Obaranje vlade je Sizifov posao

Vojislav Koštunica, predsednik DSS


Ne bih se upuštao da tražim zdrave snage u Demokratskoj stranci. Ja ih u ovom trenutku ne vidim

Demokratska Stranka Srbije, čiji je predsednik Vojislav Koštunica prošle godine (u dva navrata) kao kandidat za predsednika Srbije dobio najviše glasova, izjasnila se protiv novih predsedničkih izbora, a u prilog raspisivanju izbora za Skupštinu Srbije. Samo novi parlament, smatraju u DSS-u, imao bi legitimiteta i snage da pokrene zastale promene i prevaziđe trenutnu situaciju “koju je malo nazvati krizom”.

“Kada govorim o novom parlamentu, mislim na to da bi  taj parlament imao pre svega ustavotvornu ulogu. I naravno, doneo bi i nekoliko preko potrebnih zakona. Ukoliko je ustav tako teško doneti i ukoliko toliko boli da se donese ustav, zaista mi nije jasno zašto to nije učinjeno sa nekoliko drugih zakona, poput zakona o sukobu interesa ili antimonopolskog zakona”, kaže Vojislav Koštunica, gostujući u redakciji NIN-a.

Zbog čega tako striktno povezujete predsedničke sa parlamentarnim izborima, s obzirom na to da je rok za parlamentarne izbore - bez obzira na opravdanost njihovog raspisivanja - ipak iduće godine, a predsednički su na redu.

- Predsednički izbori su bili na redu. I taj red je prošao. Oni su, naravno, uz sve ono što se dešavalo prošle jeseni i što će ostati zabeleženo kao jedan zanimljiv fenomen da vlast može da raspiše izbore i da od početka izražava sumnju da će oni uspeti i da uopšte postoji kategorija uspelih i neuspelih izbora, morali biti poodavno okončani. I pored toga što su na taj način održani, po važećem Ustavu i zakonu morali su biti održani dva meseca posle drugog neuspeha predsedničkih izbora.

Šta je u međuvremenu uradila Ustavna komisija? Ništa. Ona je tek počela, pa je stala. Za to vreme je jedna stranka, DSS, izradila praktično dva nacrta ustava, to su učinile i dve nevladine organizacije i jedan nekadašnji profesor prava. Skupština je pokazala da takva kakva jeste, sa ljudima kakvi jesu, nije u stanju da donese ustav.

Može se reći da je uzdržavanje DSS-a od predsedničkih izbora oblik političkog pritiska za raspisivanje parlamentarnih izbora?

- Ne bih rekao ni da je politički pritisak u pravom smislu reči. Zaista, predsedničke izbore u ovom trenutku smatram besciljnim, smatram velikim gubitkom vremena. Mi moramo da pokažemo da nismo za virtuelnu demokratiju i Evropu za koju se zalaže DOS. Evo vam primera te tobožnje demokratije. Postavljen je već model, uzor, da ne kažem foto-robot budućeg predsednika. On treba da bude po volji DOS-a, tačnije rečeno, po volji Demokratske stranke i da se ni na koji način ne spori sa njom. Time se osporava načelo podele izvršne vlasti - na vladu i predsednika.

Ustavni sud je ovih dana odbio inicijativu Demokratske stranke Srbije u vezi s pitanjem izbora predsednika vezanim za cenzus. Da je odluka bila drugačija, da li bi za vas onda ti predsednički izbori bili validni?

- Ne. Oni u ovom trenutku apsolutno nemaju smisla, bez obzira na tu odluku. Pogotovo mislim da ne postoji neka potreba za licitiranjem oko cenzusa. Njega nema u demokratskom svetu, u evropskom svetu. Ima ga još tu i tamo u pojedinim postkomunističkim državama uglavnom kad krenete prema istoku i jugu.

Prvo se postavlja zdravorazumsko pitanje, zašto cenzus samo za predsedničke izbore, a ne i za druge, recimo parlamentarne? Cenzus obesmišljava volju birača koji su izašli na izbore, dovodi u pitanje njihovo aktivno biračko pravo. Ono treba nečim da rezultira - izborom predsednika - a izbora nema. Dovoljno je nekoliko procenata uz ove smandrljane, odnosno neažurne biračke spiskove, da izbori ne uspeju.

I najzad, tu je samo načelo podele vlasti. Mislim, bolje je da u jednoj zemlji koja nije znala šta je vladavina prava i šta je podela vlasti, da te podele vlasti ima više, a ne manje. Sve se to dovodi u pitanje cenzusom. Na kraju krajeva, taj cenzus je ukinut i u Crnoj Gori.

Kada je reč o važnim stvarima kao što je ustav podrazumeva se jedna vrsta konsenzusa, podrazumeva se da svi naprave određene ustupke, pri čemu, naravno, vlast zbog svog položaja treba da čini najmanje ustupke. To je potpuno normalno. Znači, veće ustupke će činiti oni koji nisu na vlasti, koji su u opoziciji.

Ali vlast nije spremna da čini ni najmanje ustupke. Jednostavno, može im se, bar tako misle.

Vlast, u stvari, sad ima manju podršku nego Milošević kad je otišao sa vlasti. Šta je izlaz iz takvog stanja?

- Ne pokazuje se ni najmanje spremnosti da se tranzicione muke podele sa građanima, pogotovo onim najsiromašnijim. Poslednje afere koje su izbile u javnost, to su pokazale. Pokazalo se, zapravo, da dok ima nekoliko zaista bogataša u Vladi Srbije i to među činovnicima u državnom aparatu, seljaci u Vojvodini moraju da posegnu za blokiranjem puteva da bi došli do novca koji su davno zaradili.

Lustracija i privatizacija

Verujete li da bi tema budućih izbora mogla biti privatizacija?

- Imamo pred sobom čitavo to područje spleta interesa kad je reč o privatizacijama. Inače, mislim da su stare sprege vrlo žive. Vrlo žilave. Jedna vrsta starog uopšte nije dovedena u pitanje. Mislim da je veliki problem kad govorimo o diskontinuitetu, to što ga tražimo samo u takozvanoj idejnoj sferi i onda potežemo jedan instrument koji je krajnje arbitraran i voluntaristički. To je lustracija. Ne zanima mene to. Mene zanima novac. Prvi znak diskontinuiteta biće kada se jednostavno postavi pitanje kako su nastale, kako se razvijale te velike imperije, tih nekoliko velikih bogatstava nastalih pod Miloševićem preživelih do dana današnjeg. Tek kada se tome uđe u trag, kad se te stvari raščiste, onda ćemo moći da govorimo o diskontinuitetu.

Da li je opozicija u ovom trenutku dovoljno jaka da natera vlast da raspiše vanredne parlamentarne izbore?

- Možda najjače sredstvo kojim stranke raspolažu jeste napuštanje parlamenta, ali je to i krajnje sredstvo. U tom slučaju bi u Skupštini ostali “DOS - reforme Srbije” i dva-tri satelita pride. Jedina odstupnica za DOS u toj priči je da nije jedina stranka na vlasti nego više njih, tj. da postoji pluralizam, makar on bio uspostavljen oko najprizemnijih materijalnih interesa i vlasti po svaku cenu. Samo, rekao sam već da je to krajnje sredstvo, može mu se pribeći tek pošto se prethodno oprobaju sva druga. Što se ulice tiče, nju narod diktira više nego što to mogu da čine stranke.

Vratimo se predsedničkim izborima. Imate li Vi pod ovakvim uslovima prava na apstinenciju? Jer, ako vi ne učestvujete na izborima, onda terate ljude da glasaju za Tomu Nikolića. Da li razmišljate i o tome da će i vaše biračko telo početi polako da gubi živce sa vašom apstinencijom i  da se cepa ka radikalima ili ka Labusu.

- Ja sam tu dilemu imao mnogo ranije, prošle jeseni i prevazišao sam je na određeni način izlaskom na izbore i to u dva navrata. I tada sam mislio da je pravo rešenje za Srbiju da se u tom trenutku ne drže predsednički izbori, da se završi posao oko Ustavne povelje, ulaska u Savet Evrope itd. Ipak, verovao sam, da predsednički izbori još uvek imaju smisla zato što predsednik može podstaći donošenje ustava. Bez ustava se ne može ništa uraditi. Ispostavilo se da dosovska vlast predsednika nikako nije želela, upravo da ne bi mogao to da uradi, da podstakne i ubrza izradu ustava, a sa Ustavnom komisijom je krenulo kako je krenulo, naopako.

A šta ćemo ako se ustav ne donese za godinu-dve?

- Ako se ne donese ustav za godinu dana, onda će za godinu dana biti održani novi izbori. I tu će se otvoriti pitanje novog ustava, a potom i predsednika. Naši crkveni i nacionalni praznici su postali divna prilika za političku paradu i izbegavanje odgovornosti. ‘Ako ne može na Sretenje, može na Preobraženje.’ A u jednom trenutku će to morati da se reši. U onom trenutku kad se to reši, postaviće se pitanje mandata predsednika.

Onog trenutka kad dobijemo nov ustav, kad dobijemo nove institucije, ne može ostati jedna institucija iz prethodnog sistema koja će štrčati u svemu tome. 

Premijer Živković je rekao da bi podržao vas i Labusa ako bi ste se kandidovali, a Čeda Jovanović je posle dva dana rekao da to nije stav Demokratske stranke. Kako vi to tumačite? Da li je to taktiziranje i da li ste imali neke razgovore sa Živkovićem?

- Pa to je razlika koja se ispoljava u Demokratskoj stranci poodavno. To je nešto neobično u odnosu na praksu u razvijenom svetu. Uobičajeno je, naime, da svaka stranka ima jedinstvenu politiku, a da se raznoumlje ili razlike ili pluralizam ispoljavaju u odnosima između stranaka. Unutar svake stranke postoji demokratska procedura izjašnjavanja, a svetu se stranka obraća jednim glasom. Očigledno Demokratska stranka nije u stanju da govori jednim glasom i na taj način treba tumačiti te različite poruke. Verovatno da je najuticajniji onaj treći glas koji nije u samoj stranci nego izvan nje, a ima dominantnu ulogu.

Da li ste sa Živkovićem razgovarali?

- Razgovarao sam, kao što znate, prilikom razmatranja pitanja vezanih za koaliciju Povratak, dakle mahom vezanih za Kosovo i za skupštinsku Deklaraciju o Kosovu i Metohiji.

A o predsedničkim izborima? Bilo je nekih vesti, koje uzimamo sa ogradom, da ste imali neke tajne sastanke sa Živkovićem baš o predsedničkim izborima.

- Ne, nikakvih sastanaka tajnih i nikakvih sastanaka o predsedničkim izborima nije bilo. Susretali smo se u Koordinacionom centru, u vreme pripreme Deklaracije o Kosovu i Metohiji i samim tim sastanci su bili vezani za ta pitanja. Razgovarali smo i o nekim drugim stvarima, ali ničeg nije bilo od onoga što ste mogli pročitati u pojedinim maštovitim novinama.

Ako biste sa nekim iz Demokratske stranke pregovarali - tajno, javno, ko vam više od njih odgovara, Tadić ili Živković? Jer očigledno, Demokratska stranka se cepa i da li među njima vidite nekog političkog sagovornika i za kraću i za dužu stazu?

- Prvo, mislim da je to unutrašnje pitanje Demokratske stranke i ne bih se u to upuštao. S druge strane, pogotovu se ne bih upuštao da tražim zdrave snage u Demokratskoj stranci. Ja ih u ovom trenutku ne vidim. Postoji jedna politika koju ta stranka vodi i mi se sa tom politikom ne slažemo. Nema potrebe ni da im pomažemo ni da se time bavimo, niti da lupom tražimo neke zdrave snage. Ja ne vidim da one postoje uz sve razlike u istupima pojedinaca u vrhu Demokratske stranke.

Bez obzira na to da li izbori bili prevremeni ili redovni, ovo je predizborno stanje apsolutno. U tom stanju stranka G17 je dosta oštra. Opredelili su se za oštru igru otkrivanja afera, kažu da se spremaju da izađu na ulice. Šta očekujete da će biti glavna tema, u stvari? Na čemu će se dobiti ovi izbori?

O besu

Možda smo u ovoj našoj priči, govoreći o institucijama, zakonima, potrebi njihovog poštovanja, o onima koji ih ne poštuju, zanemarili neka psihološka stanja, pored ovih političkih. To je bes. To je gnev. Razočaranost. To je jedno raspoloženje koje preovlađuje u javnosti. Uzmite, recimo, nešto što se dešavalo na jednoj potpuno neplaniranoj, krajnje autentičnoj tribini, nešto što se zove javljanje gledalaca televiziji Info 24. Tu ste imali za nekoliko sati nešto što je presek Srbije, nešto što je njena slika. I taj presek jeste bes. Ne misli se u ovom trenutku na predsedničke izbore, ne misli se na izglede ove ili one stranke. Misli se, jednostavno, kako da Srbija ne dobije nešto što je imala poodavno - jednu normalnu skupštinu, narodu odgovorne predstavnike koji će moći da razgovaraju i onda kada su razlike među njima sasvim jasne.

Zahvaljujući besu može na ulici svašta da se desi. Evo u Srbiji, u Kragujevcu, Isus počeo da plače, štrajkuju oružari...

- Ja ne volim da se vraćam u istoriju i ne volim da se vraćam u vreme do Kosovske bitke i Dušanovog carstva, pa čak imam i određene rezerve i kad se vraćam u 19. vek. Ali, katkad je to potrebno. U 19. veku vi imate jednu kombinaciju poštovanja pravila, institucija koje se stvaraju i istovremeno besa. Bes je korektiv tih institucija kad krenu na lošu stranu. To je ono smenjivanje izgradnje institucija i buna i nemira u Srbiji 19. veka, kada bune deluju pozitivno. To sam naslutio u leto 2000, da će se ljudi pobuniti u odbranu prava i tako se i dogodilo. Nažalost, DOS je to docnije zloupotrebio.

- Ovi izbori će se dobiti na tome da li ste za izbore ili protiv izbora i izbore će dobiti oni koji su protiv izbora. I rekao bih da to raspoloženje nije predizborno, nego antiizborno. Govorim o predsedničkim izborima. Pokazalo se da više od dve trećine građana zapravo smatra da se tim izborima ništa ne rešava, a narod traži da se nagomilani socijalni i ekonomski problemi rešavaju, umesto što se rešavanje stalno odlaže.

Sada govorite kao neki funkcioner DOS-a prošle godine koji je rekao - evo, nije izašla polovina birača, to pokazuje da narod nije zainteresovan da ima predsednika.

- Prilike su se bitno promenile od onda. Pogledajte šta se sve za tih godinu dana desilo, kakvo je stanje bilo tada, da li su neke stvari mogle da budu učinjene a nisu učinjene, kao što ima i onih koje su učinjene, a bolje da nisu. Pri tom se zaboravlja na još nešto - da svi snose odgovornost, a oni koji su na vlasti imaju veću odgovornost nego oni koji nisu. Tada su bojkot izbora podstakli otvoreno ili prikriveno oni koji su bili vlast. Situacija je sada drugačija. Javno mnjenje je tada bilo podeljeno. U ovom trenutku ono je sasvim nepodeljeno i nedvosmisleno za parlamentarne izbore.

Kako će se vaša stranka osloboditi imidža da je dosta dobra u teoriji, a loša u praksi? Vaša stranka je bar dva puta mogla da obori vladu na Skupštini kod izglasavanja budžeta, ali ste u poslednjem trenutku izgubili hrabrost.

- Nije reč o hrabrosti, već o osećanju odgovornosti za započete reformske procese. Mislim da je DSS u praksi uspešan onoliko koliko ima podršku birača, koju ne bih potcenio, naravno. S druge strane, kad je reč o glasanju u Skupštini Srbije, postoji jedna dilema koju smo imali. Ona nije vezana, naravno, za tu priču kako možete glasati sa strankama bivšeg režima protiv tobože reformskih stranaka, jer mnogo stranaka bivšeg režima su u raznim prilikama glasale s takozvanim reformskim strankama.

Za nas je bio problem i u nečem drugom, u nečemu što sam već pomenuo ranije - u dvoumljenju da li vredi ulaziti u rušenje vlade, ukoliko većina onog časa kada nestane, ponovo nastane kao da je reč o mađioničarskom triku, čas je ima, čas je nema. To je u nekom pogledu prosto Sizifov posao. Jer, uvek se nađe neko od ovih opozicionih poslanika koji će biti ucenjen, potkupljen itd.

Kada je reč o pitanju očuvanja zajednice Srbija i Crna Gora, čiji ste vi akter i pobornik, to postaje stvar koja ima sve više pobornika u Crnoj Gori, a sve manje u Srbiji.

- Čak i pod pretpostavkom da je to tako, oni koji su sve manje za očuvanje zajednice u Srbiji, biće još uvek nedovoljno brojni da presude državnoj zajednici. Ma koliko se taj broj uvećavao, on će biti nedovoljan.

A zar ne mislite da je tako napravljena...

- Znam da je neuobičajeno napravljena, ali posle svega što je bilo, kako je mogla da bude drugačije napravljena. Jedini izlaz joj je bio da nestane, ili da opstane. Ja sam dao prednost da ona opstane u bilo kakvom obliku, uz sve nedostatke.

Prvi put, to je ono što je krajnje pozitivno, imate predstavnike svih političkih opcija iz Crne Gore koji su u tim institucijama - i u Savetu ministara i u Skupštini i polako stvari počinju da se menjaju.

Da li vi mislite da Srbija i Crna Gora treba da uđe u Partnerstvo za mir, što je jedna avlija NATO-a. Da li biste vi kao šef države ulazili u te aranžmane da šaljemo naše vojnike u Avganistan, a ne mogu da navire u Goraždevac?

- Ima dovoljno naših muka i problema vezanih za bezbednost, i previše, da bismo brinuli brigu o bezbednosti širom sveta. Pogotovu tamo gde do kriza i do ratova nije moralo ni doći, gde se to moglo izbeći i gde ne postoji neki legitimitet u okviru određenih akcija Ujedinjenih nacija.

S druge strane, kad je reč o ovim bezbednosnim strukturama koje vi pominjete, moje mišljenje je da Partnerstvo za mir ne mora biti avlija NATO-a i da predstavlja neki okvir u kojem bi ova zemlja mogla da se kreće i da sačuva neki svoj poseban status. U svakom slučaju, dalje od Partnerstva za mir u ovom času ne bi trebalo razmišljati.

 Srboljub Bogdanović

 
http://www.nin.co.yu/

 

Одговори путем е-поште