http://www.vreme.com/cms/view.php?id=331474
VREME 629, 23. januar 2003.
POLITIKA
Srbija i Kosovo:
Ni na nebu ni na zemlji
Trebalo je da prođu tri i po godine da se Kosovo vrati u srpski
politički život. Da li je prerano ili prekasno da se razgovara o trajnoj
promeni statusa pokrajine?
Kada je premijer Srbije Zoran Đinđić prošle nedelje izjavio da je
sazrelo vreme za razgovor o državnom statusu Kosova, uspeo je da jednim
udarcem unese pometnju na tri političke scene: u Beogradu, u Prištini i
u takozvanoj međunarodnoj zajednici, od Brisela do Njujorka i
Vašingtona. Na konferenciji za novinare u republičkoj vladi, Đinđić je u
četvrtak 16. januara rekao da se Kosovo "naočigled svih nas polako
pretvara u državu" i da se o tome više ne može ćutati. "Sledim svoj
politički instinkt koji mi govori da je sad pravo vreme da se počne sa
raspravom o statusu Kosova i Metohije, s obzirom na to da nam vreme ne
ide naruku", rekao je Đinđić zabezeknutim novinarima. Dodao je da je
"bolje da se reaguje sada nego kad bude kasno, s obzirom na to da država
ima strategiju na Kosmetu", te da "treba tražiti od Evropske unije da
nas uzme u zaštitu".
Budući da je ova izjava došla u sklopu mnogo šire premijerove priče o
napretku reformi, privatizaciji, Ustavnoj povelji i drugim
unutrašnjopolitičkim temama, zbunjenost je brzo zamenilo pitanje da li
je reč o najavi korenite promene u politici Beograda prema Kosovu ili je
politički instinkt još jednom navukao premijera na tanak led, što mu se
i ranije dešavalo. Samo par nedelja ranije izazvao je bes u Sarajevu i
šire kada je jednom uzgrednom izjavom nemačkim novinama nagovestio
mogućnost revizije Dejtonskog sporazuma ukoliko Kosovo postane
nezavisno. Posle je trebalo vaditi fleke kroz neubedljive demantije,
priče o vađenju iz konteksta i slično. Ovog puta, međutim, premijer nije
ustuknuo, već je u pismenoj izjavi potvrdio da je zaista mislio to što
je rekao, mada je donekle spustio loptu. "Ne smatram da je preuranjeno
ili ishitreno upozoravati na neprihvatljivo stanje i zahtevati odlučnu
aktivnost u pravcu zaštite prava države Srbije", napisao je agenciji
Beta. "Naprotiv, poslednji je trenutak da se otvoreno razgovara o
statusnim pitanjima jer se ona očigledno prećutno rešavaju iza leđa
nadležnih međunarodnih i domaćih institucija", piše u izjavi.
KO LJULJA ČAMAC: Moguće je da su premijerov instinkt, kao i utisak da
neko ubrzano pakuje nezavisnost Kosova, pobudile dve nedavne političke
inicijative iz Prištine i Vašingtona. Ubrzo pošto je u Ustavnu povelju
uvršćena formulacija o Kosovu kao sastavnom delu Srbije, albanski
poslanici su u prištinskom parlamentu izglasali deklaraciju kojom su
odlučno odbacili svaku mogućnost da Kosovo bude na bilo koji način
vezano za Beograd. Zatim su prošle nedelje, tri dana pre Đinđićeve
izjave, dva američka kongresmena podnela predlog rezolucije o priznanju
nezavisnosti Kosova od strane Sjedinjenih Država, što se Đinđiću
verovatno učinilo kao dodatan razlog za uzbunu. Kongresmeni Henri Hajd
(republikanac iz Ilinojisa) i Tom Lantoš (demokrata iz Kalifornije),
obojica članovi kongresnog Komiteta za međunarodne odnose, predložili su
da američki zakonodavci podrže nezavisnost čim se u pokrajini "razvije i
konsoliduje demokratska samoupravna vlast".
Ni prištinska Deklaracija ni vašingtonska inicijativa, međutim, nisu ni
izbliza tako dramatične kao što zvuče. Kad je reč o Deklaraciji, nju je
šef UNMIK-a Mihael Štajner smesta proglasio nevažećom i irelevantnom,
ukazujući da konačnu reč o Kosovu može da dâ samo Savet bezbednosti
Ujedinjenih nacija (time je, doduše, istovremeno proglasio irelevantnim
i pomenutu stavku iz Ustavne povelje). Svejedno, želje kosovskih
parlamentaraca imaju težinu isključivo u njihovim glavama, a da
ubedljiva većina kosovskih Albanaca želi nezavisnost, znali smo i
ranije. Kada je reč o predlogu kongresne rezolucije, on nije ni nov ni
važan. Još od osamdesetih godina pojedini klijenti albanskog lobija
pokušavaju da kroz Kongres ili Senat provuku sličnu rezoluciju,
otprilike na svakih šest meseci. Do sada su takvi predlozi uvek umirali
u proceduri, pa nema razloga da se veruje da će ovog puta biti
drugačije. Uostalom, čak i ako bi pomenuti predlog bio usvojen,
kongresne rezolucije nemaju obavezujući karakter i veći značaj od,
recimo, rezolucija ruske Dume o večnom prijateljstvu sa Srbijom kojima
ljudi iz bivšeg režima vole da mašu.
Moguće je, najzad, da je Đinđić bio motivisan opštom situacijom na
Kosovu, na koju država Srbija može da utiče manje od Nigerije ili
Pakistana, koji bar imaju mogućnost da delegiraju svoje ljude u KFOR ili
UNMIK. Ni takvo stanje, međutim, nije novo, samo su u Beogradu dosad
više voleli da ga ne primećuju. Tokom sva tri kruga predsedničkih izbora
prošle godine kandidati su obilazili oko Kosova kao kiša oko Kragujevca,
pa su se nekako neugodno iznenadili kad se postavilo pitanje da li se
Albanci računaju u glasače. Čak je i navodni ultranacionalista Vojislav
Šešelj tiho otkazao najavljeni miting u Kosovskoj Mitrovici i
usredsredio se na borbu protiv kriminala, korupcije i Nebojše Čovića.
Čović je, inače, jedini član beogradske političke vrhuške koji se
Kosovom poslednjih par godina bavi na iole konzistentan način, kroz
vladin Koordinacioni centar, dok se drugi ograničavaju na povremene
opaske o teškom položaju srpskog naroda i nezadovoljavajućem radu
UNMIKA. Niko, naime, nema predstavu o tome šta bi u vezi sa Kosovom
trebalo preduzeti, pa se čak i Šešelj u svojim napadima ograničio na
optužbe o navodnim Čovićevim vezama sa kriminalcima, dok je otvaranje
kosovskog problema mudro izbegao.
PANDORINA KUTIJA: Zid ćutanja o Kosovu koji je Đinđić prošle nedelje
probio podignut je mnogo pre rata sa NATO-om i Miloševićeve smene: on,
naime, postoji još od famoznog 27. marta 1989, kada je Srbija ko bajagi
postala cela, a pobuna Albanaca ugušena u krvi (zaboravljeno: zvanično,
30 mrtvih). Još tada su lideri tadašnje opozicije a sadašnje vlasti
izveli računicu po kojoj svako bavljenje Kosovom treba prepustiti
Miloševiću, u nadi da će se on tamo negde okliznuti pa će oni to već
nekako iskoristiti. Taj stav je svojevremeno najbolje sažela Vesna
Pešić, u vreme dok je još bila predsednica Građanskog saveza i
kopredsednik koalicije Zajedno. "Mi nemamo stav prema Kosovu, a i kad
bismo ga imali, nismo ludi da vam ga otkrijemo", izjavila je u vreme
zimskih protesta 1996, odgovarajući na novinarsko pitanje. Posle se
Milošević zaista okliznuo na Kosovu i pao sa popriličnim treskom, ali je
strategija mudrog ćutanja ostala da važi i posle petog oktobra. Svako
ozbiljno bavljenje Kosovom, naime, imalo bi za posledicu zameranje ili
međunarodnoj zajednici ili domaćem biračkom telu, ili i jednima i
drugima. Stoga je bilo bolje prepustiti nezahvalan posao natezanja sa
Kušnerom Štajnerom Nebojši Čoviću i držati se što dalje od kutije iz
koje bi svašta moglo da izleti. Tako je bilo sve do Đinđićeve
konferencije za štampu.
Problem je, međutim, što je Đinđićeva izjava, baš kao i njegova potonja
objašnjenja, u priličnoj meri nejasna. Kosovo je, kao što i vrapci
znaju, rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 definisano kao deo
Jugoslavije na kome međunarodna zajednica pre svog povlačenja treba da
uspostavi "značajnu autonomiju", šta god to značilo. "Promena statusa"
stoga može da znači samo jednu od dve stvari: nezavisnost ili
uspostavljanje punog suvereniteta Srbije (i Crne Gore?) u pokrajini.
Pošto je teško poverovati da se Đinđić zalaže za nezavisnost Kosova,
pretpostavlja se da je mislio na vraćanje suspendovanog suvereniteta,
ali kako? Mogućnost da Evropska unija "uzme u zaštitu" državu Srbiju
time što bi naredila Štajneru da od sada počne da se povinuje željama
Beograda ne deluje naročito verovatno. Logičniji put vodio bi preko
Skupštine UN-a ili Saveta bezbednosti, mada su izgledi za uspeh i u toj
varijanti ništavni. Takođe je nejasno na šta se premijer žalio kada je
rekao da se na Kosovu "stvara država". Prema rezoluciji 1244,
uspostavljanje državnih institucija kao što su vlada, parlament i
lokalna samouprava upravo su ono što bi UNMIK i trebalo da gradi na
Kosovu, kao što je ispravno primetio Danijel Server, direktor
vašingtonskog trusta mozgova Balkanska inicijativa. Uostalom, Kosovo je
čak i tokom Miloševićeve vladavine imalo sve te institucije, mada su one
služile isključivo u dekorativne svrhe. I, najzad, najnejasnije je na
šta je Đinđić mislio kada je rekao da Srbija "ima strategiju" za Kosovo.
Ako je ima, toliko je dobro skrivena da je dosad niko sem njega nije
uočio. Pitanja sa kojima se Čović rve - natezanja sa Štajnerom o
upotrebi ćirilice u parlamentu ili uterivanje jedinstva među kosovske
Srbe pre bi se moglo nazvati taktikom nego strategijom.
ODJECI I REAGOVANJA: Šta god da je Đinđić imao na umu, njegova izjava je
izazvala oštre reakcije. Stranka predsednika SRJ Vojislava Koštunice
prva se distancirala od premijerovog stava da bi tri dana kasnije, u
intervjuu za "Večernje novosti", Koštunica prvi put opširnije obrazložio
svoje viđenje kosovskog problema. "Da je došlo pravo vreme da se rešava
status Kosova i Metohije ne bih se složio", rekao je Koštunica i odmah
definisao situaciju u pokrajini kao "jako lošu". Nakon što se osvrnuo na
"fenomen kamenovanja autobusa" koji je, po njemu, specifičan za Kosovo,
Koštunica je rekao da međunarodna zajednica koristi pokrajinu "kao
igračku". "To je mreža stvorenih privremenih institucija u Londonu,
Vašingtonu i Njujorku koja kod međunarodnih činovnika može da stvori
privid da je štošta urađeno i da stvari ne stoje baš loše", rekao je
predsednik. On je odlučno odbacio mogućnost da je Đinđićeva izjava
nagoveštaj korenite promene u teško uočljivoj državnoj strategiji.
"Stvarno značajne promene ne vidim... na nivou nadležnih, na nivou
države ih nema", rekao je. "Bojim se da bi sve što bismo sada uradili sa
pokrajinom moglo da za nas bude nepovoljno. Zapravo sam siguran da je
tako", izjavio je Koštunica i usput pomalo zlurado podsetio Đinđića na
"olako obećanu brzinu" kojom je Milošević rešavao to pitanje.
Nebojša Čović, za koga se moglo očekivati da bude najviše pogođen
Đinđićevom izjavom, reagovao je relativno smireno. Mada je sasvim
nedavno drugim povodom izjavio da "Kosovo već ima rešen status", kao i
da je otvaranje tog pitanja "najobičnije politikantstvo", prihvatio je
Đinđićevu rukavicu i rekao da se o statusu može razgovarati, ali da će u
slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova Srbija ići na podelu pokrajine,
mada nije obrazložio kako bi se to postiglo. Izlaskom Vojske Jugoslavije
na obalu Ibra? Proglašenjem SAO severno Kosovo? Ukoliko je to "plan B"
srpske države, bilo bi zanimljivo čuti više detalja.
Na samom Kosovu je Đinđićeva izjava, kao i potonji komentari Koštunice i
Čovića, odjeknula dubokom i uvređenom ćutnjom. Nikom iz albanske
političke elite, naime, ne pada na pamet da se upušta u bilo kakav
dijalog sa Beogradom, a naročito u vezi sa statusom, iz straha da smesta
ne bude optužen za saradnju sa bivšim "okupatorom". To najviše važi za
predsednika Kosova Ibrahima Rugovu, kome se još topi puter na glavi od
smejanja pred kamerama sa Miloševićem tokom bombardovanja. Rugova je
ostao pri svom od ranije poznatom stavu da je Kosovo de facto nezavisno
i da će priznanje te činjenice kad-tad doći od međunarodne zajednice,
bez ikakvih pregovora sa Beogradom. Ostali politički lideri, izrasli
tokom gerilskog rata, još su tvrđi u odbijanju dijaloga.
KLIZAV TEREN: Mihael Štajner, kao istinski šef izvršne vlasti na Kosovu,
oprezno je rekao da dijalog o statusu Kosova treba da usledi, ali je
izrazio sumnju da je vreme za to. "Svi vole da teoretišu o rešenjima
koja bi se dopala jednoj ili drugoj strani, ali ono što je mnogo važnije
jeste da se ostvare promene i pripremi teren za društvo koje će biti
sposobno da sprovede u delo suštinsku samoupravu zamišljenu rezolucijom
1244", rekao je za kosovsku televiziju. Štajner je, naime, u delikatnoj
situaciji: njegov zadatak je da pred albanskim političkim predstavnicima
drži mogućnost za nezavisnost kao šargarepu, vidljivu ali ipak izvan
dohvata. Ako bi je sasvim izmakao, izazvao bi revolt koji bi izvesno
doveo do neslavnog kraja mandata, ali bi ispunjenje albanskih
velikodržavnih ambicija imalo još gore posledice. Za Štajnera bi 2003.
godina, u kojoj na Kosovu nisu predviđeni nikakvi izbori, trebalo da
bude godina stabilizacije i tihe istrage kriminalaca iz političkog
sistema (neki kosovski "heroji domovinskog rata" već su iza rešetaka
zbog ubistava, pljačke i iznude, a biće ih još). Otvaranje
supstancijalnog dijaloga sa Beogradom samo bi potpirilo tihi
unutaralbanski građanski rat koji je počeo još tokom
"narodnooslobodilačke borbe" (vidi okvir).
Ni najjačem igraču na svetskoj političkoj sceni, Sjedinjenim Državama,
ne odgovara nikakvo ljuljanje kosovskog čamca. U trenutku kada se sa
jedne strane sprema na invaziju na Irak, a sa druge pokušava da se
ispetlja iz nuklearne krize sa Severnom Korejom, Amerika nema nameru da
arbitrira u bilo kakvom balkanskom sporu, a bez američke podrške nikakvo
dugoročno rešenje ne dolazi u obzir.
Kad se sve ovo uzme u obzir, izlazi da ni Đinđićeva izjava ni buka oko
nje nemaju realnog izgleda da dovedu do bilo kakve ozbiljne promene na
Kosovu, kao i da su šanse za dijalog Beograda bilo sa međunarodnom
zajednicom bilo sa albanskim liderima u ovom trenutku nikakve. Međutim,
ukoliko se ova prilika iskoristi za ozbiljnu unutarsrpsku raspravu o
kosovskom pitanju, još bi moglo biti neke vajde. Ta rasprava bi najpre
morala da uključi realnu sliku o situaciji na terenu, kao i uviđanje
tužne istine da je Srbija pod Miloševićem zauvek izgubila pravo da iz
Beograda upravlja Kosovom. To bi se moralo imati u vidu i prilikom
definisanja realne pregovaračke platforme za budućnost. Papirni
suverenitet iz rezolucije 1244 nikada neće biti realizovan, ali se kroz
tu "hartiju od vrednosti" možda može isposlovati pristojan život za
kosovske Srbe i očuvanje srpske kulturne baštine u pokrajini. Zar je to
malo?
Dejan Anastasijević
Politička ubistva na Kosovu: Dioptrija smrti
Nakon ubistva Tahira Zemaja, Mihael Štajner je posetio predsednika
Ibrahima Rugovu i javno upozorio političke lidere na Kosovu: "Ako
situacija eskalira, onda ste vi odgovorni."
Ubistvo Tahira Zemaja, bivšeg oficira JNA i bivšeg komandanta UČK,
uzburkalo je strasti na Kosovu. Zemaj je ubijen u Peći zajedno sa sinom
Enisom i nećakom Hasanom Zemajem, predsednikom Omladinskog foruma
Demokratskog saveza Kosova (LDK) u Peći. Zemaj je inače bio blizak LDK-u
Ibrahima Rugove, a predsednik Kosova je na komemoraciji održanoj u
svojoj rezidenciji izjavio da je Zemaj trebalo da bude jedan od
savetnika za bezbednost u njegovoj kancelariji.
Žrtve naručenih ubistava na Kosovu bili su pripadnici raznih političkih
partija i bivši komandanti UČK, o raznim biznismenima da se i ne govori.
Ali, u LDK-u smatraju da su politička ubistva usmerena isključivo protiv
aktivista i čelnih ljudi ove partije. Nekibe Keljmendi, član
predsedništva LDK-a, kaže: "Smatram da je reč o političkim ubistvima.
Podsetiću vas samo da su iz vrha LDK-a ubijeni Džemalj Mustafa,
portparol stranke, i Enver Maljoku, šef Kosovskog informativnog centra."
Keljmendi spominje i niz političkih aktivista LDK-a po gradovima Kosova
koji su ubijeni nakon ulaska KFOR-a.
Sa ovom konstatacijom nisu saglasni ni međunarodni zvaničnici na Kosovu
ni predstavnici drugih najvećih političkih partija. Beri Flečer,
portparol policije UNMIK-a na Kosovu kaže: "Ne možemo okvalifikovati
ubistvo bez argumenta i bez pronalaženja počinioca. Što se tiče ubistva
Tahira Zemaja, nisu nam poznati motivi. Zemaj nije zatražio zaštitu od
nas." Sa tvrdnjama da su ubistva na Kosovu politički motivisana nije se
složio ni administrator Kosova Mihael Štajner. Nakon ubistva Zemaja on
je posetio predsednika Ibrahima Rugovu i javno upozorio političke lidere
na Kosovu: "Ako situacija eskalira, onda ste vi odgovorni."
Deo kosovske javnosti iritiran je što UNMIK do sada nije uspeo da uhapsi
nijednog od ubica niti rasvetli bilo koji slučaj. Izuzetak predstavlja
ubistvo predsednika SO Suva Reka i člana DSK-a Uka Bitićija; ubica
Bitićija uhapšen je na mestu ubistva.
Nakon likvidacije Zemaja, pažnja javnosti na Kosovu bila je usmerena na
lidera Alijanse za budućnost (AAK) Kosova Ramuša Haradinaja; smatralo se
da je on jedan od planera Zemajevog ubistva, pre svega zbog toga što su
se njih dvojica za vreme rata borila na istom terenu u Dukađinu. Zemaj
je, naime, bio čovek blizak Rugovi i član Oružanih snaga Republike
Kosovo (FARK), koje je formirao premijer Kosova u egzilu Bujar Bukoši.
Komandant FARK-a bio je pak Ahmet Krasnići, takođe bivši oficir JNA,
koji je ubijen u Tirani 1999. godine pod nerazjašnjenim okolnostima.
Prošlog meseca u Prištini je održan sudski proces protiv takozvane
Dukađinske grupe, na čijem je čelu rođeni brat Haradinaja -Daut, a koja
je optužena za ubistvo četvorice pripadnika FARK-a. U ovom procesu
svedočio je i pokojni Tahir Zemaj čije je svedočenje Haradinaj javno
pohvalio rekavši: "Zemaj je svedočio u korist mog brata Dauta i to je
sud uzeo u obzir." Bujar Dugoli, vođa parlamentarne grupe AAK-a, o ovim
ubistvima kaže: "Nije tačno da se ubijaju samo predstavnici LDK-a. Zašto
LDK nije reagovao kada su pre dva meseca u Peći ubijena dvojica lokalnih
komandanata UČK, inače članovi AAK-a. Ova ubistva na Kosovu stvaraju
lošu sliku, ali mislimo da su počinjena iz raznih motiva. Moramo znati
da nisu baš sve zemlje oko Kosova zainteresovane za stabilnost našeg
društva." Fatmir Limaj, vođa parlamentarne grupe DPK-a i bivši komandant
OVK, o ubistvima na Kosovu kaže: "Ne možemo apriori reći da su to
politička ubistva. Nema nikakvog traga a u mnogim slučajevima ni sudski
organi nisu ništa potvrdili. Oni koju su do sada ubijeni građani su
Kosova, a ne samo članovi LDK-a. U ovakvim situacijama spekulacije su
štetne."
Imajući u vidu lošu političku klimu koja je stvorena nakon ubistva
Tahira Zemaja, ne veruje se da će na Kosovu prestati ubistva čelnih
političkih ličnosti. Dve dominantne političke struje odavno su u sukobu.
Tako je bilo i za vreme rata: dok se UČK borio sa Miloševićevim
sanagama, Rugova je organizovao izbore i izabran je za predsednika. Ali,
ubistva na Kosovu najviše štete samim Kosovarima. Više od 900 ubistava
od ulaska KFOR-a ne samo da daju lošu sliku o situaciji na Kosovu, već
su i najozbiljnija prepreka za rešenje mnogih problema kosovskog
društva.
Skender Ljatifi
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
