Za�to u srpskoj kulturi nije obele�eno dve i po decenije od smrti pisca "Seoba"?
Milo� Crnjanski potkaziva� utopije
Uredila: Ljubica Pupezin
Na kraju stare i po�etku nove godine se�amo se jednog od najve�eh pisaca na srpskom jeziku, Milo�a Crnjanskog (1893 - 1977). Na ovaj na�in �elimo da obele�imo, ispra�aju�i 2002, dvadesetpetogodi�njicu smrti, a, do�ekuju�i 2003, sto deset godina od ro�enja ovog pisca. �ivot Milo�a Crnjanskog nastavlja se i danas kroz "Liriku Itake", "Dnevnik o �arnojevi�u" , "Seobe", "Roman o Londonu" i druga njegova dela koja na�u knji�evnost �ine vrednom i van okvira zemlje.
�ega ima �udnog u okolnosti da je 25 godina od smrti Milo�a Crnjanskog ostalo
gotovo neobele�eno u srpskoj kulturi?
Zar nije bilo mogu�e da mu, kao
pesniku "Stra�ilova", "Dnevnika o �arnojevi�u" i "Seoba", SKZ odbije da �tampa,
godine 1929, izuzetni putopis "Ljubav u Toskani"? Zar mu tih godina - u
neslu�enoj saglasnosti sa vreme�nim Markom Carem - mla�ahni �or�e Jovanovi� nije
u lice dobacio da je potkaziva�?
Kako se, me�utim, dogodilo da je i tada, godine 1932, Crnjanski bio sasvim sam, jer su se od njega distancirali svi: i levi�ari i gra�anski pisci i sabesednici sa kne�evskih trpeza? Kome je on, zapravo, potkazivao kad nije bilo nikog oko njega? I otkud da je ba� on bio nepo�eljan u �asu krvavog ostvarenja revolucije kada je njegov ministar - Ivo Andri� - bio po�eljan uprkos dahu termidora? Za�to je, tih godina, u Londonu, dobio pismo generalnog sekretara International Pen-a u kojem se nagla�ava kako su sve mogu�nosti za njegovo zaposlenje zatvorene "zbog va�ih politi�kih veza"?
Sumnjiv izgnanik
Sasvim je dosledno, zar ne, da su Milo�a Crnjanskog, nepo�eljnog sa obe strane gvozdene zavese, potom proglasili mrtvim, da bi mu, kao veliku milost, dozvolili da �ivi i umre u sopstvenoj zemlji? Nikada se, me�utim, ne mo�e dovoljno nahvaliti poslovi�na doslednost sudbine: i posle smrti Crnjanskog, pisac "Vremena �uda", pravi gra�anski duh i mimo toga �to je ve� dugo stanovao u Londonu, javno je oglasio, nepitan, kako ose�a "animozitet prema pokojnom Crnjanskom kao �oveku", da bi, u sve�anom govoru povodom stogodi�njice ro�enja Crnjanskog, pisac "Vremena vlasti", autenti�no otelotvorenje duha komunizma, bio slobodan da ka�e kako je Crnjanski misaono nedovoljno dubok pisac. I posle smrti, dakle, potkaziva�?
Na negativne ocene ljudskog karaktera Milo�a Crnjanskog kao da svi imaju pravo, usled oformljenog lanca uvida, koji se nasle�uje i obele�ava dru�tveno uspinjanje i u doba revolucionarnog nadahnu�a i kroz lavirinte gra�anskog sveta. Te ocene, me�utim, zamra�uju saznanje da su brojne emigracije srpskih pisaca, tragi�ne ili konformisti�ke, bitno razli�ite od potpune usamljenosti i izdvojenosti Milo�a Crnjanskog.
To �to je on, siroma�an, nezaposlen, usamljen, nepriznat, pisao suprotno od onoga �to je politi�ka emigracija o�ekivala, zameriv�i se tako jedino mogu�em uto�i�tu, u istom onom �asu kada ga je Marko Risti� ovde progla�avao fa�istom, moglo bi nas navesti da pomislimo da je, u narcisti�koj snazi koja je izvirala iz strahova, tako �inio zato �to je kao pisac gledao - zauvek - s one strane utopije. Bio je, tada, s one strane svakog re�ima: njegov polo�aj nevoljnog izgnanika koji nije samo neomiljen nego je i ideolo�ki sumnjiv i u liberalno-demokratskom i u komunisti�kom dru�tvu, koji je, dakle, apsolutno i zauvek sumnjiv, darovao mu je marginalnost kojoj treba pridati veoma veliki zna�aj, jer se u njoj nalaze niti koje odvode od li�nosti �oveka do iskustva pi��evog.
U njoj bi se moglo prepoznati ono �to je usmerilo duh Crnjanskog ka iskustvu apsurda i etosu poznog modernizma, budu�i da je njegovo Ja bilo gotovo prisiljeno da se neopozivo prepozna na mestu subverzije i prestupa. Takav polo�aj je bio podsticajan da se sagleda ljudska sudbina: o�i��eni od svake utopije, istorija, kultura i �ovek pojavljuju se - u poznim delima Crnjanskog - u apsolutnoj osnovnosti. Postao je potkaziva� utopije. Mogao je posle toga �initi manje ili vi�e ukusne pohvale re�imu kome se posle dugog kolebanja priklonio, manje ili vi�e tu�ne ljudske napore da se prilagodi, da se napokon prona�e u centru, ali iz svoje umetnosti on vi�e nije mogao ukloniti taj pogled s one strane utopije.
Marginalnost poznog Crnjanskog je vi�estruka, jer doti�e njegovu egzistenciju i pi��evu pro�lost i budu�nost i istovremeno otkriva izuzetno va�no mesto u srpskoj knji�evnosti. Andri� je, od samih knji�evnih po�etaka, odrediv�i svoje pretke u Vuku i Njego�u, izabrao centralni tok: iako je svojom knji�evnom nepolemi�no��u i diskretnim dru�tvenim uspinjanjem, sugerisao neko udaljavanje i odsustvovanje, neku odve� nagla�enu usamljenost u javnom �ivotu, on je oduvek mimikrijski postojao u centru.
Crnjanski je, iskreno se name�u�i da postane za�titni znak srpske kulturne javnosti, ostao neuklopiv u osnovni tok: iako je te�io centru, postojao je uvek na margini. Niko nije to bolje formulisao od Marka Risti�a: "Neko dvanaest godina pi�e, a ima nekakvog talenta, pa se to najzad uvidi, i opet ni�ta. Pa se to najzad i prizna, i opet ni�ta; jer to ne zna�i da je taj neko uspeo da nametne najzad svoju re�, u po�etku neprimljivu, da je nametne u njenoj subverzivnosti koja tu re� zaista opravdava." Ovo je proro�ki re�eno godine 1932: ni�ta je, dakle, ono u �ta tone subverzivnost tek ispisanih re�enica londonskog autsajdera.
Da li je to njihova nesre�a? Vi�e od toga: to je njihova sudbina, jer nam je pozni Crnjanski omogu�io da prepoznamo marginu, on je najve�i srpski pisac koji je ikad sebe objavio na poziciji margine kao svojoj poziciji. Tek sa poznim Crnjanskim dobijamo svog velikog marginalnog pisca: Ivo Andri� je neminovna figura na duga�kom, odve� duga�kom spisku pobednika i laureata, kao Man, dok je Milo� Crnjanski isto toliko neminovna figura na duga�kom i za�udnom spisku gubitnika, kao D�ojs. Dok je Andri� figura centra, Crnjanski je figura margine: otud je on figura subverzije u srpskoj knji�evnosti.
Na pravom mestu
Dirljiv susret gra�anskog sveta i komunisti�kog duha odigrava se u polju samorazumljive istine o Crnjanskom. Subverzivnost, me�utim, mo�e nastati tek kada napustimo to polje i, po�av�i za Ni�eom, osetimo kako je ta navodna volja za istinom ne samo "lo� ukus", nego i ne�to �to ometa razumevanje poznog Crnjanskog, jer je za to neophodno da se otvorimo ne�em isuvi�e isku�anom, ozbiljnom, sagorelom, isuvi�e dubokom. Tek tada, veli Ni�e, "vi�e ne verujemo u to da istina ostaje istinom kada se s nje skinu velovi - dovoljno smo �iveli da bismo to verovali". Tada isku�avamo postojanje na margini. Tada potkazujemo utopiju. Tada smo na pravom mestu: u srcu velike umetnosti Milo�a Crnjanskog.
