VAPAJ
Oj, Kosovo, od zemlje do neba
Veliki svet od svoje veličine ne može se ni videti ni čuti
I danas su ubili dvoje srpske dece, a šestoro ranili... Ćuti daleki zapad, a gleda izbliza, otvorenih očiju, ma ni da trepne. A Evropa, da li je u Evropi? Sve zemlje tako blizu, a tako daleko.
A zakoračili smo u dvadesetprvi vek, ni korak dalje od nišana. Samo korača albanski terorizam, oko im na nišanu, prst na obračau - meta im svaki Srbin: u kolevci, u detinjstvu, u odrastanju, u starosti - da ono u kolevci ne doraste do detinjstva, detinjstvo do odrastanja, odrastanje do starosti - smrt! Dalje nema.
Kakva prava
Srpske majke više ne rađaju. Da li će neko osuditi, bar kad pročitaju, ono što su napisali o pravima čoveka, o pravima deteta?! Kakva prava?! Sećate se onog mladića, sa Kosova, koji plače, dok mu mučenica majka odsutno gleda, a u svom su dvorištu, opasani bodljikavom žicom i psom koji ih čuva, a ova predhodna dva psa KFOR je ubio. Suze mu govore i strah o ljudskim pravima.
Dvadesetprvi vek je, ko i gde čuva ta prava?! Da li čuvaju kod one devojčice, što živi (o kako velika reč), u polurazrušenoj kući, s nepokretnom bakom i malim bratom, čuvani bodljikavom žicom, sa svim pravima u oklopnom vozilu.
Nema suza
... A Kosovo i Metohija srpski Jerusalim, bez Zida plača - plače cela zemlja. Oni koji su ostali, ako se nešto ne uradi, neće dugo plakati, okidač radi. A suza mi u oko ne sme - videće neko...Šta li radi veliki svet, u velikom svetu, od svoje veličine se ne može ni videti ni čuti?! Pravo sa zapada dugo putuje, to ljube svoju decu i beskrajno su srećni, a o ljudska prava su se spotakli.
Danas su na Kosovu ubili dvoje srpske dece, godina kao perce, života kao olovo. Danas su srpske majke, belom plahtom mrtvu decu pokrile i u zemlju spustile, odakle će ih iskopati oni koji su ih i ubili. Dokle?! Oj Kosovo, od Zemlje do Neba.
