Akademik Ekmecic analizira novu knjigu Emanuela Toda, cuvenog francuskog
antropologa, koji je svojevremeno predvideo pad ruskog carstva, a sada tvrdi
da isto ceka i - americku imperiju
Za 50 godina danasnja jedina supersila sici ce sa svetske pozornice. ZASTO?
Emanuel Tod je ugledni, mozda jedan od vodecih francuskih intelektualaca
danas, po profesiji antropolog. Ta je struka prividno uspela da evolucijom
klasicne etnologije u modernu antropologiju posadi tu nauku u samo srediste
proucavanja drustva. Vrlo brzo se ipak moralo nazreti da nije proslo bez
razocaranja, kao da je ovom metamorfozom stvorena jedna disciplina koja iz
svakog lonca uzima ponesto, a da sebe samu nije dovoljno sistematizovala.
Pisac se proslavio 1976. kada je objavio jednu studiju slicnu ovoj: "Konacni
pad. Esej o raspadanju sovjetske sfere". U isto vreme je to bila provera i
njegovih teorija da vekovima nasledjeni tip porodice, opismenjavanje
drustava i demografski razvoj odredjuju uspon i pad malih i velikih naroda.
Na taj je nacin 1976, izracunavajuci stalno opadanje stanovnistva Sovjetskog
Saveza, zapravo njegovog slovenskog dela, izvukao zakljucak da se sovjetska
drzava nuzno mora rastociti. Trebalo je 15 narednih godina da to ne izgleda
kao futurizam moderne publicistike, nego zaista jedna nauka. Ova je knjiga
najbolji izlog skole francuskog strukturalizma.
Porodicne strukture
U ovoj novoj raspravi "Posle imperije. Esej o raspadanju americkog sistema",
Emanuel Tod razradjuje temelje moderne antropologije i izvlaci zakljucak da
ce za 50 godina danasnja jedina supersila u svetu sici sa svetske pozornice,
ustupajuci mesto jednom novom koncertu svetskih supersila. I tu ce
Sjedinjene Drzave biti u sredistu, ali vise nece dominirati. Ujedinjena
Evropa, preporodjena Rusija i Japan (a mozda i buduca Kina) bice uticajnije
u svetu koji dolazi, kada se americko gospodstvo svetom iscrpe i moralno
upropasti.
Autor je 1983. objavio svoju knjigu o "Trecoj planeti. Porodicne strukture i
ideoloski sistem", sa teorijom na osnovu koje je bio prvi koji je predvideo
nuznost propadanja Sovjetskog Saveza, a danas jedan od mnogih, sa
predvidjanjem neophodnosti samorazaranja moderne Amerike.
Porodicne strukture su odlucivale, iz vekovne dubine, o karakteru moderne
drzave. Po tome, anglosaksonski liberalizam dolazi od porodice u kojoj vlada
nacelo jednakosti roditelja i dece, kao i odsustvo jednakosti medju bracom
(str. 63). Na tom se temelju izgradilo drustvo individualizma. Francuska
revolucija je ujedinila to dvoje - jednakost dece i roditelja i jednakost
brace. To je bilo karakteristicno za basen Pariza u 18. veku, a posledica je
bila stvaranje drustva sa duhom jednakosti, socijalnog egalitarizma moderne
demokratije. U Rusiji su muzici sacuvali prastari duh jednakosti, ali decu
do smrti drze pod autoritetom roditelja. Slicno je na prostoru bivse
Jugoslavije, u Kini i Vijetnamu, kao i u nekim evropskim zonama (Toskana u
Italiji, pokrajina Limuzen u Francuskoj i Finska, koje na svim izborima
glasaju za komuniste). U Nemackoj je autoritarna i neegalitarna porodica, u
kojoj samo najstariji sin postaje naslednik, stvorila autoritarnu ideologiju
nejednakosti medju ljudima.
"Arabo-muslimanska porodica" stvara ideologiju egalitarizma i komunitarne
aspiracije, "koja ne zavrsava sa zgrusavanjem (coaguler) u etatizmu" (str.
64). Taj se drustveni tip proteze na deo Turske, Iran, Pakistan i bivsu
sovjetsku Centralnu Aziju. Izuzetak su muslimani Jugoslavije, Albanije i
Kazahstana, koji su isto tako komunitarni, egalitarni i nasledjuju po ocu,
ali nisu endogami, to jest mesaju se sa drugim etnickim grupama.
Ovaj porodicni strukturni tip je posvuda stvarao uvek drustva i drzave koje
se razlikuju jedna od druge. Individualizam je u anglosaksonskom svetu uvek
stvarao liberalne drzave. U Rusiji je carska autokratija bila produzetak
autoritarne porodice, kao sto je to bilo i u Nemackoj sa komunizmom i
nacizmom. Demokratija je sudbina svakog drustva i drzave u buducnosti, ali i
u toj buducoj demokratiji ce postojati razlika koja ce svoje postojanje
dugovati ovoj vekovnoj kobi tipa porodice. Francuska je demokratija
liberalna i egalitarna, po cemu se razlikuje od americke. Nemacka i ruska
demokratija se sada kristalizuju kao autoritarne, kod Nemaca neegalitarna i
autoritarna demokratija, kod Rusa egalitarna i autoritarna. Sadasnji
neprirodan spoj autoritarne politike i liberalne ekonomije samo je privremen
u komunistickoj Kini. Ona ce ici putem Tajvana sa autoritarnom i
neegalitarnom demokratijom. Tod ovim demantuje Fukujamu da demokratije
izmedju sebe ne mogu ratovati.
Prosvecivanje stanovnistva
Demokratski oblik drzave je nuzan istorijski proizvod spajanja dva bitna
faktora - demografskog rasta i opismenjavanje stanovnistva. Samo su
nepismena drustva diktatorska. Svaki pad stanovnistva i uporedno njegovo
opismenjavanje zakonito moraju proizvesti onaj tip demokratije usaglasen
onoj vekovnoj kobi strukture porodice. Ruska demokratija ne moze biti
politicki individualisticka i ekonomski neegalitarna, nego autoritarna u
jednoj oblasti i egalitarna u drugoj.
U vreme od 1923. do 1927. u Rusiji se na jednu hiljadu ljudi radjalo 42,7
dece, u fazi od 1959. do 1952. je to spalo na 26,7, a u godini 1975. na
svega 18,1 dece. Kako se islamski delovi federativne drzave razvijaju upravo
suprotno od demografskog pada, tu je raspad drzave morao da zakuca na vrata
istorije. Danas Rusija radja samo 1,2 dece po zeni, Ukrajina 1,1, Belorusija
1,2, Spanija 1,2, Italija, Nemacka i Grcka 1,3. Od 144 miliona stanovnika u
godini 2001. Rusija ce za narednih 25 godina postati narod od 137 miliona
(str. 173).
Emanuel Tod ipak na jednom mestu veli da ovo opadanje ruskog stanovnistva
moze za buducu Rusiju biti korisno, jer ce joj pomoci da lakse savlada
velike socijalne lomove koji ce naici. Jedno poglavlje nosi naslov "Povratak
Rusije", nikada vise kao autoritarnog imperija, nego demokratske supersile
koja ce sa Japanom i ujedinjenom Evropom slomiti americku hegemoniju i
svesti je na silu jednaku sa ostale tri.
Danasnja Amerika ima povoljniji prirast stanovnistva nego evropske zemlje,
Japan i Rusija, ali tu postoji razlika u povecanom demografskom rastu
obojenih i stagnaciji belih stanovnika. Americko crnacko stanovnistvo je
vecni unutrasnji izgnanik. Broj mesanih crnih i belih brakova pokazuje
prirast, ali samo izmedju bele zene i crnog muskarca, ne i obratno. Latinsko
stanovnistvo se asimiluje u jednu novu Ameriku, ali ce uvek zadrzati
odredjenu razliku prema staroj Americi bele boje koze. Emanuel Tod predvidja
nuznost ujedinjavanja Rusije, Belorusije i Ukrajine, a za poslednju kaze da
ce biti uvek "nova Rusija" i po etnickom karakteru ruska oblast. Kazahstan
se sa polovinom ruskog (ili slovenskog) stanovnistva ne moze drzati daleko
od ovog buduceg svetskog kolosa.
Drugi bitni faktor zbog kojeg su sve diktature i svetske imperije morale da
se demokratizuju, jeste proces opismenjavanja, to jest prosvecivanja
stanovnistva. Poglavlja posvecena "alfabetizaciji sveta" su po statistikama
u ovoj knjizi isto tako dosadna kao poglavlja o demografskom rastu, ali su u
isto vreme i podjednako korisna. Mesana drustva, kao sto je bilo sovjetsko i
jugoslovensko, morala su se raspasti. Sve statistike pokazuju da se tek
danas u bivsoj sovjetskoj Centralnoj Aziji demografski rast svodi na 2,2
stanovnika po zeni. To je vise nego u susednoj Rusiji, ali znatno nize nego
u tim oblastima pre desetak godina, gde je po jednoj zeni dolazilo 6,7 dece.
Raspadanje Jugoslavije autor prati iz razlika demografskog rasta i kulturnog
napretka slovenskog stanovnistva i bosanskih i albanskih muslimana. Prvi su
imali nizak prirast i visoku pismenost, a kod muslimana obratno, pa su Srbi
i Hrvati gledali na rast muslimana kao na istorijsku poplavu koja menja
etnicki karakter istorijskih pokrajina njihove otadzbine.
Rusiji sudjeno
da bude sila
Krajnje je vreme da se odgovori na pitanje po cemu Emanuel Tod predvidja
nuznu propast danasnjih Sjedinjenih Drzava kao svetske jedine imperije? Ona
ce nastojati da destabilizuje Evropu i Rusiju. Amerika vodi destruktivnu
politiku prema Rusiji, ili je izoluje i ne racuna u znacajan faktor, ili
respektuje kao mrtvaca. Njen je osnovni cilj dezintegracija Rusije, dajuci
podrsku separatistickim pokretima podrucja Kavkaza i svojim prisustvom u
muslimanskim drzavama Centralne Azije.
"To je" - veli Tod - "tesko potcenjivanje ruske nacionalne kohezije" (str.
170). Americke formule tranzicije od planske privrede na slobodno trziste su
u Rusiji proizvele istorijsku katastrofu. "To je tip sloma koji je Kina
izbegla zadrzavajuci autoritarnu drzavu kao motor procesa liberalizovanje
ekonomije" (str. 175). Ovo potcenjivanje Rusije ce Rusija iskoristiti tako
sto ce megalomanske ambicije Amerike da bude prisutna na njenoj bivsoj
teritoriji odobravati do trenutka kada svakome bude jasno da ti americki
garnizoni po Centralnoj Aziji savrseno nista ne znace. (Na jednom mestu Tod
veli da ruski jezik u tim muslimanskim drustvima nece u buducnosti biti
"lingua franca" kao sto je danas). Sve u svemu, Rusiji je ipak sudjeno da
ponovo postane svetska sila.
Tod je neuverljivo optimista u izracunavanju ruskog istorijskog pada. To je
znatno gore nego sto on misli, jer ruski narod danas gubi po milion ljudi
svake godine. Za 25 godina nece imati 137 miliona, nego 121, a ne vidi se
gde ce se to nazadovanje zaustaviti. Postoji u ruskom jeziku danas uzrecica
da zajednica svake godine gubi "jedan Voronjez", milion je ljudi manje.
Uteha nije da ce Nemcima mozda biti gore i da ce se tamo to pretvoriti u
nuznost islamizacije nemackog prostora. U jednom Emanuel Tod ima pravo -
padanje mora nekad stati, pa iako danas mrtvo, "veliko zvono cara Ivana" se
jednom mora oglasiti, kad nas ne bude.
Rast oligarhije
Temeljna klica buduceg americkog rasula, razradjuje Emanuel Tod, nalazi se u
nepovoljnoj socijalnoj i ekonomskoj evoluciji drustva. Sjedinjene Drzave su
za poslednjih pola stoleca bile uzor za celo covecanstvo i one su svet
vodile ka boljem poimanju demokratije i prosperitetne ekonomije. Sada se sve
vise Sjedinjene Drzave "predstavljaju kao faktor medjunarodog nereda,
proizvodeci tu i tamo, gde god mogu, nesigurnost i sukob". Zbog toga su na
putu da za svet koji dolazi postanu "jedan problem" (str. 9).
Slicno kao u Francuskoj i Britaniji, americka demokratija prerasta u
oligarhiju. To je tacno prema Aristotelovom predvidjanju da demokratiju moze
da nasledi oligarhija. On je definisao demokratiju kao spajanje slobode
("elentheria") i jednakosti ("isonomia"), pa se na taj nacin dozvoljava
ljudima "da vode svoj zivot kako zele" (str. 59).
Umesto tog aristotelovskog ideala demokratije, ostvarilo se njegovo
predvidjanje rasta oligarhije. Emanuel Tod je usvojio teoriju americkog
sociologa Majkla Linda ("Michael Lind: The Next American Nation. The new
Nationalism and the fourth American Revolution" (1995) da je u Sjedinjenim
Drzavama stvorena jedna nova klasa koja nikad u istoriji, nigde, nije ranije
postojala. To je klasa super bogatasa, kad 20 odsto stanovnistva ima u
svojim dzepovima 50% novcane vrednosti (str. 28). Lind taj novi socijalni
sloj naziva "nadklasom" ("the Overclass"). Slicno je u dve zapadnoevropske
zemlje, ali Tod ne veruje u mogucnost da se one stope u jednu globalnu
nadklasu, nego ce se ponasati rivalski.
U Sjedinjenim Drzavama je doslo do poremecaja u dosadasnjim fundamentalnim
principima politicke ekonomije slobodnog trzista. Uvek je vredelo pravilo da
mora postojati ekvivalent izmedju vrednosti novca na trzistu i kolicine roba
koje se za njega mogu kupiti. Sjedinjene Drzave dozivljavaju stalni pad
svoje proizvodnje, porast tercijalnih delatnosti (najvise usluga), pa je
rezultat toga da je od 1993. do 2000. spoljnotrgovinski deficit Amerike
porastao od 100 milijardi dolara na 450 milijardi. Tu se onda stvorila
"Doktrina O'Nila", po kojoj u nasem globalnom drustvu vise "izravnavanje
stranih racuna nema nikakvog znacaja" (str. 106). Tod je ovome posvetio celo
jedno poglavlje. Americi je dnevno potrebna jedna milijarda dolara da
pokriva neophodne potrebe spoljnotrgovinskog deficita. Radi se, dakle, o
cinjenici da Amerika ne povecava industrijsku proizvodnju, nego sve vise
uvozi gotove industrijske proizvode iz drugih razvijenih zemalja. Ona "ne
proizvodi i trosi". Placa se papirom bez pokrica.
Stvorena "nadklasa"
Celu ovu analizu je Emanuel Tod podredio zakljucku da se nova americka
"nadklasa" ne formira na ekonomskim osnovama, nego po polozaju koji zauzima
u spoljnjem svetu, to jest u americkoj politici vojnog kontrolisanja celog
sveta. Amerika, najveca riznica na svetu, stalno uvozi tudji kapital koji
ima interesa da ulaze u americki spoljnotrgovinski deficit. U vreme pada
komunizma, 1990. u Sjedinjene Drzave su strani investitori ulozili 88
milijardi dolara, a samo 2001. celih 865 milijardi (str. 111). "Americka
ekonomija" je postala crna rupa koja guta robu i kapital, ali je nesposobna
da uzvraca ekvivalentnim dobrima" (str. 145). Ona se svetu namece kao
politicka sila koja zeli da "osvoji monopol u svetu legitimnog nasilja".
Nova nadklasa ima i svoj mentalitet, koji se sastoji u preferiranju
juridickih, a ne tehnickih studija (str. 93). To je tacno po predvidjanju
Pola Kenedija ("Uspon i pad velikih sila") da ce buduce americko drustvo
biti obelezeno predominacijom bankara i advokata, nad industrijalcima.
Vrednost roba koje se uvoze u Sjedinjene Drzave je "tesko potcenjena" za 15
do 20 odsto nize nego sto stvarno jeste. To znaci da bi americki standard
opao upravo toliko da ekonomski funkcionisu kao ostali svet (str. 23).
Ova nova "nadklasa" u americkom drustvu se "sve vise negativno odnosi prema
podrzavanju neophodnosti opsteg birackog prava" (str. 28). Od demokratske
drzave za poslednjih pola stoleca (do 1990.) Amerika se pretvorila u
svetskog pljackasa. Njom vlada jedna nova nadklasa, cija socijalna i
ekonomska moc ne dolazi od izvoza i proizvodnje u domacoj industriji, nego
od vojne i politicke moci drzave u svetu. Kao svaka imperija u istoriji, i
Amerika od podjarmljenih pokrajina uzima danak. Tod to tako naziva.
Od nacionalne drzave, Amerika se pretvorila u globalnu imperiju. To nije
nista novo u istoriji, pa Tod na vise mesta uporedjuje danasnju americku
imperiju sa nekadasnjom rimskom, u anticko doba. Imaju neke bitne
karakteristike: "1) Imperija se radja iz vojne sile i ova sila dozvoljava
izvlacenje danka kojim se hrani centar; 2) Centar se ponasa tako da osvojene
narode tretira kao redovne gradjane, a redovne gradjane kao osvojene narode.
Dinamika vlasti vodi ka razvoju univerzalistickog egalitarizma, cije poreklo
nije u slobodi sviju, nego opresiji sviju" (str. 95).
Fiksirati se na male
U neposrednoj buducnosti ce poceti jedna do sada neidentifikovana vrsta
istorijske krize Amerike. Ona se sastoji u tome sto ona nije u stanju da
politicki kontrolise celi svet, "koji je postao odvec prostran, odvec
naseljen, odvec opismenjen, odvec demokratski" (str. 31). Ona ni vojnicki ne
moze kontrolisati celi svet, pa zbog toga razvija doktrinu jednog
"teatralnog militarizma" koji ispoljava ove sustinske elemente:
"Nikada definitivno ne resiti neki problem, kako bi se pravdala beskonacna
vojna akcija 'jedine supersile' na planeti;
Fiksirati se na male sile kao sto su Irak, Iran, Severna Koreja, Kuba itd.
Odgadjanje priznanja novih supersila, kao ujedinjene Evrope, Japana i
Rusije;
Razvijati nova oruzja koja ce omoguciti da Sjedinjene Drzave budu 'daleko
ispred' na putu naoruzavanja, koje nikada nece prestati", (str. 32).
Slika sveta koja dolazi od americke kulture izgleda kao istorijski regres.
Svetu je sada potrebno jedno novo vodjstvo. Ono sto Amerika nudi nije model.
Evropa ima superiorniju kulturu. "Evropom vladaju vrednosti agnosticizma
mira i ravnoteze sto je sve strano danasnjem americkom drustvu". Amerika
zivi od religiozne frazeologije. Na sto hiljada ljudi se u Americi ubija
sest-sedam ljudi godisnje. U Evropi samo jedan na sto hiljada. Kult nasilja
na americkoj televiziji i filmu se prenosi na diplomatiju i vojsku (str.
203).
Od Evrope se trazi da napusti princip suverene nacije i prihvati americki
model imperija. Kad to ne funkcionise, onda se u javnom zivotu Amerike
javlja eurofobija. Francusku optuzuju da je postala stegonosa antisemitizma
i da njena demokratija danas pociva na devizama "sloboda, jednakost,
judofobija". Kult nasilja koji dolazi iz danasnjih Sjedinjenih Drzava
izgleda kao istorijski regres. Pricinjava se da je ideja istorijskog
progresa bila "jedna iluzija XVIII veka" (str. 36). Kao jedan od primera da
covecanstvo pod americkim vodjstvom dozivljava kretanje unazad, Tod pominje
masakre svih nad svima u modernoj jugoslovenskoj krizi (str. 36). Sama
Evropa nije postedjena mogucnosti ovakvih jugoslovenskih dogadjanja.
Rat spijunima
Slabosti ove knjige su u potcenjivanju kratkoce vremena u kome su se procesi
izrastanja jedne "nadklase" u americkom, francuskom i britanskom drustvu
odvijali. Drugim recima, onako kako je brzo nastao, taj se proces
unutrasnjim lomovima, nasilne ili demokratske prirode, moze usporavati i
modifikovati.
S druge strane, Emanuel Tod stalno ponavlja da Sjedinjene Drzave nisu
sposobne da vode prave ratove. One su uvek u istoriji vodile ratove sa
neprijateljima koji su tehnicki bili na nizem nivou od njih. Jedini pravi
rat jednakih jeste bitka kod Midveja u Drugom svetskom ratu. "Teatarski
militarizam", sa danas vladajucom strateskom doktrinom o ratovima sa nultim
gubitkom vojnika, jeste nesto sto moze biti samo privremena pojava. Nikada
se nove velike sile i supersile u istoriji nisu desavale bez velikih ratova.
Mali ratovi su samo uvodi u toku reke koja nema povratka. Americka strateska
doktrina je stavljanje akcenta na informacije. Rat se vodi spijunima i
finansiranjem unutrasnjih petih kolona. U rasulo poljskog komunizma je
ulozeno pet miliona dolara, jugoslovenskog sedamdeset i jos tome. Svetu se
predstavlja lazna slika o unutrasnjim civilnim obracunima diktatorskih
drustava, a u stvari se radi o jednoj nvoj vrsti spoljnih vojnih
intervencija.
Gde je kraj tome? Lako je na taj nacin se obracunavati sa balkanskim
mecicima, ali sa ruskim medvedom to moze izazvati krizu koja ne mora biti
bezazlena. Tacno je da je cilj Sjedinjenih Drzava da destabilizuju i ovu
demokratsku Rusiju, a ne samo onu bivsu komunisticku. Emanuel Tod veli da
CIA stoji iza terorizma u Ceceniji. A iza kojeg terorizma ne stoji? Rat za
koji je proklamovano da se vodi informacijama, a ne oruzjem, ne poznaje
geografske granice. Amerika destabilizuje i Evropu. "Sveta alijansa" sa
Vatikanom je veliki vojni savez, jer u svim evropskim drzavama postoje
katolicke partije koje su americki saveznik. Tesko narodu koji na svom
prostoru ima znatnu katolicku manjinu, preko koje americka vojna strategija
unisti njenu unutrasnju koheziju. Ko je vise podrzavao, a i danas podrzava,
bosanske, albanske i centralnoazijske muslimanske narode protiv Srba i Rusa
od Sjedinjenih Drzava? I oni su potencijalni americki saveznik u ovom ratu
za osvajanje sveta koji se vodi informacijama i finansiranjem unutrasnje
opozicije.
Slabost je ove knjige sto autor na jednom mestu veli da se americka kriza
otvorila deset godina posle propasti Sovjetskog Saveza, to jest danas. Na
drugom mestu veli da je to proces narednog razvoja od pedeset godina. Iza te
nejasnoce stoji neuverljivost analiza da samo porodicne strukture odredjuju
oblik drzava, pa neke uvek moraju postojati kao autoritarne i egalitarne -
svejedno diktature ili demokratije. Ono u cemu Emanuel Tod ima pravo jeste
analiza o americkom spoljnotrgovinskom deficitu i unutrasnjem drzavnom dugu,
koji sada izrasta na trilion dolara. Amerika je dozivela priliv kapitala
nevidjenih razmera (za osam godina predsednika Klintona) u vreme kada je
Rusija finansijski opljackana. Imperija zaista ubira danak svuda u svetu,
jer nikad niko ne gubi tako do kraja, kao oni koji postaju zrtve obrta
kapitala koji, uvek oplodjen, zavrsava u njujorskim bankama.
U analizi sovjetskog neminovnog pada 1976. Emanuel Tod nije omanuo. Da li ce
sve ici na isti nacin i u ovoj o neophodnosti pada americkog carstva, bumo
videli.
Nazad na naslovnu
http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/
