiziji: "Gospodine predsednice, ljudi ovde u Sarajevu umiru. Sta
vasa administracija preduzima u vezi s tim?"
Prema tome, novinar nije vise samo obican posmatrac, vec je sve
vise i ucesnik. I ako ona ili on navijaju za jednu stranu i budu
dovoljno ubedljivi, to u datom trenutku moze da skrene tok dogadaja. Jos
jedan moj dragi prijatelj, Majkl Mendboun sa Univerziteta Harvard,
prilicno je to dobro sumirao u "Virtuelnom ratu": "Kad rat postane
posmatracki sport, mediji postaju odlucujuca pozornica operacije. To
novinare pretvara od posmatraca u protagoniste i od medija pravi nesto
vise od obicnih posrednika." Vrlo dobro receno, ser.
Stampa ne moze da ceka na istoriju da bi dala konacan sud o tome
ko je bio u pravu, ko je lagao, a ko je govorio istinu. Stampa je
industrija instant-prosudivanja. Ali u tome se skriva velika opasnost, s
tacke gledista onoga ko predstavlja vladu. Da ste, primerice,
prosudivali o vazdusnim udarima NATO-a na Kosovu odmah posle juna 1999,
vi biste rekli: "Kakav metez! Da li je vredelo?" Milosevic je i dalje na
vlasti, albanski ekstremisti su se nametnuli, sada sve Srbe izgone, tamo
je sve haoticno. Ali ako sacekate da prode jedna godina, onda Milosevica
vidite u Hagu, albanski ekstremisti su izgubili na izborima, mada moram
priznati da nema mnogo Srba koji mogu da se vrate na Kosovo. Ali
situacija se vidno popravlja. Mi se u vladi neprestano zalimo da je
stampa nalik Subertovoj Nedovrsenoj simfoniji. Svide im se nekoliko
prvih taktova i tempo, a onda gube interes, jer mi u zurbi pokusavamo da
zavrsimo simfoniju, no poslednji deo nikad se ne odsvira.
NEZASITI NOVINARI: Na kraju, i kao ocigledno najvazniji izvor
zadevica, animoznosti, iritacija, jeste to sto mi u vladi radimo u
proizvodnji dobrih vesti. Mi smo placeni optimisti. Nismo placeni da
izrazavamo sumnje i oklevanja. Placeni smo da dajemo uvide, cak i ako,
ponekad, moramo da preterujemo. A stampa, videci da to radimo, nastoji
da nas koriguje stavljajuci ponekad naglasak na lose vesti. I mi se,
prema tome, zalimo sto su oni preterano pesimisti, a oni se zale da smo
preterano optimisti, dok publika pomislja da je istina mozda negde na
sredini. Samo to da ilustrujem: Jednom sam posetio britanski odred u
Makedoniji, i tu mi je jedan prostosrdacan skotski narednik rekao (sto
navodim): "Jedini nacin da ih (stampu) ucinimo srecnim, to je da im sve
smuvamo." U lepom engleskom znacenju to znaci da se napravi
zamesateljstvo. Na elegantniji nacin to je rekao i general Majk Voker
koji stoji na celu Britanskih oruzanih snaga: "Mora da sada radimo nesto
korektno. Svi novinari su nestali." I evo jos jednom tog osecanja da su
svi novinari skloni losim vestima i da prirodno gube interes kad se
jednom nademo u prilici da im ponudimo dobre.
Uza sve sto je receno, vlada i stampa osecaju uzajamnu potrebu
jedni za drugima. I to je jasno. Meduzavisnost je jaca od animoznosti.
Kao prvo, mi smo stampi potrebni da bi dobijala price. Ako mi ne bismo
pravili greske, cime bi se punile novine? Da nismo krhki i nesavrseni,
kako bi uopste imali novosti? Mi ih, dakle, do izvesnog stepena drzimo u
zahvatu poznatom kao "kragna". Ali, posto sam ovo rekao, zivot nije samo
medijski faktor Si-En-Ena koji nas tera u akcije koje ne bismo
preduzimali da nije tog medijskog pritiska, da nije leseva na ekranu, i
ljudi koji vriste da im resimo problem, sredimo stvar, ili nesto
ucinimo. Istina je, koliko sam ja otkrio u proteklih nekoliko sukoba s
kojima sam imao posla, da su i vladama takode potrebni mediji. Razlog
tome je sto se krecemo prema drustvu u kojem ima sve manje ucesnika a
sve vise posmatraca. A to nije promenio ni 11. septembar. Broj ljudi
koji se bore u oruzanim snagama je tanak. Niko ne ocekuje ulazak regruta
kao u Drugom svetskom ratu, niti da se milioni ljudi pokrenu da bi se
borili, niti da zene i muskarci iz pozadine odu i prijave se da rade u
fabrikama municije. Danas se cak i ratovi vode s manje od jedan odsto
bilo koje ljudske zajednice, a tehnologija, naravno, samo doprinosi tom
kretanju.
MARKALE I RACAK: Tako, uprkos velikim dogadajima koji se danas
odigravaju, ono sto mi vidimo to su Rasel Krou i Gladijator, to jest
mala grupa glumaca koji igraju na podijumu Koloseuma u Rimu, dok okolna
masa izrice zavrsnu presudu bilo da palac okrece navise ili nanize. I to
je, onda, donelo situaciju u kojoj vlade sve vise moraju da mobilisu
javno mnjenje za bilo kakvo pitanje. Javno mnjenje nije uvek tesko
mobilisati, posebno ako umemo da slucaj nacinimo ubedljivim. Ali, vlade
koje ne pripremaju javno mnjenje pre nego sto lansiraju neku operaciju,
svakako ce naici na suzen manevarski prostor. Vladama su, dakle, mediji
potrebni da bi javno mnjenje ubedili da nesto treba shvatiti onoliko
ozbiljno koliko to cine i oni sami. Iz Bosne su nam bile potrebne slike
masakra na Markalama da bismo ubedili narod kako je doslo vreme za
vazdusni rat, i da bismo presli Rubikon u primeni sile. Slike masakra u
Racku na Kosovu, u januaru 1999, bile su nam potrebne da bismo ubedili
narod kako su bez nase intervencije postojali dobri izgledi da se u tom
delu sveta takav masakr ponovi. A bilo bi vrlo znacajno zapaziti i to da
iz onih delova kao sto je Zair, gde je ubijeno vise od milion ljudi,
nije bilo poziva za medunarodnu intervenciju, jer tamo nije bilo TV
kamera. Danas se mozemo pitati da li nesto uopste i postoji ako toga
nema na televiziji.
I prema tome, stampa je ta koja danas sve vise odreduje dnevni
red. Problem za vlade nije jednostavno u tome da li su transparentne ili
zaklonjene. On je zapravo u pokusaju da obezbede da mediji govore o
nasem dnevnom redu, i da mi ne trosimo nase vreme samo na to da na
njihov dnevni red reagujemo najbolje sto umemo.
BIN LADEN I MEDIJI: Sada bih uzeo tri razlicita slucaja da njima
ilustrujem neka od ovih pitanja. Prvi slucaj sam nazvao Pametne bombe
protiv pametnog sveta. Danas nam je totalni rat samo davna uspomena. Da
ponovim, 11. septembar nista u tome nije fundamentalno promenio. Imamo
posla s nesimetricnim ratovanjem koje se sastoji u tome da slabija
strana ne moze odgovoriti tenkom na tenk ili krstarecom raketom na
krstarecu raketu. Kontrast izmedu srednjovekovne armije u Avganistanu i
vojske Sjedinjenih Drzava opremljene za 21. vek, veoma je recit primer.
Prema tome, slabija strana sve vise se priklanja medijskom i
informativnom ratu da bi izjednacila skor. Kad su Bin Laden i Al kaida
napali 11. septembra prosle godine Svetski trgovinski centar, njihov
cilj nije bio toliko da ubiju 3000 ljudi, vec da tih 3000 mrtvih
iskoriste da bi zastrasili tri milijarde zivih sirom sveta. Izbor cilja,
izbor nacina, u osnovi su zamisljeni da medijski budu holivudski
spektakularni. Publicitet, naravno, u tom smislu je pogonsko gorivo
terorizma. Zasto? Zato sto danas zivimo u drustvima gde se za 95 odsto
svih ljudskih aktivnosti sazna u roku od jednog sata od vremena kad su
se desile. U srednjem veku, tako nesto ste mogli reci samo za jedan
odsto, ili manje, bilo koje ljudske aktivnosti. U roku od deset minuta
od napada na Svetski trgovinski centar, imali smo tri video-snimka koje
su napravili amateri i novinari koji su se tu slucajno zatekli. U roku
od nekoliko sati imali smo 13 snimaka nacinjenih iz razlicitih uglova u
vreme kad se stvarno odigravalo rusenje STC-a. To je prava divota za
teroriste ciji cilj, kao sto znate, nije da ubiju, nego da, pre svega,
zaplase. Tako je i Milosevic znao da na Kosovu ne moze poraziti NATO u
ratu, ali da je medijsku kampanju mogao iskoristiti da pokaze kako NATO
nema podrsku javnosti za ono sto cini, saveznickim vladama bilo bi vrlo
tesko da nastave.
Mogao bih da tvrdim da je Kosovo verovatno prvi rat u ljudskoj
istoriji u kojem je medijska kampanja privukla vecu paznju i kriticnost
stampe od samih operacija koje su se u tom trenutku vodile. I kao neko
ko je procitao obimnu literaturu, mogu vas uveriti da je tu bilo vrlo
malo zanimanja za savremene tehnoloske aspekte bombardovanja, ali je
bilo fantasticne debate na pitanjima manipulacije, kolateralne stete,
bitke za srca i duse u medijskoj kampanji. Uistinu, medijsko
manevrisanje na Kosovu preraslo je u najtezi politicki problem NATO-a.
Ne samo kao sporedna pojava, vec kao centralno pitanje politickog
delovanja. U naknadnom poimanju, s obzirom na nadmoc borbenih sredstava
NATO-a, pobeda moze izgledati kao nesto sto se moralo desiti. Ali, u ono
vreme sigurno se nije tako osecalo.
KAD SE HUMANITARNO INTERVENISE: Zlatno pravilo je takvo da sto je
manje izvesna javna podrska, time upravljanje medijima postaje kriticno.
Javnost moze da zeli konacnu pobedu - Sadama Huseina svrgnutog s vlasti
- ali cesto uopste ne dolazi do saglasnosti u pogledu nacina, posebno
ako je strategija nejasna. Ako vlade nisu dovoljno cvrste u
ispostavljanju jasnog plana i jasne odlucnosti, sto je bez sumnje bio
slucaj sa Sjedinjenim Drzavama u Somaliji posle gubitka 19 rendzera,
mediji to brzo namirisu i onda, naravno, pritiskaju politicare da
objasne sta to rade. A ako oni nemaju uverljive odgovore, rezultat je da
povlace svoju podrsku operaciji.
Tako danas, s humanitarnim intervencijama, koje sve vise lice na
ratne konflikte, u kojima se ne borite za sopstveno prezivljavanje vec
da biste pomogli drugim ljudima, postoji kontrast izmedu morala (svako
se slaze da ljude treba spasavati), ali to su konflikti koji nisu od
centralnog znacaja za nacionalne interese. Znaci odgovor je potvrdan,
treba da spasavamo ljude, ali ne ako za to treba platiti previsoku cenu,
hvala. Kao sto je poznati americki politicar jednom rekao za
Jugoslaviju: "Mi u tom ratu nemamo psa."
Moze doci do nerealnih ocekivanja da ce rat biti kratak, ili u
pogledu onoga sto ce pobeda doneti, i sto ce, svakako, vlade odvesti
putem preteranog optimizma. I tada ce, naravno, svaki kratak zastoj biti
viden kao neuspeh. Ono drugo stize nam od same vojne sile. Vojna nadmoc
je sve premocnija, ali tu otkrivamo paradoks sile koji se ogleda u tome
da, cak ako imate i masovnu silu, ostaje vrlo tesko racunati na nju u
savremenom sukobu, posebno protiv gerilskih vojski u malim sastavima
koje vas cesto mogu uciniti malodusnim, ili vas nadmudriti, ili
postaviti svoje tenkove uz bolnice, ili iskljuciti svoju protivvazdusnu
odbranu tako da ih ne mozete uzeti na nisan. Dakle, vojne kampanje,
uprkos tome sto se ocekuje uspeh, cesto mogu da budu potopljene.
Izvestaji i slike mogu da stvore emotivni udar koji daleko prevazilazi
njihov istinski znacaj. Drugim recima, u danasnjem informativnom ratu
vrlo je lako nekome od nasih protivnika da iskoristi prilaz medijima,
znajuci da mi nemamo pristup njegovim, po cemu nema ni ravnopravnog
terena, i da usredsredi svoju paznju ne na ono sto radi vec na ono sto
mi radimo. Drukcije receno, vazdusni napadi na Kosovu postali su predmet
rasprava izmedu nasih medija i nas o tome koliko smo bili savrseni, da
li smo se povinovali pravilima, da li smo bili istinoljubivi, da li cemo
pobediti, dok je Milosevic bio potpuno posteden takve vrste
premeravanja. Da parafraziram vojvodu od Velingtona posle pobede na
Vaterlou: "Pobedili smo, ali smo bili vraski blizu bekstva."
SOU NE SME STATI: Ovo ce, dabome, doneti mnogo, mnogo pitanja o
ulozi medija. Novinar, na primer, koji je na neprijateljskoj strani (ne
mislim ideoloski, mislim samo fizicki) i koji radi u Bagdadu, koji radi
izvan Beograda, da li on moze ili ne moze da prihvati poziv da autobusom
koji je rezim ljubazno stavio na raspolaganje ode dole na Kosovo ili
dole u Beograd da vidi americku bombu koja je pogodila kucu ili svadbenu
povorku i ubila odreden broj ljudi? Treba li, ili ne treba, da insistira
da mu bude takode dozvoljeno da snima masovne grobnice ili masakriranje
izbeglica, ili devastaciju vojske koja je razorila sela, ili leseve
zagadene hemijskim oruzjem? Ako tom novinaru nije dozvoljeno da snima
nista drugo do incident sracunat na to da zbuni sopstvenu vladu, da li
bi on, onda, trebalo da odbije polazak na put? Ili ce prosta cinjenica
da je ono sto vidi istina, cak i ako je neugodna za nas ili njegove
novine, nadici sva druga razmisljanja i navesti ga da kaze: "Pa, bolje
bilo kakve slike, nego nikakve. Idem na taj put." Kako taj novinar moze
u svom izvestaju da d� bar neku nagovest restrikcija pod kojima je
radio?
Na paklicama britanskih cigareta danas, kao i na americkim,
mislim da stoji ona vladina opomena o tome kako pusenje moze da naskodi
vasem zdravlju. Zar ne bismo i mi morali da imamo nesto slicno u
medijskim izvestajima gde bi se reklo: "Upozorenje, ovaj izvestaj je
cenzurisan ili je nacinjen u sledecim okolnostima." Drugim recima, ne bi
li novinar morao da kaze isto onoliko o onome sto nije (on ili ona)
mogao da sazna, kao sto govori o onome sto je (on ili ona) uspeo da
sazna? Hocu reci, nemojmo misliti da su delovi slagalice isto sto i
sklopljena slagalica.
Sledece pitanje, naravno, jeste pitanje mentaliteta "krda". Moze
biti da sam ovde i namerno provokativan. Problem je danas to sto je lako
biti novinar, a na drugoj strani je to neverovatno tesko. Tehnologija
omogucuje novinaru da se priblizi dogadaju vise nego ikad, ali da li je
to uvek blize i stvarnosti? U jednu ruku, mi kao vlade obavljamo daleko
bolji posao objasnjavajuci sta smeramo, pustajuci informaciju. Neki od
mojih prijatelja novinara bas uzivaju. U vreme rucka samo odsetaju na
brifing EZ komisije, sednu, i hvataju beleske, dok im neki od "brifera"
daje sve sto treba da znaju; onda kazu "mnogo vam hvala", odlaze i pisu
svoj clanak, i radni dan je gotov. Zasto bi se mucili da konsultuju
izvor ili telefoniraju okolo, kad je sve tu u poslednjem biltenu za
stampu. Reci cu vam iskreno, ljudi moji, da sam imao dobrog prijatelja,
jasno je da necu reci njegovo ime ni novine za koje je radio, ali radio
je za ugledan britanski list kao dopisnik iz Vasingtona. U dve godine
koliko je proveo u Vasingtonu, sve sto je uradio preko dana bilo je da
procita Vosington post i Njujork tajms, da izabere clanke, da ih
preradi, i da ih posalje svom listu. Drugim recima, zivimo u dobu kad su
novosti u velikim kolicinama samo novosti o nekim drugim ljudima, a
sindikalizovane novine to samo umnogome olaksavaju. To u proslosti
nikada nije bio slucaj.
LAZE, NE LAZE, LAZE...: Doziveo sam to u NATO-u s pricom o
osiromasenom uranijumu, to jest o bombama presvucenim uranijumom, sto je
u jednom trenutku bilo nesto kao zastrasujuca prica, jer su ljudi
govorili kako to ima veze s pojavom leukemije. Za sta nema naucnih
dokaza. Ali, ono sto se desilo bilo je da se ta prica pojavila u
italijanskoj stampi, a kako su sada sve italijanske novine u sindikatu
sa spanskim i nemackim, ta prica se narednog dana nasla u novinama
srednje Evrope, potom i u stampi Velike Britanije, pa u stampi
Sjedinjenih Drzava, zasnovana samo na onome sto su napisali jedan ili
dvojica novinara. Bilo je lako da se jednostavno izvesti sta je neko
drugi uradio, nego da se uzme telefon i da se licno istrazuje. Problem
danas nije premalo informacija, nego previse. Mi u vladama izbacujemo ih
u velikim kolicinama; ne stizemo ni sami da ih citamo, a kamo li da to
ocekujemo od stampe. Nevladine organizacije, Internet, takode, sipaju
fantasticne kolicine. Neke od njih su dobre, neke su otpadak.
Iskrivljavanja i lazi. Problem je sto mnogi veruju da zato sto je
Internet "visoka tehnologija", informacija takode mora da bude iste
vrste. Ne. Na Internetu ima i vrlo varvarske niske tehnologije. A vreme
nedostaje da bi se proveravale cinjenice. Mi u vladi, takode, pod
neprestanim smo pritiskom da hranimo zver. Ne mozete sebi dozvoliti da
nista ne kazete. Ne mozete reci: "Cekajte, provericu to. Doci cu do vas
kad budem imao nesto."
Cutanje se precesto tumaci kao zaklon. A ako mi ne progovorimo,
stampa automatski odlazi onome ko je voljan da prica, makar ta osoba
pricala i gomilu gluposti. To iskustvo imao sam na Kosovu s onom
bombardovanom kolonom traktora kad nam je bilo potrebno pet dana da
bismo izvukli informaciju. Sve je bila nasa greska; vojska je bila
prespora i veoma zbunjena ratom koji je sama vodila. Ali, tih pet dana
dok smo se borili da dobijemo informaciju bili su nam kao vecnost, a mi
smo neprestano bili optuzivani da lazemo, da iskrivljujemo i da krijemo.
Na kraju svega dali smo zaokruzenu informaciju, posto smo sproveli
opsezno istrazivanje, ali nasa kredibilnost bila je narusena tako da je
zapravo nikad vise nismo mogli u potpunosti povratiti. Receno na drugi
nacin, postoji sve veci sukob izmedu ubrzanog koraka kojim mediji stizu
po informacije, i nase sporosti u osposobljavanju da im ih damo.
Praznina na Internetu proizvodi govorkanja, spekulacije, jer masina ne
moze da radi na prazno, zver mora da bude nahranjena, the shonj must go
on. I to je nesto cime se moramo baviti.
MAJSTORI MANIPULACIJE: Najzad, tu je i pitanje nametnutog
tumacenja, postupanja u nametanju tumacenja. To je nesto sto svi rade.
Sada ljude zaduzene za nametanje tumacenja imamo svuda. Medijski
savetnici. Public relations konsultanti. Komunikacijski stratezi. Nema
vlade koja ce biti bez njih. Evo, u svojoj kancelariji imam sliku
NATO-baze s tekstom koji kaze: "Uzlecemo! Uzlecemo!" Ali iz hangara ne
izlaze piloti, nego dva momka s akten-tasnama, u odelu ovakvom kao sto
je na meni. Na jednom je oznaka "spin doctor"1, a na drugom PR
savetnik.2 To su momci koji prvi stizu i poslednji odlaze. Posao je
stampe da izlozi tumacenje, ali i stampa namece svoje tumacenje, mediji
isto tako, iako cesto to ne priznaju.
Dozvolite da vam iznesem jedan primer. Ove godine, na dan 9.
aprila, Njujork tajms je imao pricu koja je govorila o "75 odsto
tacnosti kojom americke bombe pogadaju ciljeve u Avganistanu". Naslov je
glasio: "SAD povecale trazenu tacnost u avganistanskim vazdusnim
napadima." Sledeceg dana Gardijan (levo orijentisani britanski list)
imao je pricu koja je govorila da je "cetvrtina bacenih bombi na
Avganistan promasila ciljeve", navodeci da je tih 25 odsto koje su
promasile krive za obogaljene civile, zrtve, besmislene greske, i sve
drugo. To je ona prica da je za Gardijan casa bila poluprazna, a za
Njujork tajms polupuna. Greska cesto moze biti nazvana i zabunom.
Grobnica postaje masovna grobnica. Ubistvo postaje masakr. Mediji mogu
takode da iskrive stvarnost prepustajuci se istom tom pregrejanom govoru
kojim se i vlade cesto sluze. I naravno, kad smo vec kod nametnutih
tumacenja, postavlja se pitanje do koje mere novinar treba da prihvati
manifakturisane vesti. Imam dobrog prijatelja koji je spoljnopoliticki
dopisnik Bi-Bi-Sija. On mi je ispricao sta mu se desilo kad je pre
nekoliko godina bio u Severnoj Irskoj i kad se zatekao u razgovoru s
engleskim vojnicima na Fulz roudu u Belfastu. Sve je bilo mirno, a onda
su se pojavila neka deca i pocela da gadaju kamenicama. Moj prijatelj je
uspeo da ih izbegne. "Ovo necu da snimam", rekao je sebi. Ali sledece
sto se desilo bilo je da je na lice mesta stigla ekipa ITV-a
(konkurencija) i pocela da snima decu kako gadaju kamenicama, i smesta
su se niotkuda pojavile grupe ljudi koji su, cim su kamere zazujale,
poceli da prave guzvu. Sledece sto se dogodilo, po njegovoj prici, bilo
je da mu se javio telefonom njegov producent iz Londona i pitao ga: "Je
li, vidim na ITV-u snimke one guzve u Belfastu. Zasto nemas tu pricu?
Gde se nalazis? Daj, angazuj se." Moj prijatelj je odgovorio: "Ja sam
tu, ali nema price. Sve je to namesteno." Nije vazno. Konkurencija to
snima, pa snimaj i ti."
ZA KULTURU POVERENjA: Na tako jasan nacin i mi moramo da
razmisljamo o problemu kad se od medija trazi da isfabrikuju nesto, sto
potom postaje predskazanje koje se ispunjava samo po sebi.
Konacno, je li ravnoteza isto sto i ispravnost? Mnogi od vas koji
su videli Si-En-Enovu seriju "Unakrsna vatra" znace sta mislim. Tu cete
dobiti i ono ultrakonzervativno i ultraliberalno, neku vrstu karikature
njih samih, u tucama koje vode jedni protiv drugih, dok gledaoci treba
nekako kroz to da budu prosvetljeni, kao da ce istina nekako izroniti iz
trunja nastalog u sukobu suprotnosti. Secam se kako su u vreme kada sam
bio portparol za Kosovo, svaki put kad me je Bi-Bi-Si intervjuisao,
govorili: "Dzejmi, shvatas li da te ne mozemo pustiti da govoris sam.
Ne, ne, ne. Previse je opasno. Moramo odmah posle tebe imati i
jugoslovenskog portparola, sa isto toliko vremena na ekranu; inace,
optuzice nas za neravnotezu i tendencioznost."
Jos jednom, previse je jednostavno reci da je istina ono sto
proizlazi iz suprotstavljenih rasprava. To moze da bude od pomoci. Ali,
istina je negde iznad toga i ne moze biti jednostavno prepustena
polarizaciji iskarikiranih stavova.
Mediji su, u celini, i dalje element kojem verujemo. Prema tome,
oni imaju ogromnu odgovornost u doba sve vece slozenosti, odgovornost da
nase gradane drze na vezi s politickim procesima. Pa, prema tome, nije
dovoljno da mediji samo posmatraju i informisu, ma koliko to vredelo.
Posao je stampe, izvorno, drzeci nas za odgovorne, da ponovo uspostavi
kulturu poverenja bez koje zapadno drustvo ne moze da opstane.
(Prevod sa engleskog Dorde Dimitrijevic)
Mr Sej je profesor na Slobodnom Univerzitetu (ULB) u Brislu
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
