Suverenitet Srbije nad Kosmetom realan
("Predlozi nalik Načertaniju", 6. 8)
Reagovanja advokata Aleksandra Lojpura i bivšeg ambasadora Bugarske u Beogradu, Marka Markova, na moj članak u "Politici" – "Kako ne izgubiti Kosmet" iziskuju neka razjašnjenja.
Gospodin Lojpur je uporan u relativiziranju suvereniteta Srbije nad Kosmetom, svodeći ga na nešto što je fiktivno ili simbolično, kao i u viđenju autonomne republike Kosmet u okviru Srbije, kao federalne jedinice koja je u svemu ravnopravna sa Srbijom. Takvim, po njemu neodrživim rešenjima, suprotstavlja elegantnije i jednostavnije rešenje: nezavisnost Kosmeta, uz obezbeđivanje određenih prava Srba.
Prvo, suverenitet Srbije nad Kosmetom je međunarodno priznat već skoro sto godina. Tu nespornu činjenicu nijedan međunarodni organ nije dosad doveo u sumnju. Čak je i moćni NATO, posle 78 dana svirepog bombardovanja Srbije i otvorene podrške albanskom terorizmu, priznao da je Kosmet integralni deo SRJ, odnosno Srbije. Prema tome, suverenitet Srbije nad Kosmetom nije ni papirnat, ni fiktivan, ni simboličan, već realan i jedini koji moderan međunarodni svet priznaje i prihvata. Tačno je da već četiri godine faktički suverenitet nad Kosmetom vrši administracija OUN, ali je njena vlast ograničena na implementaciju Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i okončaće stvaranjem uslova za davanje najšire autonomije Kosmetu, tj. vraćanjem Srbiji i faktičkog suvereniteta nad tom pokrajinom. Pomenuta rezolucija Saveta bezbednosti ne predviđa nezavisnost Kosmeta, niti gašenje suvereniteta Srbije nad njim.
Drugo, predložena autonomna republika Kosmet ne bi imala status federalne jedinice, već specijalnog entiteta koji bi, ostajući u organskoj vezi sa Srbijom, dobio visok stepen samostalnosti u njoj. Federalizovanje Srbije nije nužno, ni potrebno, da bi se to postiglo. Primer Južnog Tirola u Italiji i neostvarenog plana Z-4 kninski deo bivše Republike Srpske Krajine pokazuju da je to moguće.
Treće, zalaganje za nezavisnost Kosmeta gospodin Lojpur objašnjava argumentom da ćemo tako "zajedno sa Albancima i drugim susedima da izgradimo novu naciju, ujedinjenu Evropu". Ako je gubitak značajnog dela nacionalne i državne teritorije toliko bitan za izgradnju te nove nacije, zašto se onda naši susedi i druge evropske države ne odriču delova svojih teritorija nastanjenih nacionalnim manjinama, nego se grčevito drže svakog pedlja svoje zemlje? Ne odriču se zato što bi to, po principu razderane čarape, vodilo daljem krunjenju državne teritorije. Ono što se priznaje i ustupa jednoj nacionalnoj manjini ne bi se koliko već sutra moglo uskratiti drugim nacionalnim manjinama. Utopizmu, altruizmu i mazohizmu nema mesta u državnim poslovima.
Reagovanje bivšeg ambasadora Bugarske u Beogradu, M. Markova, na "Osnovne smernice" potpredsednika republičke vlade Nebojše Čovića, i na moj članak, ne ostavlja mesto sumnji u to kakvo rešenje kosmetskog čvora bi najviše želeo.
Već naslovom članka "Predlozi nalik Načertaniju", ambasador Markov se zakasnelo pridružuje ad hoc Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju koji je brzo uočio da je, povezujući Načertanije Ilije Garašanina sa ratnim zbivanjima na prostorima bivše SFRJ, "pucao sebi u nogu" i ubrzo mudro zaključio da na toj nepostojećoj vezi više ne insistira.
Dajući negativnu konotaciju Načertaniju I. Garašanina, ambasador Markov se ogrešio o istorijsku istinu. Načertanije je bilo častan program za nacionalno oslobođenje srpskog naroda od otomanskog ropstva. Slične programe, pisane ili nepisane, imale su sve ostale balkanske zemlje, kao i neke druge neujedinjene evropske zemlje (Italija, Poljska, Nemačka). Zašto bi istorijska borba srpskog naroda za oslobođenje od stranog ropstva bila negativno viđena, a isto takva borba bugarskog, rumunskog, grčkog, italijanskog naroda bila hvaljena?
Verujem da je ambasador Markov učinio nenamernu grešku kada je ustvrdio da je Srbija posle 1919. godine dobila delove Bugarske teritorije Makedoniju, Zapadnu Trakiju i Dobružu. Istina je da je Srbija 1919. godine dobila samo tri sreza (Caribrodski, Bosilegradski i Strumički) na ime odštete zbog pljačke i zločina koje je bugarska armija počinila u njoj za vreme Prvog svetskog rata.
Na kraju, posle svega što je ambasador Markov napisao o slabostima "srpskog suvereniteta" nad Kosmetom, ne zvuči previše uverljivo ocena da bi "diplomatija Bugarske mogla da odigra određenu pozitivnu ulogu". Čak i ako se, kao prevaziđena, zanemari činjenica da je Bugarska u prošlom veku bila trostruki agresor na Srbiju i da je pružila logističku podršku nezakonitoj i od Saveta bezbednosti neodobrenoj oružanoj akciji NATO protiv SRJ, pre četiri godine.
Vladislav Jovanović,
Beograd
