I za nas je još zagonetka koju ulogu je Rusija odigrala. Koga je Ivanov podupro, Miloševića ili Koštunicu?
Ovih dana u Beogradu je
boravio Sergej Romanenko, ruski istoričar koji se četvrt veka bavi problematikom
Južnih Slovena. Autor je dve obimne knjige: “Nastanak i raspad jugoslovenske
države” (2000) i “Jugoslavija, Rusija i slovenska ideja”, nedavno objavljene u
Moskvi. U svojoj drugoj knjizi autor istražuje odnose između ruskog carstva,
SSSR-a, Ruske Federacije, i nacionalnih pokreta Južnih Slovena, odnosno njihovih
nacionalnih država, od sredine 19. veka do prve godine 21.
veka.
Sergej Romanenko je 20 godina
radio u Institutu za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauka, sada radi
u Institutu za međunarodna ekonomska i politička istraživanja. Bavi se i
novinarstvom, kao analitičar sarađuje u ruskom servisu
Bi-Bi-Sija.
Šta nam možete reći, kakva
je bila uloga Rusije u stvaranju nacionalnih pokreta kod Južnih
Slovena?
- Nikakva strana država,
uključujući Rusiju, nije imala posebnu ulogu u tome. Oni su sami ponikli iz
prirodnog otpora stranoj dominaciji. Bili su ne samo nacionalni, već i društveni
pokreti. Rusija je samo ponekad podupirala ove pokrete, i države: pokušavala je
da ih koristi protiv svojih neprijatelja, Austrije i Turske. Prirodno, i
ovdašnji političari koristili su rusku politiku za svoje interese. Političku
istoriju treba posmatrati otvorenih očiju, bez mitova i
predrasuda.
Koji su to eklatantni
primeri u istoriji rusko-srpskih odnosa?
- Recimo, Rusija je imala odlučujuću ulogu u puču 1903. Ubistvom Aleksandra
Obrenovića došlo je do nagle promene u srpskoj spoljnoj politici: uspostavljeni
su bliski odnosi sa Rusijom. Ona nije ušla u Prvi svetski rat zbog svoje velike
ljubavi prema Srbiji, već zbog svojih ogromnih finansijskih dugova i potrebe da
kontroliše Bosforski moreuz. Potom je, nekoliko meseci posle Oktobarske
revolucije, Trocki pokušao da iskoristi Srbiju za svoje spoljnopolitičke
ciljeve. Sasvim neuspešno. Došlo je do prekida u međusobnim vezama, jer je
Kraljevina SHS bila antikomunistička i
antisovjetska.
Da li je ideja slovenstva
bila prisutna u predratnoj politici SSSR-a? Poznato je da je Kominterna smatrala
Jugoslaviju veštačkom tvorevinom iz Versaja, međutim, pred sam rat između SSSR-a
i Kraljevine Jugoslavije uspostavljeni su diplomatski
odnosi?!
- Poznati slavisti emigrirali
su u Beograd i Prag, slovenstvo je smešteno u korpus ruskog nacionalizma i
kontrarevolucije. Tek od sredine tridesetih u SSSR-u počinje da se proučava
istorija Slovena. KP SSSR-a i Staljinove obaveštajne službe počinju da
eksploatišu slovensku ideju u potrazi za saveznicima. Tako Jugoslavija postaje
interesantna za politiku SSSR-a, i odlukama 7. Kongresa Kominterne Jugoslaviji
se priznaje celovitost. Svakako da je na takvu odluku uticala i pojava
Hitlera.
Izgleda da je SSSR imao svoju
ulogu u aprilskom puču ‘41. u saradnji sa britanskom obaveštajnom službom.
Tadašnji šef sovjetske obaveštajne službe Sudoplatov, piše u svojim memoarima da
je krajem tridesetih, SSSR pokušao da izvede državni udar u Jugoslaviji. To se
za sada ne može tvrditi, jer su arhivi sovjetskih specijalnih službi još uvek
nedostupni. U prilog ovoj tezi ide i činjenica o Staljinovom dvoumljenju između
Tita i kraljevske vlade. To nije bio lak izbor za njega. Vlada Velebit piše, da
je Staljin u početku bio naklonjeniji ovoj drugoj opciji. Diplomatski odnosi sa
izbegličkom vladom funkcionisali su tokom čitavog
rata.
U hrvatskoj štampi se tvrdi da je
Staljin nudio Paveliću priznavanje NDH?
- To se zasniva na iskazu jednog hrvatskog diplomate, koji je radio u Berlinu
1941. Nikakvih materijalnih dokaza nema o tome, ali Ante Pavelić piše u svojim
člancima i uspomenama, da mu je SSSR nudio priznavanje NDH, 1944. Zauzvrat,
Sovjetska armija dobila bi prolaz do Jadranske obale. Ne bih kategorično negirao
ovu tvrdnju. Sovjeti su priznali kvislinšku Slovačku Republiku i Petenovu vladu,
zašto ne bi i NDH?
Do kakvih saznanja
ste došli o Titu, da li je u SSSR-u porasla njegova popularnost posle Staljinove
smrti?
- Teško je to reći. Prošle godine
pojavila se značajna knjiga, materijali državnog tužilaštva SSSR-a, od 1953.
Među njima je i 20 presuda, izrečenih u kontekstu Jugoslavije. Osuđeni su
govorili na javnim mestima da je život u Jugoslaviji bolji nego u SSSR-u, i da
je Tito pravi Lenjinov naslednik. Nekim budućim disidentima suđeno je zbog
čitanja Đilasove “Nove klase”. Kod jednog, uhvaćenog na finskoj granici,
pronađena je sveska sa rukom pisanim odlomcima iz “Nove klase” - kao Bibliju
nosio je to sa sobom.
U Jugoslaviji su
ljudi slovenske orijentacije uglavnom slati na Goli otok. Ipak, Jugoslavija je
imala važnu ulogu u sovjetsko-američkim
odnosima.
- Činjenica je da je Staljin
slovensku ideju spojio sa idejom proleterskog internacionalizma, koristeći je
prilikom stvaranja socijalističkog lagera. Ne znam da li vam je poznato da je u
Beogradu održan Sveslovenski kongres 1946, na kome je Đilas pozdravio slovensko
bratimljenje. Svakako, kasnije odustajanje Jugoslavije od te “družbe”, omogućilo
joj je da zauzme odličnu poziciju u odnosima SAD i SSSR-a. U uspomenama šefa
Titovog kabineta, mislim da se zove Vrhunec, pročitao sam da je Brežnjev molio
Tita da posreduje kod Amerikanaca, u vezi sa arapsko-izraelskim
odnosima.
Dugo nismo imali informacije,
ne samo o Titovom socijalizmu, već i o Jugoslaviji. Postoji mit o njoj, kao
komunističkoj zemlji bez logora; svakako, režim je bio liberalniji, ali bio je
totalitaran i represivan. Ipak, SSSR je sebi napravio blizanca 1945. - obojica
su poginuli 1991.
Šta se može reći o
odnosu Gorbačova prema Miloševiću?
-
Gorbačov se zalagao za očuvanje reformisanog SSSR-a, i bio je protiv svakog
nacionalizma. Kaže da mu je odmah bilo jasno do čega će dovesti Miloševićev
nacionalizam. Mislim da je Mario Nobilo napisao da je Gorbačov imao kritičniji
odnos prema Miloševiću, nego Jeljcin.
Vlada mišljenje da Jeljcin nije oprostio Miloševiću to što je dva puta podržao
njegove neprijatelje, 1991. i 1993.
godine?
- Jeljcin je svoju politiku
formirao po svojim emocijama, verovatno je to tačno. Teško je pretpostaviti šta
bi bilo da je Jeljcinova Rusija podržala Miloševićevu politiku. U stvari, mi smo
imali nekoliko politika u odnosu prema Miloševiću; jednu je vodilo Ministarstvo
spoljnih poslova, drugu Ministarstvo vojske, treću politiku vodila je Jeljcinova
administracija. Jedna grupacija u državnom aparatu podržavala je samo Karadžića,
ne i Miloševića.
Milošević je podneo
ostavku tek posle posete Ivanova. Imate li saznanja koje ključne rečenice je tom
prilikom Ivanov izgovorio?
- Jednom je
Gorbačov rekao: Sve se nikad neće saznati! I za nas je još zagonetka koju ulogu
je Rusija tih dana odigrala. Koga je Ivanov podupro, Miloševića ili
Koštunicu?
Kako se danas u Ruskoj
Federaciji kotira “slavjanskaja” ideja?
- Posle pada komunizma, izgubili smo i socijalnu i političku svest, ostala je
samo istorijska. Neki istoričari, poput Majkova i Danilevskog, smatraju da se
izlaz nalazi u povratku prema 19. veku. Znači, istorijska svest preuzela je
ulogu osnovne društvene svesti. Po svojoj funkciji, ona ne može da ima takvu
ulogu. Ruski nacionalizam u 19. veku bio je u svom prirodnom usponu, uključujući
i slovensku ideju.
Sadašnji slovenofili
koristili su slovensku ideju u unutrašnjoj politici, ali su pokušali da
iskoriste Miloševića u odnosima sa Evropom i SAD. Opet, Milošević je pokušavao
da iskoristi Rusiju... Izgleda da je suština odnosa bila u tome, ko će koga i
kome najskuplje prodati. Jeljcin piše da je dozvolio Černomirdinu da koristi
ideju o savezu Rusije, Belorusije i Jugoslavije. Ovde su mnogi smatrali da
Rusija treba da otpočne treći svetski rat, i odbrani Miloševićevu politiku. Sad
imamo uzajamnu razočaranost. Svakako, dobri odnosi sa srpskom demokratijom
neophodni su i za demokratsku Rusiju. Bez zakletvi o slovenskom bratstvu i
jedinstvu. Brat je brat, on nema
narodnost.
|
|
LjUBIŠA STAVRIĆ
