|
Šta je srpska roba za NATO Zašto prijem u Partnerstvo za mir, iako visoko na listi prioriteta novih vlasti, posle skoro tri godine i dalje čeka realizaciju Autor: Branimir GajićUkoliko nedavni zahtev koji je vlada u Beogradu podnela generalnom sekretaru NATO-a za prijem SCG u program Partnerstvo za mir (PZM) bude odobren, nakon potpisivanja deklaracije kojom se naša država obavezuje da će sarađivati i doprinositi stabilnosti u regionu uslediće potpisivanje još dva posebna ugovora. Izrada tih ugovora je odavno počela u Ministarstvu odbrane i Generalštabu VSCG: u prvom se prikazuje šta SCG može da ponudi NATO-u i partnerima, poput vojnih oblasti u kojima se želi dalja saradnja i poligona za zajedničke manevre, dok drugi predstavlja individualni program gde se zemlja opredeljuje za neke od 2.000 aktivnosti u Partnerstvu. Iako je sadržaj tih dokumenata još uvek na nivou tajne, već sada se pretpostavlja koje bi, najpre, jedinice, a zatim i lokacije, mogle da sačinjavaju srž srpsko-crnogorske „ponude“ NATO-u. Međutim, s obzirom na to da proces prijema u Partnerstvo nije automatska stvar, već se podneti zahtev dugo i ozbiljno razmatra, ostaje i pitanje da li postoji još neka prepreka zbog koje bi ulazak u ovu veoma važnu vojno-političku integraciju mogao da bude dodatno prolongiran. Prijem SR Jugoslavije, odnosno kasnije Srbije i Crne Gore, bio je visoko na listi proklamovanih prioriteta novih demokratskih vlasti nakon kraha Miloševićevog režima, ali posle skoro tri godine i dalje čeka realizaciju. Uslovi koje je NATO postavio pred vlasti u Beogradu bili su nedvosmisleno jasni: civilna kontrola vojske, puna saradnja sa Hagom i odustajanje od tužbe protiv NATO-a zbog agresije 1999. Do sada je potpuno ispunjen prvi uslov i delimično drugi, dok je nedavna izjava ministra odbrane SCG Borisa Tadića, da se neće odustati od pomenute tužbe dok BiH i Hrvatska ne odustanu od svojih tužbi protiv SCG, dovela u pitanje ispunjenje trećeg uslova. Međutim, prema rečima Džejmsa Lajona, predstavnika Međunarodne krizne grupe (MKG) za Srbiju, uticajne nevladine organizacije, uprkos svim pozitivnim koracima koji su učinjeni u Ministarstvu odbrane SCG, postoji još veliki, mada manje vidljivi, deo problema. - U ministarstvu su napravljeni krupni koraci napred u mnogim aspektima i sve što je urađeno nakon 12. marta za izuzetnu je pohvalu. Ali, ipak, u VSCG još uvek postoje paralelne strukture. To sada zaista konkretno sprečava prijem SCG u Partnerstvo za mir. Osim same tužbe protiv NATO-a, na visokim mestima u vojsci su i dalje neki ljudi koji su kompromitovani. Neki od njih su kompromitovani sumnjom da su umešani u ratne zločine, drugi mogućom povezanošću s organizovanim kriminalom, treći zbog istaknute povezanosti sa bivšim režimom. Iako su svi na neki način bili povezani sa Miloševićevim režimom, danas niko iz NATO-a i ne traži čistunce, ali se traži da neko takav ne bude oficir na istaknutom položaju, pogotovo ako postoji sumnja da je učestvovao u nečem lošem - kaže Lajon. Na pitanje da li može da navede neke od takvih primera, tvrdi da postoji nekoliko konkretnih slučajeva: - Na osnovu dokumentacije kojom Međunarodna krizna grupa raspolaže, jedan od najviše rangiranih oficira koji je nedavno postavljen na novu odgovornu funkciju povezan je sa masakrom najmanje 129 civila na Kosovu pre četiri godine. Neki od tih leševa su bili pronađeni u Batajnici. Na osnovu svedočenja u Haškom tribunalu, postoje indikacije za visok stepen njegove odgovornosti u ovom zločinu. Znači, jedan takav lik, ili lik kao jedan od generala koji je poznat sa Kosova, veoma je problematična osoba. Upravo zbog takvih slučajeva postoje i još neki veoma konkretni zahtevi od strane NATO-a kada je reč o pristupanju SCG Partnerstvu za mir. U Briselu imaju nezvaničan spisak nekoliko imena, negde oko dvadesetak njih, najviših oficira koji moraju da budu penzionisani ili smenjeni zbog loše hipoteke. Ta imena neće nikada biti objavljena, Beograd nikada neće dobiti taj spisak, niti će im biti saopšteno koja se imena na njemu nalaze, ali ostavljeno je da ovde sami uvide na koga se taj spisak odnosi i šta se tim povodom očekuje, uz neke diskretne naznake. U NATO-u postoji veliki entuzijazam za ulazak SCG u Partnerstvo za mir, ali ipak postoji opreznost. Kadrovsko pitanje je najveći problem SCG za ulazak u Partnerstvo - tvrdi Lajon, i kaže da „mora da naglasi sopstveno oduševljenje ponašanjem ministra odbrane Tadića i njegovim radom“. - Tadić se suočava sa jakom opstrukcijom koja je u samom GŠ veoma jaka, kao i u KOS-u ali, nažalost, i u samoj vladi. Čak i u policiji i u BIA. Svuda postoji povezanost interesa, i jedan veliki problem i razlog zbog kojeg NATO želi smenu ovih dvadesetak oficira jeste da su oni suviše upleteni u bavljenje nezakonitim poslovima. Izvori Blic Newsa bliski VSCG nisu hteli da komentarišu ovakve Lajonove navode, tvrdeći da bi pitanje poput nekakvog spiska za penzionisanje i smenu određenih oficira bilo „sigurno pomenuto u veoma otvorenim razgovorima koje smo imali sa NATO-om, da postoji kao problem“. - Ima ljudi i organizacija koji ne gledaju blagonaklono na pozitivne korake Srbije ka integracijama, i onda se pojavljuju takve priče. Treba se setiti i navodnih spiskova policajaca koje traži Hag, koji su se pojavljivali u vreme kada se vršila intenzivna reforma policije. NATO je do sada bio isključiv samo u zahtevima da se oficiri optuženi za ratne zločine uhapse i isporuče, nikakvih drugih pritisaka za smenu ili penzionisanje bilo kog aktivnog oficira nije bilo - kaže ovaj sagovornik za Blic News. Nedavno su se u medijima pojavile i tvrdnje nekoliko vojnih analitičara da u sastavu VSCG i dalje postoje jedinice koje su kompromitovane određenim postupcima, i da kao takve ometaju integracije i uspešnu reformu vojnih snaga. Tada je najčešće bio apostrofiran protivteroristički odred Kobre, podređen Upravi bezbednosti GŠ. Pored toga, pojavile su se i tvrdnje da je u toku žestok rivalitet između specijalnih jedinica, poput pomenutih Kobri i 72. specijalne brigade i 63. padobranske brigade, za prioritet u novom rasporedu snaga. Ministar odbrane Boris Tadić je ubrzo posetio Kobre u njihovoj kasarni i tada oštro demantovao takve navode rečima da su „63. padobranska i 72. specijalna brigada VSCG zametak buduće profesionalizovane vojske“ i da su to „jedinice koje mogu da budu uključene u mirovne i humanitarne akcije u svetu“, ali nije dublje zalazio u komentare optužbi na račun Kobri. Momčilo Perišić, bivši načelnik GŠ VJ, obrazlažući stepen eventualnih zloupotreba u vrhu VSCG koje bi sada mogle da budu opterećujući faktor za skorašnji prijem naše države u PZM, za Blic News kaže da je po njegovom odlasku sa te dužnosti „došlo do lančane reakcije zloupotrebe položaja“. - To je bio jedan deo problema, a drugi je bila zloupotreba jedinica. Neke jedinice su bile privilegovane, a neke veoma sankcionisane. Tu su i Kobre bile pomalo privilegovane, jer i mnogi iz Kobri su, s obzirom na to da su bili uz neke generale koji su zloupotrebljavali svoj položaj, bili favorizovani do te mere da su imali posebne uslove za dobijanje poklona, stanova i činova koji su deljeni van zakona. Međutim, u celini gledano, nijedna jedinica u VJ, odnosno u VSCG, nije otišla van zakona kao što su to činile neke jedinice u MUP-u ili DB-u. Jedna jedina jedinica koja se otrgla, i to više zahvaljujući političarima nego bilo čemu drugom, bio je sedmi policijski bataljon VJ. Drugih sličnih jedinica nema, Kobre su na vreme zaustavljene da budu zloupotrebljene u meri u kojoj su to mogle da budu, i one nisu izašle van zakona, i nikako ne bi mogle da budu opasne kao što su bile opasne neke formacije iz DB-a. Vojska je ostala u zakonskim okvirima i ona je zato glavni oslonac promena u društvu, dok su pojedinci koji su te okvire prešli sankcionisani, doduše sa velikim zakašnjenjem, i ne preti opasnost da dođe do devijacija - ali samo ako reforme budu išle ubrzano i adekvatno našim potrebama. Vojska je izvor stabilnosti ove zemlje i zato političko rukovodstvo države mora da joj posveti daleko više pažnje - kaže Momčilo Perišić. Kada se govori o specijalnim jedinicama koje se nalaze u sastavu VSCG, većina upućenih u vojnu problematiku gaji uverenje slično onome koje je izrazio ministar Tadić, da su upravo te jedinice ono najbolje što SCG može da ponudi za zajedničke poduhvate pri Partnerstvu za mir. Ljudstvo pomenute 72. specijalne brigade, 63. padobranske i čak famoznih Kobri karakteriše ogromno iskustvo stečeno u ratnim uslovima tokom poslednjih dvanaest godina kao i naglašena želja da prate savremene tokove ratovanja i obuke kakvi se praktikuju u najrazvijenim zemljama poput SAD, Velike Britanije ili Rusije. - To bi pre svega bilo ljudstvo iz 72. specijalne brigade, ako bi se išlo na tu stranu, jer ja ne znam šta ćemo mi potpisati i za koje zadatke ćemo se opredeliti - kaže za Blic News Momčilo Perišić, komentarišući pitanje odakle bi u VSCG moglo da se mobiliše ljudstvo spremno da dostojno reprezentuje našu državu na međunarodnom planu. Nekadašnjeg načelnika GŠ Perišića za vreme njegovog mandata karakterisala je vidljiva želja da vojsku pod svojom komandom obuči i pripremi za integraciju sa NATO-om. - Najlogičnije bi bilo da se dogovori da to budu ljudi iz 72. ili padobranske brigade, ili čak neke inžinjerijske odnosno mehanizovane jedinice, pa možda i ABH. Siguran sam da će međunarodna zajednica najveće potrebe imati upravo za ljudima iz specijalnih jedinica vezanih za borbu protiv terorizma kao i za specijalizovanim jedinicama za čišćenje posledica udara iz vazduha ili miniranja. Podela angažovanja međunarodnih snaga je ipak takva da se tim novoprimljenim zemljama u PZM tj. NATO-u daju najteži zadaci, a to je najpre čišćenje minskih polja - kaže Perišić. Međutim, Džejms Lajon ima potpuno oprečan stav prema specijalnim jedinicama u SCG: - U Srbiji danas postoji previše specijalnih jedinica. U ovako maloj državi postoje policijski SAJ i Žandarmerija, zatim Kobre i još dve vojne specijalne brigade, a možda postoji i još nešto za šta se i ne zna. Da li stvarno u vojsci koja će ubrzo imati 50.000 pripadnika ima potrebe za čak tri specijalne jedinice? Rekao bih da tu ima mesta za jednu specijalnu formaciju na nivou puka. To je moja prva reakcija, da to sve treba da bude na nivou puka, najdalje veličine brigade - tvrdi Lajon. Koren eventualnog zametka objedinjenih snaga, koje bi nastupile u prvom navratu na regionalnim vežbama, jednom kada se uđe u PZM, mogao je da se najpre vidi na famoznoj pokaznoj vežbi Trećeg specijalnog odreda, kako je ta formacija tada nazvana, još za vreme Miloševićevog režima. Tada su u sastav te formacije bili uključeni Prva oklopna brigada, 72. i 63. brigada, i jedna jedinica inžinjerije. ABH jedinica koju pominje general Perišić tada nije prikazana mada je „atomsko-biološko-hemijska odbrana“ veoma cenjena kategorija u VSCG, ali i u svetu, naročito nakon sve učestalijih terorističkih pretnji udarima primitivnim atomskim bombama, tako da je izvesno da bi i oni mogli da dođu u obzir. - Najveći problem je što do sada ne postoje nikakva saznanja da je bilo šta urađeno da bi se jedinice zaista pripremile za PZM. To konkretno znači da, osim pokazane političke želje, ništa praktično u VSCG nije urađeno za tu pripremu. Nije bilo kurseva engleskog jezika, komunikaciona oprema VSCG nije adekvatna za međunarodne vojne aktivnosti, a zbog kašnjenja u saradnji sa Hagom kasni i vojna saradnja sa zapadnim zemljama. Jer, nas ovde niko nije sprečavao da u poslednje dve godine pripremamo vojsku za PZM - kaže za Blic News jedan od istaknutih domaćih eksperata za pitanja vojnih odnosa, koji je ipak zahtevao da ostane anoniman. Postoji, međutim, nekoliko stvari na međunarodnom planu koje su se desile, a koje bacaju drugačije svetlo na situaciju i ulivaju nadu da se nešto pozitivno ipak dešava, tvrdi ovaj upućeni sagovornik Blic Newsa: - Prvo, to je odlazak na kraću obuku grupe oficira u Maršal centar u Nemačkoj, zatim odlazak nekoliko oficira u Veliku Britaniju da uče engleski jezik, poseta generala Majkla Džeksona kada je na vojnoj akademiji otvoren kabinet za učenje engleskog jezika i učešće u međunarodnoj mirovnoj misiji na Istočnom Timoru, a prvi put od pada Miloševićevog režima desilo se i prvo praktično učestvovanje nekih pripadnika VSCG sa NATO snagama na vežbi održanoj zimus u Austriji, gde su se okupile specijalne snage iz više zemalja NATO-a i SAD. Našu ekipu na tom takmičenju su predvodili pripadnici 72. specijalne brigade. Generalno govoreći, sve je to još na nivou pojedinačnih nastupa i ličnih sposobnosti. Ako bi sutra Brisel saopštio da je SCG primljena u PZM, mi ne bismo bili u stanju da odmah odgovorimo na njihove zahteve. Naši ljudi, osim engleskog jezika, uglavnom ne poznaju elementarnu NATO terminologiju - kategoričan je ovaj ekspert. Prema rečima Momčila Perišića, „mora da postoji određen period pripreme i naročito je zanimljiv primer Rumunije, koja je imala jedan bataljon za međunarodno angažovanje koji je pripreman nekoliko meseci da bi zaista odgovorio uslovima standarda angažovanja“. - Lično sam 1996. godine sugerisao Miloševiću da formiramo jedan takav bataljon, ali on, preko Vrhovnog saveta odbrane, nije to dozvolio. Da smo tada formirali takav bataljon, mi bismo već sada imali gotove snage. Mi sada nemamo ništa što može odjednom da se upotrebi, ali za relativno kratko vreme ipak možemo imati jedinicu osposobljenu za angažovanje. Za sada je to teško, jer mora da se savlada jezik, zatim i da se procesi odlučivanja, komunikacije i razmišljanja prilagode standardima PZM. Za to sve treba da prođe neko vreme. Ako budemo primljeni u PZM, to što se sa njima dogovorimo sigurno ćemo moći da ispunimo, ali je za sada potrebno određeno vreme da se jedinica pripremi za to - kaže Perišić. Odgovor na pitanje koje bi jedinice VCSG najpre bile angažovane i u kakvim misijama, ukoliko se ubrzo ostvari pristup Partnerstvu, najpre može da se potraži u trenutnom karakteru mirovnih operacija koje NATO vodi po u svetu. U tim operacijama akcenat je stavljen na jedinice vojno-policijske namene zadužene za obezbeđivanje određenih sektora, pružanje podrške i pomoći u očuvanju lokalnog reda i mira, za izgradnju atmosfere sigurnosti u određenom regionu, i to u okviru širih koalicionih snaga. Primer Avganistana je još uvek aktuelan, i zanimljivo je da čak i susedna Hrvatska ima jednu svoju jedinicu tamo angažovanu na sličnim zadacima, dok rasplet događaja ukazuje da bi to još uvek mogao da bude i Irak, ili čak i neka zemlja u Africi. Očito je da mesto za učešće neke jedinice VSCG postoji, ali će se ono najpre određivati prema interesima NATO-a. Ono što prvenstveno očekuje SCG jeste uspostavljanje intenzivne saradnje sa vojskama u regionu, poput rumunske, bugarske, makedonske, bosanske, hrvatske i albanske. Može se očekivati da će se prve zajedničke vežbe odigravati upravo u tom krugu, uz starateljstvo i podršku Velike Britanije i SAD, čije bi jedinice imale određeni doprinos tim vežbama. Naročito je interesantno napomenuti da se operacije po svetu u kojima bi naši vojnici učestvovali nakon što SCG postane član Partnerstva ne finansiraju iz lokalnih budžeta država već iz centralne kase NATO-a. To konkretno znači da je tu reč o izuzetno atraktivnim dnevnicama, koje danas predstavljaju jedan od ključnih motivacionih faktora kod nekih od novopridošlih članica NATO-a, zbog čega se njihovi vojnici rado javljaju na takve operacije.
Prva oklopna brigada naoružana je tenkovima M84 i stacionirana je u kasarni „Vojvoda Stepa“ u Beogradu, ali bi već trebalo da bude prebačena u Smederevo. Ta jedinica je poznata po tome što je bila izložena političkim zloupotrebama u dva prelomna datuma novije srpske istorije. Njeni tenkovi su se valjali beogradskim ulicama tokom večeri i noći 9. marta 1991. suzbijajući masovne demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića. Devet godina kasnije, petog oktobra 2000. od ove jedinice je zahtevano da njeni tenkovi ponovo krenu u centar grada i da opet okončaju masovni bunt građana Srbije. Oficir preko koga je stigla ta naredba bio je jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika GŠ VJ Nebojše Pavkovića, još iz vremena zajedničkog službovanja u Trećoj armiji VJ, i danas je na visokoj dužnosti u Generalštabu. Oficiri 1. oklopne brigade su, za razliku od 9. marta, drugi put odbili sumanuto naređenje pokazujući tako svoj elitizam. Počeci protivterorističkog odreda Kobre datiraju još s kraja sedamdesetih, kada je posebnom naredbom Nikole Ljubičića osnovano odeljenje od trinaest ljudi podređeno Upravi bezbednosti GŠ. Naziv Kobre ova formacija dobija početkom devedesetih. Uglavnom su se bavili, i još uvek to rade, ličnim obezbeđenjem najviših vojnih komandanata i funkcionera Ministarstva odbrane. Postali su medijski poznati uz generala Pavkovića, koji je naročito voleo ovu formaciju, i koji ih je čak jedno vreme prebacio u pratnju tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Ono zbog čega su postali nepopularni u nekim krugovima jeste učešće u hapšenju Momčila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije i američkog diplomate Nejbora. |
Title: Message
