Zašto je nasa diplomatija na
stranputici
Piše: Rade Drobac
Beograd, 06. avgust 2003.
godine
* Umesto da brane državne interese i da se brinu o njima, naše diplomate rešavaju partijske sukobe * Zašto su zacarili neprofesionalizam, dezorijentacija, nepotizam i podredjivanje tudjim interesima * Kako Vesna Pešić deli packe umesto da radi svoj posao *
Ambasador DZ SCG (ako to iko razume) u Meksiku, Vesna Pešić,
prošle nedelje gostovala je u emisijei TV Politika "Pressing".
U dugom
razgovoru sa voditeljem iznela je lepezu svojih razmišljanja o državnoj politici
naše zemlje, partijama, njihovim liderima i politici koju vode, odredjenim
političkim i društvenim problemima , pojedinim javnim ličnostima i političarima
i dala niz sugestija kako da se aktuelni problemi koji nas potresaju
reše.
Razgovor je bio otvoren i sadržajan i na prvi pogled, reklo bi se da je
pokušala da dobronamerno pomogne našoj zemlji da se iskobelja iz problema u
kojima se nalazi.
Sa njenim stavovima verovatno će se neki složiti a neki ne.
No, ono što je ona govorila i nije važno. Ono što je za ovu priču važno, odnosno
za diplomatiju kao profesiju i državnu službu, je da li je to primereno funkciji
na kojoj se ona nalazi.
Jer, ona je ambasador ove zemlje u Meksiku i njena
nadležnost je razvoj naših odnosa sa tom velikom i značajnom Južnoameričkom
zemljom, praćenje šta se u njoj dogadja, na koji to način može da se odrazi na
naše interese, šta u vezi sa tim mi treba kao država da preduzmemo itd.
Dakle, njena kreativnost, mašta, iskustvo i znanje treba da su u funkciji
zadatka koji joj je država poverila, Umesto toga, ona, kao državni činovnik,
iako visoke kategorije, dolazi u zemlju da ovdašnjim državnim funkcionerima daje
savete, deli kritike i predlaže šta da rade. To je nespojivo sa funkcijom na
kojoj se ona nalazi u svakoj normalnoj zemlji.
Ne zna i ne
razume
Da bude gore, njoj to nije prvi put. Pre više od godinu dana,
taman što se malo odomaćila u Meksiku, oglasila se u našim medijima u vezi sa
tadašnjom krizom u odnosima tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i
tadašnjeg premijera Republike Srbije Zorana Djindjića, delećI im kritike i
savete. Ali ni to joj nije bilo dosta pa je došla i u zemlju i javno, na
nekoliko medija, ponovile svoje sugestije za rešenje nastalih sporova i
problema.
Ni tada, ni sada, niko je u vezi sa tim nije javno kritikovao, a ne
znamo da li je interno dobila neku opomenu. Čisto sumnjamo jer je ona sadašnjem
ministru inostranih poslova bila šef partije pa verovatno nema snage da joj išta
zameri.
No, bilo kako da bilo, njeno ponašanje je krajnje neprimereno za
jednog diplomatu, pa bio on i ambasador.
Da li možemo zamisliti situaciju
da, na primer, g. Montgomeri, nezadovoljan problemima u američ!koj
administraciji, ode u Vašington i na tamošnjoj TV izloži svoje vidjenje kako da
se problemi reše. Ili zamislimo britanskog ambasadora Kraforda da to isto uradi
na BBC-u, makar i u nameri da premijeru Bleru pomogne oko bruke sa
falsifikovanim izveštajima njegovih obaveštajnih službi da Irak poseduje atomsko
i hemijsko naoružanje i da planira napad na V. Britaniju i SAD.
Verujem da
bi se ta gospoda, da to urade, vrlo brzo vratila svojim kućama, bez obzira na
svu demokratičnost njihovih vlada. Jer, tu se i ne radi o demokratiji ili
autokratiji. Radi se o tome da su diplomate vladini činovnici čija je obaveza da
sprovode i primenjuju politiku svojih vlada, dopadala se ona njima ili ne. Svoju
kreaivnost mogu ispoljiti samo u funkciji svojih nadležnosti, odnosno u okviru
rešavanja pitanja iz odnosa naše i zemlje njihove akreditacije.
Medjutim,
očito je da su sadašnje diplomate partijska ekspozitura aktuelnih vlasti pa se
tako i ponašaju. Brane svoje partijske poglede i interese a za državne i ne
haju. Istupaju na platformi partijskih vidjenja a ne državnih. Rešavaju
partijske sukobe umesto da brane državne interese.
No, nije se ni čuditi jer
tako radi i cela vlada. Ne haju {to je to krajnje štetno po naše državne i
sveukupne interese i ugled naše zemlje u svetu, pa i kod naših gradjana. Pa nisu
oni polati širom sveta da se bave našim unutrašnjim problemima i skandalima, već
da tamo brane i promovišu naše interese.
Na žalost, oni to ne razumeju, ne
znaju, niti ima ko to da im kaže, ili pak nema autoritet da to uradi.
Ako je
to tako , onda nije ni čudno što su do sada iz SMIP-a izbacili preko 300
profesionalnih dipomata, svrstavajući ih pod "Miloševićeve ljude". Nakon prve
čistke, odmah po dolasku na vlast, usledili su novi talasi. Posle ambasadora sa
liste SNP nedavno su i obične diplomate i činovnici masovno otpušteni sa posla.
Pošto sadašnji državni funkcioneri sebe doživljavaju kao ljude DOS-a, po
analogiji misle da su prethodni državni činovnici bili ljudi
Miloševića.
Nemoralan čin
Takav stav i takav odnos prema ljudima
koji su u raznim periodima, na razne načine i u raznim okolnostima, branili u
inostranstvu naše interese niije samo nemoralan i ciničan, već i duboko štetan.
Ti izbačeni ljudi , ako ništa drugo, znali su svoj posao, ili bar dobar deo svog
posla. Znali su i jezike. Ovi što ih sada zemenjuju ne znaju ništa , osim da
slušaju svoje partijske vodje i slepo izvršavaju njihove naloge. Doduše, i oni
se obrazuju. Jedan broj njih pohadja diplomatsku akademiju u Subotici, oni bolji
u Budimpešti, Beču i ko zna gde. Mnogi se pitaju otkud u Suborici i drugim
zemljama kada ministarstvo ima sopstvenu diplomatsku akademiju. E, pa zato što
onu u Subotici i druge vode i finansiraju stranci koji će naše mlade diplomate
naučiti koga , kako i kada treba da slušaju, kako u kojoj prilici da se ponašaju
ili svrstaju, dok ovi koji predaju u Beogradu mogu biti neki preostali
Miloševićevi kadrovi koji bi ih zatrovali patriotizmom pa ko zna kako bi
završili.
U svakom slučaju, čistka u SMIP-u (čitaj lustracija) se nastavlja
ubrzano i teško da će iko od starog kadra , dugoročno gledano, opstati. To je
čistka primerena boljševičkoj Rusiji samo što se sada drugačije zove. To što
novoprimljeni činovnici ne znaju konzularne poslove, pa se naši gradjani u
inostranstvu žale, računovodstvene, pa neki ni novac u stranim bankama ne znaju
podići, ili bezbednosne (možda nam to više i ne treba kada smo sada prijatelji
sa onima koji nam rade o glavi), očito nikoga ne uznemirava.
No, sunovrat
diplomatije ogleda se i u strateškim opredeljenjima. Mi se sada jednosmerno i
potpuno opredeljujemo prema EU i SAD. Sve svoje ambicije i aktivnosti usmerili
smo samo prema njima i od saradnje sa njima očekujemo rešenje za sve naše
teško}e i probleme. To, sa druge strane, znači da van toga ne pokušavamo i ne
činimo ništa za razvoj odnosa i sa drugim zemljama.
Ovom prilikom valja
podsetiti na mudru izreku jednog od naših prethodnih ministara da nikada "sva
jaja ne treba staviti u istu korpu", odnosno da treba razvijati veze i odnose na
raznim stranama. To je višestruko korisno. Prvo jer se sa raznih strana mogu
dobiti političke i ekonomske koristi. Potom, to je bezbednosno izuztno važno jer
u slučaju prekida prijateljskih odnose i saradnje sa nekom od zemalja imamo
izlaze na drugim stranama. I na kraju, politika usmerena u više pravaca daje
zemlji veći autoritet i ufgled, obezbedjuje prodor u širi krug zemalja,
omogućava da se ostvare ekonomski poslovi na raznim stranama i da se , u slučaju
potrebe, a to biva često, obezbedi politička, ekonomska i druga podrška, na
bilateralnom ili multilateralnom planu.
Zaboravljena ekonomija
Kada je reč o ekonomiji, naša
aktuelna diplomatija je potpuno zanemarila taj aspekt profesije. Sve se usmerava
i očekuje od Zapada i SAD a rad na ekonomskom proboju u zemljama srednje
razvijenim i nerazvijenim, tzv. Trećem svetu, je potpuno zanemaren. Zatvorene su
mnoge ambasade u Africi, Aziji i Južnoj Americi, čak i u zemljama gde smo imali
unosne poslove, što je potpuno nerazumljivo. Pri tome su to uglavnom bile zemlje
koje su nas i politički podržavale. Sadašnja garnitura na vlasti očito te zemlje
doživljava kao neprijateljske pa se postavlja logično pitanje u čijem onda ona
interesu radi.
Jedna od karakteristika sadašnje spoljne politike i
diplomatije je potpuna poniznost i nedržavni{tvo. To je najbolje izrazio
predsednik tzv. DZ SCG Svetozar Marović povodom razmimoilaženja Evrope i SAD oko
predstojećeg napada na Irak. On je povodom toga otprilike rekao da mi, kao mala
zemlja, ne možemo da se opredeljujemo izmedju Evrope i SAD jer su nam jednako
važni. Čovek i ne spomenu Irak o kome se radilo, koga su nameravali, a potom
bombardovali, kao i nas. Pa kako sa takvim razmišljanjima prvog čoveka ove
države neko sutra može da očekuje da nama u sličnoj situaciji bilo ko
pomogne?
Ili najnoviji slučaj u vezi sa Irakom. Naša državna delegacija se
sva sretna vratila iz Vašingtona jer su im Amerikanci nagovestili da bi im možda
dali neke mrvice od poslova u Iraku. Pa zar mi nismo u tom istom Iraku imali
jako mnogo poslova, bez ičijeg posredovanja i milostinje? Zar nismo nedavno
prekidali te iste odnose sa tom zemljom, na pritisak SAD? Zar nismo mi u toj
zemlji, naša preduzeća i radnici, stekli lepe prihode i ugled bez ičije pomoći?
Svega smo se toga odrekli na zahtev Amerike da bi nam, milostivo, dali neki
poslić, kao poslušnim i dobrim, verovatno u nekoj od zona kontaminiranoj
uranijumskim bombama.
Na niske smo grane pali i kao država i kao
diplomatija.
