Metropola od kartona
U šesnaest gradskih opština postoji preko 150 "kartonskih naselja" u kojima živi 70.000 ljudi. Tome je doprinela prava eksplozija siromaštva u zemljama koje izlaze iz socijalizma (Lj. Mađar)
Dijagonalno od zgrade Radio Beograda u Makedonskoj ulici, preko puta poznate kafane " Pod lipom", u betonskim žardinjerama, na razvaljenim kartonskim kutijama spava dvoje ljudi. Obojica isti. Napolju vreo junski dan, sparina, oni u iscepanim kaputima, starim skoro koliko i oni sami. Zarasli u brade, bosi i musavi…
Na stopalima prljavština se uvukla u ispucalu kožu. Prolaznici ih ne primećuju, ni gosti u bašti kafane "Šumatovac", udaljene samo par koraka. Spokojno ispijaju pića. U Prizrenskoj ulici majka sa dvoje dece sedi na stepeniku prodavnice sportske opreme ispružene ruke. Devojčica nema ni pet godina, spava u dnu njenih nogu, drugo dete, dečak spušta pogled kada im pokoji retki prolaznik da novac.
Malo dalje u istoj ulici, čovek bez noge na štakama. U ruci drži činiju sa metalnim novčićima. Ne govori, ne traži, ne prosi naglas. Samo gleda u oči. Kroz Sremsku ulicu, bliže Zelenom vencu u gradskom špicu pravi je podvig probiti se, a ne primetiti prosjake načičkane jedne do drugih. Na ćošku starija žena povezana crnom maramom podbočila se o štap.
 | ||||
 |
|
Krevet za beskućnika - Pravilnik određuje jednomesečno zadržavanje u centru. Ne poštujemo to pravilo. Kakav je efekat, ako ih pokupimo sa ulice, pa za mesec vratimo - pita se Dragan Grinvald, defektolog i direktor Centra. Popuniće brzo 105 kreveta. Svaki dan nekog donese hitna pomoć ili čuju, pa sami dođu. U potrazi za beskućnicima uspemo, na jedvite jade, da obiđemo Beograd sa dva kombija. Desi se da auto stane nasred puta. A on u kolima jedva živ. Nekoliko stotina hiljada pređenih kilometara nije malo - kaže direktor. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
"Sine, jesi li to ti? - obrati se svakom ko je pogleda u oči. I dok vi prolazite pored nje, ne odgovarate, dodaje:
- Zar majku da ne poznaš? I tako svakog dana.
Oni su beskućnici, ulica je njihov dom, radno mesto, oni nemaju izbora. Retki među njima, imaju improvizovane kuće od kartona, dasaka, najlona na Kelemegdanu, ispod Gazele, Brankovog mosta… Prema statistici blizu 100.000 Beograđana je bez krov nad glavom. A u šesnaest gradskih opština postoji preko 150 "kartonskih naselja" u kojima živi 70.000 ljudi, bez vode i kanalizacije.
Istraživači siromaštva kod nas tvrde da su glavni problemi koji uzrokuju beskućništvo, udoban stil života na koji smo navikli u dvadesetom veku. Psiholozi, pak veruju da osećaj lojalnosti, odgovornosti i samopoštovanja polako nestaju. Ali i jedni i drugi smatraju da je glavni problem u nedostatku ličnog napora, i individualni ponosa.
- Mnogi koji su sada beskućnici su možda na poslu bili lenji, neposlušni ili nesposobni za timski rad, pa su posao gubili ako bi ga i dobili - kaže sagovornik "Glasa" iz vladinog tima za sprečavanje siromaštva kod nas.
| ||||
|
|
I to je Amerika Izveštaji gradonačelnika 29 najvećih američkih gradova tvrde da su 49 odsto beskućnika muškarci, a 10 odsto neudate žene. Osamdeset i jedan procenat od ukupnog broja su alkoholičari ili narkomani, dok se za čak 59 odsto beskućnika u 19 gradova pate od teških mentalnih poremećaja. |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
Za razliku od nas, gde precizni podaci o broju, polu, godinama i nacionalnosti beskućnika još uvek nema, Amerikanci su preko Američke federacije decembra 1996. godine napravili tačan popis beskućnika. Tako je u Americi - 50 odsto beskućnika su Afroamerikanci, 29 odsto belci i 10 odsto Latinoamerikanci. Po tvrđenju istog izveštaja, između 2,5 i 19,4 procenata američkih beskućnika su osobe stare između 55 i 60 godina. Najviše je onih između trideset i pedeset godina, čak 51 odsto, dok je dece ispod osamnaest godina je 25 odsto.
Siromaštvo je najupečatljivija osobina verovalo se doskora, samo siromašnog društva. Ono što brine je, međutim, enormni rast siromašnih i u najrazvijenijim društvima. Profesor dr Ljubomir Mađar, koji se bavio ovom tematikom kod nas, kaže da je siromaštvo pre svega svetski fenomen.
| ||||
|
|
Ljudi koji ne postoje Ova dva čoveka nemaju ni dokumenta, što praktično znači da oni ne postoje. Boban kaže: - Izbegličku sam izgubio još u Orahovcu, kad su nas napali teroristi. Ja je stavio u jedan zid i zaboravio gde je. Prošle godine, na Zelenom vencu, prišla mi milicija i legitimisala me, a ja im velim da nemam ništa, vodite me gde god hoćete. Vele oni, a šta ćemo ti mi? Velim im da stanujem na Kalemegdanu, u pećini. I šta će oni sade…? |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
- Status siromašnih ima dobra trećina stanovništva u svetu. Zbog rastućih neravnomernosti u međunarodnoj raspodeli dohotka, broj siromašnih raste i u apsolutnom i u relativnom smislu. Tome je posebno doprinela prava eksplozija siromaštva u zemljama koje izlaze iz socijalizma. Urušavanje njihovih privreda je rezultat velikog socijalističkog eksperimenta za koji se dugo verovalo da predstavlja pravi odgovor za sve krupne svetske probleme. Ispostavilo se da taj eksperiment nije dugoročno održiv i da je i u periodu najkrupnijih izmerenih performansi sadržavao genetički uprogramiranu klicu svoje sopstvene propasti. Mnogo toga što se danas doživljava kao prava epohalna nesreća predstavlja zastrašujuću cenu naoko spektakularnih, ali privremenih uspeha - tvrdi dr Mađar.
Boban Trobojac i Milovoje Kolarić su izbeglice iz Hrvatske. Njih dvojica su stanari udubljenja u kalemegdanskoj zidini, smeštenoj tačno ispod Pobednika. Osim prijateljstva, rakije i kartona,, u životu nemaju ništa više. Ipak žele samo "malo zdravlja, sreće i pameti". Boban (67) i Milivoje (49) su, svako u svojoj izbegličkoj koloni, u Srbiju stigli devedeset pete, nakon "Oluje". Boban je do tada živio u selu kraj Gračaca. Tamo je, kaže, ostavio bogatstvo i imanje sa preko sto grla živine i impozantnu poljoprivrednu mašineriju. U Srbiji, put je nastavio ka Kosovu, bez igde ičega.
| ||||
|
|
Umiru od hladnoće U Moskvi, se u toku ove zime, smrzlo 192 osobe. U Poljskoj 139, a u SAD od hladnoće je umrlo 15 osoba. Pretprošle zime u glavnom gradu Rusije od hladnoće je umrlo 400 ljudi. Žrtve smrzavanja su ljudi koji spavaju na ulicama, autobuskim stanicama i u napuštenim kućama. U Poljskoj je najviše žrtava u istočnim krajevima zemlje, gde je zima najoštrija, a policija upozorava da su tokom zime u najvećoj opasnosti beskućnici i siromašni stanovnici koji ne mogu da plate grejanje. |
|
|
|
| |||
|
| |||
| ||||
Posle boravka od mesec dana u Prištini, odlazi u Orahovac. Tamo provodi četiri godine. U Orahovcu mu je život, kaže, bio super. Živio je na nekom imanju i brao grožđe. Početkom sukoba policije i OVK-ovaca u tom gradu, Boban se sklanja, opet, u Prištinu, u halu "Boro i Ramiz". Konačno, odiseju završava u Beogradu, po dolasku KFOR-a na Kosovo, nakon što su ih u Prištini potrpali u kamione i dovezli u Srbiju.
- Kad su me isterali iz Prištine i kad sam došao u Beograd, rekao sam sebi gde ću sade jadna mi majka? Nigde nikoga svoga! Zaputim se na Kalemegdan i tamo, na klupi, vidim čoveka. Velim ja njemu: - Pa dobro dečko, 'ajmo se ja i Vi upoznati, da nisam sam. Noć je noć, Kalemegdan je Kalemegdan... Tako smo se upoznali Milivoje i ja. Od tada smo nerazdvojni prijatelji. Uvijek se slažemo i volim ga ko brata. Jedino njega i imam ovde- priča Boban.
Milivoje, dodaje on, povremeno ode do "Putnika", kod železničke, ili kod privatnika, pa i zaradi koji dinar.
- A ja 'vako idem po kontejnerima - priča Boban. Jedini Centar za prihvatanje odraslih u Beogradu nalazi se u Kumodraškoj 226a. Centar je od "kuće prosjaka" prerastao u dom svih besposličara, skitnica, alkoholičara, duševnih bolesnika, deportovanih iz inostranstva. Nemaju kud! Hiljadu, koliko ih je u Beogradu - nije malo, ali imajući u vidu veličinu grada u granici je tolerancije. Dođu vašljivi, s ranama iz kojih neretko gamižu crvi, gnojavi, gladni, polumrtvi, smrznuti. Ovi ljudi nisu izbirljivi, navikao želudac da vari sve što nađe u kontejneru.
