|
Naš reporter u Dubrovniku Ogledalo Straduna Niko nije siguran koliko gostiju iz celog sveta dolazi da vidi ovaj po mnogo čemu jedinstven grad. Domaćini u svakoj prilici pokazuju da su im svi gosti, ma odakle stigli, podjednako dragi Tek kada se stigne u Dubrovnik postane jasno zašto je ovaj grad ubedljivo najposećenije mesto na Jadranskom primorju i zašto je njegova lepota večni izazov i inspiracija umetnicima i graditeljima. U njegovu lepotu uverili su se ove godine između ostalih i Sofija Loren i princeza od Monaka, ali i sultan od Omana čija se jahta, kažu treća po vrednosti i lepoti na svetu, šepurila u dubrovačkoj marini. Naravno, i stotine hiljada ili ko zapravo tačno zna broj turista iz celog sveta koji kao mravi tokom celog dana špartaju ponajviše ulicama starog grada. Posle tačno deceniju i po potpisnik ovih redova obreo se ponovo u gradu podno brda Srđ. Prvi utisak. U juvelirnici na Stradunu kupce više ne dočekuje šarmantna Mira. Ko zna na koji put su ove teške godine za nama odvele crnokosu Dubrovčanku, zaljubljenicu u svoj grad, koja je satima znala da priča o lepotama svoje varoši, a da to onome ko sluša nikako ne dosadi.
Obilazak starog grada, najposećenijeg i svakako najpoznatijeg dela Dubrovnika, najbolje je započeti u ranim jutarnjim satima i to iz više razloga. Prvi je što jedino tada može na miru da se šeta i razgledaju znamenitosti, jer kasnije kada nagrnu "milioni" turista za sve treba mnogo više vremena i strpljenja. Drugi je što je u kasnijim satima, kada se živa u termometru približi četrdesetom podeoku, nemoguće šetati gradom. U to doba dana za penjanje po zidinama utvrđenja potrebna je hrabrost, jer gore sunce bukvalno razara mozak.
Na Stradunu je kao u mravinjaku. Ko zna koliko se jezika stopilo u jedan žagor, tako da tu niko nikoga ne čuje. Vodiči se iz petnih žila upinju kako bi uspeli da svojoj grupi ispričaju deo bogate istorije grada. A o toj istoriji zaista može dugo da se priča. Mnogo je tragova koji govore da se život na ovim prostorima odvijao još u praistoriji, ali život ovog Dubrovnika vezuje se za vreme kada su Sloveni naselili ove krajeve. Zbog mnogo šuma koje su Sloveni nazivali dubrava, ostao je do danas naziv Dubrovnik. Današnji izgled grada, odnosno tvrđave, potiče uglavnom iz 15. veka. Svoj najveći procvat grad je doživeo u vreme čuvene Dubrovačke Republike, a sloboda i poštenje su bili nešto po čemu su Dubrovčani nadaleko bili poznati. O tome i danas svedoči natpis na latinskom, uklesan na tvrđavi Lovrijenac: "Sloboda se ne prodaje za svo blago sveta". Kraj ulaza u Franjevački samostan grupa mladih privlači pažnju napadnim smehom. Nekolicina njih uporno pokušava da se održi na maloj izbočini u zidu. Cilj je, naime, da se popne na taj kamen i raširenih ruku priljubi uza zid imitirajući tako Hristovo raspeće. Scena, naravno, mora da bude ovekovečena kamerom, pa je bilo onih koji su prisutne do suza zasmejavali načinima na koje su pokušavali da se održe nekoliko sekundi u pauk pozi. Preko puta njih, kraj Onofrijeve česme zbog tih događaja dubrovački trubadur kao da lakše podnosi vrućinu. Mladić u trubadurskoj garderobi, u kojoj mu sigurno nije prijatno u ovo doba godine, prebire po žicama gitare i peva stare pesme. Gleda u "paukove", pa povremeno zastane kako bi smehom ispratio neku od dogodovština na zidu samostana.
Roba u prodavnicama u starom gradu prilagođena je gostima. Mahom je reč o suvenirima, garderobi, nakitu... Ne može a da se ne primeti kako se veliki talas nacionalnog koji je zapljusnuo i ovaj grad sporo povlači. Natpis Hrvatska ili šahovnica utisnuti su gde god je to bilo moguće. Negde i potpuno van konteksta i ukusa. Mala nelagodnost da će neko možda reagovati na ekavštinu nestala je već u prvim kontaktima. Zaposleni u prodavnicama na raznorazna pitanja odgovarali su najljubaznije, ne pokazujući ni jednim gestom da im bilo šta smeta. Doduše, gužve su takve da je pitanje da li oni i stignu da registruju ko ih je sve šta i na kom jeziku pitao. Nije se dala zbuniti ni mlada dama, ne starija od sedamnaest leta, u kafiću Breda. Sa osmehom je odgovarala na sva pitanja, a osmeh joj nije silazio sa lica ni kada je to obraćanje imalo pomalo i provokativni karakter. Jednom se čak i nasmejala od srca. Bilo je to posle našeg "opa" kada je stigao račun. Kafa i koka-kola – tačno 300 dinara.
Ispred Kneževog dvora gužva. Nagrnuli turisti da vide srednjovekovne stražare. Njih dvojica, obučeni u crvene uniforme, sa ukrštenim kopljima stajali su na vratima zgrade. Unutra su mogli samo oni koji su imali ulaznice. Ulaz petnaest kuna. Inače, ulaznice za sve objekte su petnaest kuna ili dva evra. Bilo da je reč o obilasku zidina, akvarijuma, muzeja... Gde god da se zapodene bilo kakav razgovor vidi se sa koliko napora svi pokušavaju da izbegnu čak i reči koje bi mogle da odvuku u ne baš slavnu prošlost. Tako je u društvu jedna Davorka uspela da izbegne sve zamke, objašnjavajući da prvi ljudi Dubrovnika sve čine kako bi obnovili žičaru koja je iz grada odvozila turiste na brdo Srđ, odakle se pruža najlepši pogled na grad. Žičara je, kaže ona, greškom stradala u ratnim dejstvima. U istom tonu i na isti način objašnjene su i "male intervencije koje su učinjene posle pada opominjućih projektila ispaljenih na stari grad".
Na ulazu u luku Gruž, nekoliko kilometara daleko od grada, postavljen je brod koji podseća na ne tako davna dešavanja. Na niskom postamentu stari brod, zapravo čamac ofarban maskirnim bojama. Ispred njega na mesinganoj tabli utisnuto: "Ovo je brod koji se hrabro suprotstavio srpsko-crnogorskoj agresiji na moru". Dve devojke koje su sedele u omalenoj kućici nedaleko od broda nisu bile voljne da komentarišu bilo šta "što nije vezano za turizam". A luka Gruž je zaista jedna od najvećih na Jadranu. Iz nje se otiskuju brodovi put ostalih luka na Jadranu, ali i ka lukama u Italiji i Grčkoj. Fascinantno je delovao ogromni luksuzni brod "Rijeka" u čiju su utrobu neprekidno ulazile kolone automobila registarskih tablica iz brojnih zemalja. Nedugo pošto su se podigla ogromna vrata i zatvorila ulaz, čitav mali grad otisnuo se na pučinu. Talasi koje je podigao brod zapljusnuli su nekoliko nedaleko usidrenih jahti od kojih je bilo teško odvojiti oči. Neke od njih viđaju se samo na filmu. Ograda i momci prepoznatljivo obučeni bili su dovoljan razlog da se ovim lepoticama prolaznici dive samo sa distance.
Visoke temperature već od ranih jutarnjih sati teraju Dubrovčane, ali i goste, na plažu. Oni koji bi da se samo osveže, ili ih mrzi da idu daleko, odlaze na lepo uređenu gradsku plažu. Drugi, pak, koji žele čisto more i mir mahom odlaze na ostrvo Lokrum koje se nalazi tik ispred grada. Iz stare gradske luke svakih pola sata voze brodići do ostrva koje je i letnje sezone posećeno, jer je reč o jednom od najlepših gradskih izletišta i nacionalnom parku. Voda je čista, plaže uredne, a među četinarima šetaju životinje. Nije Dubrovnik mnogo promenio izgled u poslednjih deceniju i po. Nešto se malo proširio, doterao fasade, u prodavnicama je ponuda, pre svega inostrane robe, daleko veća. Ali, goste to kao i da ne interesuje. Pažnja svih usmerena je ponajviše ka starom gradskom jezgru. I sa pravom. Jer, to što ima Dubrovnik zaista ima malo gradova u svetu. |
Ognjen RADULOVIĆ
