[sim] Staljin umro prerano

[Miroslav Antic]

JUGOSLAVIJA I NATO: POUKE IZ PROŠLOSTI Staljin umro prerano Jugoslavija je bila na pragu ulaska u NATO, ali je Staljinova smrt ubedila Tita da više nema opasnosti od sovjetske vojne intervencije, kaže istoričar Bojan Dimitrijević Jugoslavija je već bila u predvorju NATO-a. Ta pomalo zaboravljena činjenica danas dobija na značaju, jer su integracije sa zapadnom vojnom alijansom, gotovo horski ponavljaju političari, najvažniji strateški cilj. Kad se pogledaju dostupna dokumenta iz pedesetih godina, čak i ozbiljni vojni analitičari počnu da nagađaju "šta bi bilo kad bilo". Da li bi Jugoslavija opstala da se sredinom pedesetih godina prošlog veka uključila u Severnoatlantski vojni savez kao što su to uradile Grčka i Turska i da li bi već bila članica Evropske unije koja s visine gleda na kandidature istočnih zemalja da postanu deo ujedinjene Evrope? Ta slatko-gorka pitanja nisu mnogo korisna. Ali je korisno pogledati šta se to zbivalo na početku druge polovine 20. veka. Kako to da jedna proleterska zemlja postane bliska Americi i Engleskoj. Greške koje smo tada napravili, tvrde istoričari slične su današnjim: naša strana je i onda kao i danas pokazivala znake nesnalaženja, forsirajući igru zatvorenih karata i strahujući od otkrivanja vojnih tajni. Koča megaloman Istoričar Bojan Dimitrijević, savetnik ministra odbrane, nedavno je objavio knjigu "Jugoslavija i NATO: 1951–1958" koja govori o odnosima našeg državnog i vojnog rukovodstva prema zapadnoj vojnoj alijansi u godinama posle, za mnoge iznenadnog, raskida sa Staljinom i Sovjetskim Savezom. Dimitrijević je nedavno o ovoj temi govorio i pred članovima Atlantskog saveta u Beogradu. Približavanje NATO-u bilo je puno oscilacija i nerazumevanja, ali i tesne armijske saradnje, čak i zajedničkih vojnih vežbi. Generali NATO-a nisu u pojedinim momentima, na osnovu izjava koje su davali, razlikovali status Jugoslavije od, recimo, Italije ili neke druge zapadnoevropske zemlje. To, samo po sebi, govori o karakteru tih veza koje je, nažalost, nemoguće do kraja istražiti, s obzirom na to da su vojne arhive i dalje zatvorene. Britanci su, po rečima Dimitrijevića, prvi slali impulse Titu. Još 1949. godine ovde je boravio Ficroj Meklin, inače poznat po misijama iz Drugog svetskog rata, a povod je bio građanski rat u Grčkoj. Meklinov dolazak imao je ključni značaj da se građanski rat kod južnog suseda privede kraju. Od 1951. godine Sjedinjene Države dozvoljavaju Jugoslaviji da kupuje njihovo oružje. Tito je preko Vladimira Velebita ostvario direktan kontakt s vrhom SAD-a, koji je nešto kasnije rezultirao posetom Koče Popovića Pentagonu. Razgovori su bili teški. Tome je, umnogome, doprinela Kočina krutost i nerealni zahtevi s naše strane koji su bili rezultat jugoslovenske megalomanije. Krajem leta 1951. godine dogovoreno je da tehnička komisija na terenu utvrdi šta je to što je Jugoslaviji potrebno od naoružanja. Iste godine, 14. novembra, potpisan je Pakt o uzajamnoj pomoći po kojem se Jugoslavija uključila u Maršalov plan što je pandan današnjem "Partnerstvu za mir" na čije članstvo još čekamo. Ovako pozitivnom ishodu doprinela je i vojna vežba na Vrbasu na kojoj je američki general mogao da izdaje naređenja i da menja tok bitke, objašnjava Dimitrijević. Ipak, sve vreme te odnose karakterisala je želja naše strane da uzme što više, a da da što manje. Problem je naročito bio zaoštren oko brojnosti američke vojne misije u Jugoslaviji, jer je naša strana tražila da ona bude duplo manja nego u drugim zemljama koje primaju pomoć. Status američkog generala u Beogradu nije bio u rangu onog u Atini ili Persiji što je dovodilo do protesta druge strane. Američka misija je došla u Jugoslaviju decembra 1951. godine i brojala je 40 ljudi. Njen zadatak je bio da asistira u prijemu naoružanja. U prvoj godini dobili smo prvu borbenu tehniku i avione, a 1952. godine inženjerijsku opremu i tenkove. Mada je bilo sumnji da dobijamo oružje koje Amerikancima nije više potrebno i koje je zastarelo činjenice govore drugačije: recimo, avioni F83 uvedeni su u američku avijaciju 1952. godine, a kod nas su dopremljeni već sledeće, 1953. godine. Pregovori o izgradnji kolektivne evropske bezbednosti zapeli su zbog različitih strateških pristupa. Amerikanci, Englezi i Francuzi smatrali su da bi u slučaju sovjetske agresije naša vojska trebalo da vodi frontalni rat i da obezbeđuje strateške tačke – "ljubljanska vrata" i "solunski put", dok su naši generali bili za partizansku varijantu stalnog povlačenja. Razlikovali su se i u procenama: naša strana je smatrala da bi udar na Jugoslaviju doveo do Trećeg svetskog rata, dok su u NATO-u verovali da bi to bio ograničeni rat kao u Koreji. Tršćanska kriza Prvi pregovori u jesen 1952. godine pokazali su značajna razmimoilaženja. Naša strane je insistirala na što većoj tehničkoj pomoći i, istovremeno, izbegavala da prihvati bilo kakve obaveze. Zbog straha od vojne tajne ograničeno je kretanje američkoj vojnoj misiji što će u drugoj polovini pedesetih godina dovesti do niza problema, jer Amerikanci nisu uvek mogli da znaju kuda oružje ide, ističe Dimitrijević. Ipak, dva ključna razloga za definitivan prekid saradnje koji je usledio 1958. godine bili su Staljinova smrt koja je Tita ubedila da neće biti više opasnosti od sovjetske vojne intervencije i tršćanska kriza. Posebno je, ističe Dimitrijević, zanimljiva tršćanska kriza, a ne treba odbaciti teoriju po kojoj su Italijani tajnim kanalima izdejstvovali da im američke trupe predaju lokalnu vlast u zoni A kako bi isprovocirali Jugoslaviju i udaljili je od zapadne alijanse. S druge strane, i naše rukovodstvo reagovalo je veoma impulsivno, iako se već znalo da će Trst pripasti Italiji, pa ostaje sumnja da je Tito sračunato zaoštrio situaciju kako bi imao alibi za prekid vojne saradnje sa Zapadom. U međuvremenu, došlo je do potpisivanja ugovora s članicama NATO-a, Turskom i Grčkom, 28. februara 1953. godine, što je bio pokušaj zaobilaznog približavanja ovoj vojnoj organizaciji. Takozvani Balkanski pakt ostao je samo načelan, a kada je nešto kasnije došlo do krize između ove dve balkanske zemlje zbog Kipra brzo je zaboravljen. Konačno, 1954. godine, Jugoslavija odbija sve razgovore koji se tiču ulaska u NATO, jer je iskustvo tršćanske krize pokazalo da njen položaj nije bio tako jak kako su jugoslovenski planeri sebe ubeđivali, ističe Bojan Dimitrijević. Vojna pomoć će dolaziti sve do 1958. godine, do kada je isporučeno 92 odsto od onoga što je obećano. Vredi zabeležiti i da je 1957. godine održana zajednička vežba naše i britanske mornarice. To je bilo prvi i poslednji put da je naša mornarica imala zajedničku vežbu s nekom stranom mornaricom. Uopšte, od 1955. godine do 1957. vladalo je izvesno hladnoratovsko razumevanje: mi smo dobijali nadzvučne avione, kopnena vojska opremljena je najsavremenijom opremom, razvijala se "of šor" nabavka, dok su američki avioni mogli da preleću naše nebo s kojeg su izviđali zemlje Varšavskog ugovora. Definitivan kraj usledio je 1958. godine i to jednostranom odlukom naših vlasti. Jugoslovenska armija je od 1959. godine bila u tehnološkom procepu koji je 1962. godine prevaziđen komercijalnim ugovorom sa Sovjetskim savezom. Tako je završeno jedno razdoblje koje danas postaje očigledno sve interesantnije za istraživače, ali ono može biti vrlo poučno i za političare, naročito ako bi se uskoro otvorile i vojne arhive, što mnogi odavno priželjkuju. Dragoljub Stevanović (Foto L. Adrović)

 

http://www.politika.co.yu/