Nas postar
Slucajno zivimo u zgradi u kojoj je ove srede ubijen postar. Moja desetomesecna beba i ja svako jutro, bas u to vreme kada se dogodilo ubistvo, izlazimo u jutarnju setnju do pijace i pekare.
Postara nismo poznavali licno, novi smo u kraju, tek tri godine stanujemo u toj zgradi. Ali nema sumnje, postar je poznavao nas. Znao je da imamo visoke racune za telefon zato sto zovemo inostranstvo, i malu bebu, pa je uvek samo jednom zvonio da je mozda ne probudi, i na vratima dugo i strpljivo cekao da saberemo novac, ako bismo odlucili da racun odmah platimo. Pobedonosno nam je doneo i novac od drzavne pomoci za rodjenje deteta, puno meseci nakon sto se dete rodilo. Otvarao nam je vrata kada bismo iznosili kolica i mahao ako bi se sreli negde na ulici. I kako dok nismo imali bebu postara nismo ni primecivali, tako smo sto je beba rasla, poceli sve vise da ga tretiramo kao poznanika. Tog jutra kada je postar ubijen, beba i ja nismo izasle u setnju zato sto nismo htele nista da rizikujemo.
Naime, napolju je bilo minus tri, beba se probudila sa slinavim nosem, a tog popodneva trebalo je da odemo u tatinu redakciju i da prvi put u njenom zivotu vidimo Deda Mraza i dobijemo poklon od istog. Zato nikakvo prehladjivanje i slinavljenje nije dolazilo u obzir. I tako, ostale smo u toplom stanu i beba je, shodno tome da deca cuju ono sto ne treba da cuju, cula pucnjeve. Trgla se i uplaseno uzmuvala a ja sam bila ubedjena da je rec o pucanju petardi. Kasnije kada je beba zaspala, ja sam videla kroz prozor policiju, dzipove, novinare, radoznalce i pse tragace. Pomislila sam da se neko bacio kroz prozor, ali sam za svaki slucaj proverila da nije rec o nekim teroristima koji su se zabarikadirali u zgradi. Tako sam saznala da je postar ubijen. Bebu su probudili policajci koji su sa nama kao i sa svim stanarima obavili informativni razgovor.
Rekle smo istinu da tog jutra nismo izlazile i nista videle i laz, da je ovo miran kraj.
To je bila laz, zato sto se svako malo desava neki incident, nedavno je recimo, nekoliko automobila izgorelo ispred susedne zgrade, o cemu su takodje izvestavali mediji. Kada smo beba i ja popodne krenule na novogodisnju priredbu, ispod postanskih sanducica su gorele svece. U nasem sanducetu je bila cestitka. Ona koju danima ocekujemo - prva cestitka koju je beba dobila u zivotu i to od bake. Sutradan nas je mama jedne druge bebe pitala na pijaci da li je moguce da je to nas postar ubijen. Jeste "nas postar", rekla sam, i tu vise nije imalo nista da se kaze.
Jasmina Lukac
Slucajno zivimo u zgradi u kojoj je ove srede ubijen postar. Moja desetomesecna beba i ja svako jutro, bas u to vreme kada se dogodilo ubistvo, izlazimo u jutarnju setnju do pijace i pekare.
Postara nismo poznavali licno, novi smo u kraju, tek tri godine stanujemo u toj zgradi. Ali nema sumnje, postar je poznavao nas. Znao je da imamo visoke racune za telefon zato sto zovemo inostranstvo, i malu bebu, pa je uvek samo jednom zvonio da je mozda ne probudi, i na vratima dugo i strpljivo cekao da saberemo novac, ako bismo odlucili da racun odmah platimo. Pobedonosno nam je doneo i novac od drzavne pomoci za rodjenje deteta, puno meseci nakon sto se dete rodilo. Otvarao nam je vrata kada bismo iznosili kolica i mahao ako bi se sreli negde na ulici. I kako dok nismo imali bebu postara nismo ni primecivali, tako smo sto je beba rasla, poceli sve vise da ga tretiramo kao poznanika. Tog jutra kada je postar ubijen, beba i ja nismo izasle u setnju zato sto nismo htele nista da rizikujemo.
Naime, napolju je bilo minus tri, beba se probudila sa slinavim nosem, a tog popodneva trebalo je da odemo u tatinu redakciju i da prvi put u njenom zivotu vidimo Deda Mraza i dobijemo poklon od istog. Zato nikakvo prehladjivanje i slinavljenje nije dolazilo u obzir. I tako, ostale smo u toplom stanu i beba je, shodno tome da deca cuju ono sto ne treba da cuju, cula pucnjeve. Trgla se i uplaseno uzmuvala a ja sam bila ubedjena da je rec o pucanju petardi. Kasnije kada je beba zaspala, ja sam videla kroz prozor policiju, dzipove, novinare, radoznalce i pse tragace. Pomislila sam da se neko bacio kroz prozor, ali sam za svaki slucaj proverila da nije rec o nekim teroristima koji su se zabarikadirali u zgradi. Tako sam saznala da je postar ubijen. Bebu su probudili policajci koji su sa nama kao i sa svim stanarima obavili informativni razgovor.
Rekle smo istinu da tog jutra nismo izlazile i nista videle i laz, da je ovo miran kraj.
To je bila laz, zato sto se svako malo desava neki incident, nedavno je recimo, nekoliko automobila izgorelo ispred susedne zgrade, o cemu su takodje izvestavali mediji. Kada smo beba i ja popodne krenule na novogodisnju priredbu, ispod postanskih sanducica su gorele svece. U nasem sanducetu je bila cestitka. Ona koju danima ocekujemo - prva cestitka koju je beba dobila u zivotu i to od bake. Sutradan nas je mama jedne druge bebe pitala na pijaci da li je moguce da je to nas postar ubijen. Jeste "nas postar", rekla sam, i tu vise nije imalo nista da se kaze.
Jasmina Lukac
