|
Vuk Drašković - trideset godina vernosti Nije lako reći volim te To što se sa Danicom nije venčao u crkvi, Vuk, iako je vernik, ne smatra grehom. Nije formalista, ni pred Bogom ni pred ženom, zbog čega joj ni ovog puta neće ništa kupiti za godišnjicu braka N e voli rano da ustaje. Zato mu je kao tek svršenom pravniku, pre tridesetak godina, bilo idealno da se zaposli kao novinar. Kad se probudi, prva (a ako ćemo kasnije čuti, i jedina) kućna obaveza mu je – vučjak Laki i jutarnja šetnja. Potom sledi kafa, doručak (koji nikad ne preskače) i prelistavanje jutarnjih novina. Recimo "Politike" koja ga u poslednje vreme prilično nervira jer ne može da se snađe sa stranama tipa A12 i B6...
Na posao dolazi maksimalno "skockan". Nikad nije krio, pa ni prilikom ovog susreta, da je za njegov negovani poslovni izgled zaslužna supruga. Da se on pita, ne bi skidao farmerke, karirane košulje i patike. Iako mi tokom razgovora postaje jasno da se on, ipak, pita za mnoge stvari i da mu je u ovom konkretnom slučaju, kao tipičnom srpskom muškarcu, jednostavno lakše da se prepusti sigurnom modnom ukusu svoje supruge, puštam ga da uveri i mene, a i čitaoce, da kao pravi muž, pre svega, poštuje i sluša svoju ženu. Da je voli, to ćemo vrlo brzo i sami videti. Šta je ljubav ako ne ljubiti se sa svojom ženom nasred ulice u rano, sunčano, septembarsko popodne?
Potpuno ravnodušna prema mogućim komentarima, uživam, priznajem, u Vukovom, već poslovično domaćinskom tretmanu prilikom zakazivanja intervjua telefonom. Razgovor uvek može. Kod kuće ne, Dana nije spremna još na to. Može u prostorijama stranke u Knez-Mihailovoj. Pristajem, pod uslovom da ne pričamo o politici. "O čemu ćemo ", pita Vuk. "O životu", kažem ja. "Može", odgovara. "Da, ali da se slikate sa ženom", dodajem. "Nema problema, samo ako Dana bude htela", ograđuje se, a ja se smejem u sebi. Ništa lakše našim muškarcima nego poturiti rođenu ženu kao izgovor!
Pričati o ljubavi, braku i sitnicama koje život znače u prostorijama SPO nije nimalo inspirativno. U hodniku na prvom spratu, iznad jednog stočića, stoji mračan Vukov portret (ulje na platnu, čini mi se). Ako se malo osvrnete, jedini lik koji ćete videti opet je Vuk i to na nekom starom izbornom plakatu, zalepljenom na ogledalu u maloj čajnoj kuhinji. U njegovoj prostranoj kancelariji, sa malo nameštaja i mnogo kvadrata, Vuka ne možete da izbegnete. Onako visok i vitak, prosto štrči. Seda, kao i obično kad prima goste, na fotelju iza koje je prozor. Zavesa koja leluja i žamor iz Knez- Mihailove ulice, kao virtuelni isečak sasvim običnog radnog dana, praktično su jedina scenografija ove priče. Iako bi, shodno aktuelnoj situaciji, bilo logičnije da ga pitam da li se sprema, možda, da se kandiduje za predsednika Srbije, podsećam ga na početku razgovora da će 10. juna sledeće godine on i Danica obeležiti trideset godina braka. Vuk prvo ćuti (inače, nikad ne odgovara odmah na pitanja), fiksira pogled negde na zidu prekoputa i počinje: – Da, a 2. juna 2008. biće četrdeset godina od našeg prvog ljubavnog sastanka. Bila je 1968. nas dvoje na četvrtoj godini Pravnog fakulteta. Održavala se tada neka "Pesma leta". Trebalo je da je izvedem na taj koncert u Domu kulture, ili beše Radnički univerzitet u Novom Beogradu. Kad smo došli tamo, kažu nam kako nema ulaza za studente jer je cela sala data brigadistima. Počne komešanje, protestovanje. Pokušali smo na stilu da uđemo, ali onda se pojavila policija. – Kod vas, izgleda, ništa nema bez policije – primećujem. – Eto, vidite. Neverovatno! – nastavlja Vuk. – Otpratio sam je do jednog solitera u Novom Beogradu gde je stanovala kod sestre, a ja sam se vratio da ne propustim odlučujuće trenutke. Te noći sam dobio ciglu u glavu. Tako je počela naša ljubav. Da mu ljubavnički šarm nije baš bio jača strana, potvrđuje i njegov prvi susret sa Danom. Bili su kolege na Pravnom fakultetu. On tek pustio brkove (malo kasnije, na polovini studija, odlučiće da pusti i bradu), ona – mlada, lepa, gorda i stalno okružena udvaračima. "Koleginice, što imate lepe noge. Šteta što nemate četiri", rekao joj je na hodniku. "Marš, budalo", odbrusila mu je i kupila ga. Za ceo život. Istina, posle prvih ljubavnih sastanaka načekaće se Vuk još nekoliko godina dok Dana ne bude njegova. Anegdotu sa "kozaračkim kolom" i Daninom ucenom "Tito ili ja", možda mnogi i znaju ali pošto se Vuk raznežio dok ju je prepričavao, puštamo je u originalnom sećanju: – Bilo je to za vreme studentskog protesta 1968. Među nas studente neko je, verovatno SDB, pustio glasine kako će Tito da nas osudi kao bandu, da će poslati vojsku sa tenkovima, da će nas pohapsiti i odvesti na Goli otok... Svi smo sa strepnjom očekivali Titov govor. Dana i ja smo sedeli na ćebetu na travi. I umesto da nas napadne, čovek nam je odao najveće priznanje. Došlo je do eksplozije oduševljenja, studenti su spontano poveli kozaračko kolo. Ja krenem, a Dana mi kaže: "Ne idi, Tito je zločinac, prevario nas je da bi nas smirio". Ja to nisam hteo da slušam, a ona mi postavi uslov: ili da ostanem s njom, ili da idem u kolo, ali da ostanem bez nje. Ja sam otišao u kolo, a ona godinama nije govorila sa mnom.
Jedno vreme posle raskida ju je jurio, ali je prestao kad je video da je to besmisleno i ponižavajuće. – Ni na šta drugo nisam mislio sem na nju. I samo sam špartao gradom ne bih li je negde sreo. Ali, uzalud – dodaje Vuk.
– Ona mi se javila kad me je videla i pitala gde ću čekati Novu godinu. Ja sam rekao "nigde", ona je predložila da čekam s njom. Otišli smo prvo po njenu školsku drugaricu, našu buduću kumu, negde na Zvezdaru, pa onda na doček. Ja se nisam javio ni društvu, ni devojci koju sam ostavio kod kuće. Celu noć sam bio s Danom i igrao šah s njenim bratom Veskom. Venčali su se juna iste godine. On u farmerkama i kariranoj košulji. Na venčanju su im bili samo kumovi. Posle matičara i skromnog ručka u kafani Vuk je istog popodneva otišao na posao u Tanjug. To što se nisu venčali u crkvi, iako je vernik, Vuk ne smatra grehom. – Venčali smo se pred Bogom, najdubljom vezom koja može da postoji između muškarca i žene. Verujem u Boga, ali, nisam formalista. Ja Hrista volim i sa njim sam. Nadam se da je i on sa mnom. Pitam Vuka šta će pokloniti Dani za godišnjicu braka. – Ništa, zaboga! – odgovara. – Zar ne obeležavate datume, godišnjice, rođendane? – nastavljam. – Bože sačuvaj! Niti šta ja kome kupujem, niti volim da dobijem poklone. Čak mi je vrlo neprijatno kad mi neko čestita rođendan. Ne vidim šta tu ima da se slavi. Ja se čudim kad ljudi slave tako neke stvari, kao, na primer, ispraćaje u vojsku. Ja sam jedva čekao da odslužim vojsku, a da to nisam nikom rekao. Ni moj tadašnji urednik u Tanjugu Velja, ni moj otac, nisu znali da idem na odsluženje vojnog roka. Tog dana sam išao na neku konferenciju za novinare. Kad sam uredniku predao tekst, rekao sam mu da idem jer u pet sati imam poslednji autobus za kasarnu. Čovek me je samo zabezeknuto gledao. Nisam pravio od toga događaj ni kad sam se skinuo. Istog dana kad sam razdužio opremu, išao sam na novinarski zadatak.
Priznaće tokom razgovora da je samoljubiv, ali nikako i vlastoljubiv. I da je nadasve jednostavan čovek. Voli obična domaća jela, toliko da mu je zatvorski paprikaš ili pasulj, svojevremeno, bio slađi od đakonija koje je dobijao od svoje i Danine rodbine dok je bio iza rešetaka. U zatvoru je, inače, shvatio šta najviše voli da čita – "Bibliju", Dostojevskog i "Politikin Zabavnik". Ne voli da izlazi i sedi po kafanama, ne pije alkohol (nije se, kaže, napio još od studentskih dana), a slatkiše ne jede otkad se jednom prejeo kolača u gimnaziji, pa su mu preseli. Navija ceo život za "Zvezdu". Zbog "Zvezde" je i sasvim slučajno upisao prava umesto medicine. Kao mlad igrao je fudbal. Sad mu je šetnja jedina rekreacija. Nema poroke. Porok je, kaže, sam život. Ne veruje u priče o sreći. Kao Šopenhauer, smatra da je za pametnog čoveka sreća da izbegne što više nesreća u životu. Obožava šah i svoju ženu, ali jedina prava strast mu je pisanje. Dok stvara, oseća se kao mali Bog. Ono što, ipak, nikad neće napisati jeste – ljubavna pesma. Preko usta će čak teško prevaliti reči "volim te". Ne stidi se da prizna kako Dani retko kad kaže te dve reči jer je to "izlizana izjava", ali kao da se stidi dok priča o tome. Štaviše, kad god pomenem reč "ljubav", njegovi inače rumeni obrazi zacrvene se kao kod Deda Mraza. Da mu je nelagodno vidi se i po rukama koje nesvesno stiska među kolenima... Pa čime vi to osvajate vašu ženu kad ne priznajete ni poklone, ni proslave, ni ljubavne izjave – pitam ga.
Sa malo, ali odabranih reči neće zaboraviti da pomene da je Dana veliku žrtvu podnela zbog njegovog bavljenja politikom, kao i da bi bez njene podrške davno digao ruke od svega. – Da sam svu ovu energiju i celog sebe uložio u politiku, ali u Americi, možda bih i bio predsednik SAD. Ovako, ovde sam uvek bio izložen udarima koje nisam zaslužio. Nisam se borio za vlast, već za istinu, a žrtva toga je ogromna. Mnogi su zbog vere u mene i SPO ostali bez posla ili života. Imam grobove u vrhu stranke i u porodici. To je užasno osećanje koje pritiska i muči. Znam da je najteže biti u pravu i da je najlakše i najprofitabilnije lagati. Da sam išao niz, a ne uz maticu, možda bi SPO davno došao na vlast. A ja sam, ipak, ceo život verovao i hoću i dalje da verujem da će kod nas biti promenjeno shvatanje politike, da će se ona zasnivati na hrišćanskim principima, a ne na koristoljublju – kaže Vuk. Pitam ga da li se takvih principa pridržava i privatno? Da li mu se nekad omakne laž? – Ponekad, sitna, kad je u funkciji istine. Ne znam da li se može nazvati lažima kad želite da izbegnete dugačak sastanak izgovorom da imate još jedan. Da li je laž dozvoljena u ljubavi, provociram ga. – Ne, ako je reč o pravoj ljubavi – odgovara instinktivno, a onda dodaje: Ako je reč o pozorištu u kome se igra ljubav, onda što da ne. Bez laži nema pozorišta. – Da li ste stidljivi? – nastavljam. – Ne znam. Strašno volim ljude i svaki put imam tremu pred obraćanje nekome. Ako nekoga mnogo cenite, onda se plašite da ga ne razočarate. Niko nije toliko puta govorio pred tolikim masama kao ja, a niko mi ne veruje, čak ni moji u kući, kad kažem da svaki put imam užasnu tremu, bez obzira pred koliko ljudi govorim. Na samom kraju razgovora, koji se prekida zbog sledećeg sastanka (nije izgovor, neki Amerikanci zaista čekaju da uđu kod Vuka u "ofis"), otkrivamo još nekoliko – od sveg posla u kući Vuk ume samo da skuva kafu (to je savladao još za vreme studija), isprži jaja i napravi pekarski krompir. – Ono što umem, to radim najbolje – ne zaboravlja da naglasi, ljut što ga sekretarica opominje da treba da završimo razgovor i time mu krade dragoceni poslednji minut. Po izlasku iz prostorija SPO uspevamo i da proverimo neke od Vukovih izjava. Gospođa Danica, koja se ljubazno odazvala našem pozivu da se slika sa suprugom za "Ilustrovanu Politiku", potvrđuje sledeće: Istina je da ništa neće dobiti za godišnjicu braka jer od muža "nikad ništa ne dobija". Koliko je Vuk umešan kao kuvar, još ne znamo, ali je činjenica da nema ni priliku da se pokaže – supruga ga, naime, po sopstvenom priznanju, "služi od ranog jutra". O detalju da je Vukova najčešća rečenica u kući "Dano daj mi ono" i "Dano, gde je ono", nekom drugom prilikom. |
Gordana KNEŽEVIĆ
Snimio Željko SINOBAD
