FELJTON STRADANJA SRPSKIH GENERALA (1)
Istoricar Petar Opacic, praveci paralelu izmedju golgota srpskih vojvoda i
najnovijeg zahteva Haskog tribunala, podseca:
SRBIJA, I PO CENU RATA, DVA PUTA ODBILA SLICAN ULTIMATUM
@ Dobrica GAJIC
Odnos politickih vlasti u Srbiji prema oficirskom kadru i vojsci
uopste uvek je bio izvanredan. U nasoj modernoj istoriji Mihailo Obrenovic
je prvi vladar koji je shvatio da je vojska oslonac za realizaciju i
ostvarenje nacionalnih ciljeva srpskog naroda, tj. oslobodjenje od tudjinske
vlasti i stvaranje srpske nacionalne drzave. Najcvrsci oslonac takve
nacionalne politike predstavljali su oficiri. U pogledu odnosa politicke
vlasti prema njima, trebalo bi naglasiti da su oni povremeno padali u
nemilost vladajuceg rezima, ali da nikad nisu dolazili u situaciju da budu
ponizavani ili oklevetani kao ljudi koji nisu na sluzbi svome narodu.
Pokatkad im se pripisivalo da nisu odani ovom ili onom dinastu, ali nikad
nije dolazilo u pitanje da li su odani narodu i otadzbini.
Slicno sadasnjim prilikama u kojima se nalazi nasa zemlja, Kraljevina
Srbija bila je pocetkom 20. veka izlozena pritisku velikih sila da se
odrekne usluga nekih visokih oficira ili da ih preda njihovim istraznim
organima. Prvi slucaj dogodio se posle Majskog prevrata 1903, kada je
ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage izazvalo osudu evropskih dvorova.
- Vlada Velike Britanije trazila je rigorozno kaznjavanje
kraljeubica. Pazite, kakva je to ironija. Takav zahtev poslala je vlada
zemlje ciji je vladarski presto obliven krvlju krunisanih glava, i to vise
nego u bilo kojoj evropskoj drzavi. Ta vlada je nekoliko godina drzala u
prekidu diplomatske odnose sa srpskom vladom, trazeci da se pokaznjavaju
izvrsioci atentata na poslednjeg Obrenovica. Srpska vlada je dugo odolevala
tom pritisku i tek 1907. je uz visoke novcane naknade penzionisala grupu
starijih zaverenika. Ona je smatrala da je pitanje odnosa prema zaverenicima
stvar Srbije, kao politicki nezavisne drzave.
Taj otpor vladi Velike Britanije pruzila je srpska vlada u
najslozenijim spoljnopolitickim odnosima, buduci da je austrougarska vlada
uspostavila sankcije u vidu carinskog rata protiv Srbije. Srpska vlada je u
isto vreme pruzila otpor dvema mocnim drzavama toga doba i jednom mudrom
politikom i mobilizacijom sopstvenih ekonomskih potencijala odolela strasnim
spoljnim pritiscima. Za takvu politiku ona je, pre svega, pridobila narod i
izvukla zemlju iz strasne politicke izolacije, ostvarivsi velicanstven
ekonomski, politicki i kulturni uspon. Pored toga, spremila je vojsku za
velike ratne sukobe koji su bili na pomolu i ostvarila velicanstvenu pobedu
u tri velika rata koja su usledila u vremenu od 1912. do 1918. godine - kaze
o tadasnjem ponasanju srpske vlade istoricar Petar Opacic.
Drugi slucaj desio se posle Sarajevskog atentata, kada je
Austro-Ugarska okrivila Srbiju za ubistvo Franca Ferdinanda. Austrougarskim
ultimatumom, pod pretnjom oruzane agresije, zahtevano je od srpske vlade da
dozvoli austrougarskoj policiji i sudskim organima da izvrse istragu protiv
oficira koje je ona sumnjicila za saucesnistvo u Sarajevskom atentatu. Posto
je taj zahtev zadirao u nacionalno dostojanstvo i predstavljao povredu
drzavne nezavisnosti, srpska vlada je odbila da izidje u susret takvom
bezobzirnom i brutalnom zahtevu susedne monarhije. Ona je bila svesna da ce
uslediti rat, ali je to bio jedini put da se sacuva dostojanstvo zemlje i
naroda. Oslonjena na takvu drzavnu i politicku filozofiju, vlada je okupila
oko sebe ceo srpski narod i u agresiji koja je usledila od Austro-Ugarske i
njenih saveznika odnela konacnu pobedu i trijumfovala na kraju Prvog
svetskog rata.
Kada je rec o odnosu politicke vlasti prema srpskim generalima,
cinjenica je da su i najistaknutije srpske vojskovodje, pod cijom komandom
je srpska vojska ostvarila najslavnije uspehe u svojoj istoriji, dolazile u
sukob sa sistemom, iz cega su, razume se, za njih proizlazile odredjene
konsenkvence. Te vojskovodje su poznate ne samo u nasoj zemlji, nego u celom
svetu. Radi se vojvodama Radomiru Putniku, Stepi Stepanovicu, Zivojinu
Misicu i Petru Bojovicu. Izuzetnim vojnickim zaslugama, za sta su i dobili
najvisi cin, koji u drugim armijama odgovara cinu marsala, oni su obelezili
ne samo vek oslobodilackih ratova srpskog naroda, nego su postali olicenje
nacionalne oslobodilacke borbe i slave srpskog oruzja.
Najstariji medju njima, vojvoda Radomir Putnik, imao je
najistaknutiju ulogu u vaspitanju oficirskog kadra, stvaranju vojne doktrine
i izgradnji srpske vojske uopste. Kod kralja Aleksandra Obrenovica Putnik je
pao u nemilost, jer ga kao komandant Sumadijske divizijske oblasti, za vreme
njegovog putovanja po Srbiji, nije sacekao u Arandjelovcu, kada je on
obilazio gradove u unutrasnjosti zemlje. Pukovnik Radomir Putnik bio je u to
vreme na odmoru i nije docekao kralja. Poslednji Obrenovic uzeo je to kao
jedan od neposrednih disciplinskih prestupa Radomira Putnika i on je
jednostavno suspendovan sa tog polozaja i postavljen na nizi. Osumnjicen kao
radikal, na njega je zatim vrsen pritisak da podnese ostavku. On je to
najzad i uradio i otisao u penziju. Medjutim, odlaskom u penziju Putnik nije
prekinuo kontakte sa vojskom, nego je nastavio da priprema oficire za vise
oficirske cinove i generalstabnu struku. Istovremeno je objavio dve studije
o sluzbi Generalstaba u miru i u ratu. Bili su to dragoceni udzbenici na
kojima je srpski oficirski kadar vaspitavan.
Posle uklanjanja kralja Aleksandra u Majskom prevratu, Radomir Putnik
je reaktiviran, unapredjen u cin generala i postavljen za nacelnika Glavnog
generalstaba. Tada je on za svog pomocnika uzeo pukovnika Zivojina Misica.
Medjutim, posto je Misic bio jedan od ljudi koji je bio u bliskim odnosima
sa kraljevima Milanom i Aleksandrom, kao njihov adjutant, sumnjalo se da je
on "obrenovicevac", iako je kao komandant Drinske divizije u Valjevu, za
vreme Majskog prevrata, sve ucinio da se na prostoru njegove odgovornosti
odrzi mir i red. Bez valjanog razloga i obrazlozenja, Misic je pocetkom
1904. penzionisan. Putnik je 1907. ponudio Misicu da se reaktivira, ali je
ovaj to uslovio vracanjem predjasnjeg ranga, sto Putnik po zakonu nije mogao
odmah da mu obezbedi. Posto je veoma cenjen kao vojni strucnjak, iduce
godine nadjena je “rupa” u zakonu pa je reaktiviran i postavljen za
pomocnika generala Putnika.
Sve do pocetka Balkanskih ratova Radomir Putnik je bio nacelnik
Glavnog generalstaba. Posto je, u medjuvremenu, nekoliko puta bio i ministar
vojni, u vladi Pere Velimirovica, Milovana Milovanovica i Nikole Pasica,
njega su na tom mestu zastupali drugi oficiri. U vreme priprema za rat
protiv Turske, dve godine ga je zastupao Petar Bojovic.
- Autoritet koji je Putnik stekao, stekao je na bazi velikog
doprinosa izgradnji vojske, njenom naoruzanju, pripremama i vodjenju ratnih
operacija. On je napravio ratni plan za rat protiv Turske, zatim plan za
odbranu i rat protiv Bugarske u Drugom balkanskom ratu, potom ratni plan za
odbranu zemlje od austrougarske agresije, i napokon ratni plan za odbranu
zemlje od trojne agresije 1915. Realizacijom tih planova licno je rukovodio
vojvoda Putnik. Bio je to jedini Generalstab u istoriji koji je sve svoje
planove realizovao onako kako ih je formulisao u miru, sto je jedinstven
slucaj. Zato je Putnik uzivao najveci ugled u srpskoj vojsci i narodu.
Nazalost, zbog dogadjaja koji su usledili 1915. i nesaveznickog odnosa
saveznickih zemalja, koje nisu pruzile pomoc Srbiji onda kad joj je to bilo
neophodno, srpska vojska je posle dva meseca velicanstvenih odbrambenih
borbi bila prisiljena da se povuce iz zemlje na jadransko primorje i posle
toga bori na Solunskom frontu - kaze Petar Opacic.
Posle povlacenja vojske, u decembru 1915, vojvoda Putnik je vec bio
tesko oboleo. Njegovi vojnici su ga cak u posebnoj nosiljci preneli preko
Albanije. Kad je vojska dosla u Skadar Putnik je zamolio predsednika vlade
Nikolu Pasica da mu se odobri bolovanje. Vrhovni komandant, regent
Aleksandar, koji je visoko cenio njegovu ulogu u miru i ratu, odobrio mu je
petomesecno lecenje i predlozio ministru finansija da Putniku isplati 25.000
dinara u zlatu na ime troskova za lecenja. Medjutim, velike spekulacije su
nastale oko toga da je Radomir Putnik bio odstranjen, sto je, prema
misljenju Petra Opacica, apsolutno netacno. Umesto vojvode Putnika, na celo
Vrhovne komande dosao je general Petar Bojovic, koji je zatim rukovodio
prebacivanjem vojske iz Albanije na Krf i Solunski front.
Sto se tice Stepe Stepanovica, on je takodje bio na polozaju
zastupnika nacelnika Glavnog generalstaba. Naime, uoci rata sa
Austro-Ugarskom, Radomir Putnik je otisao na lecenje u Austro-Ugarsku, gde
ga je u banji Glajhenberg zatekla objava rata. Putnik je odmah krenuo za
Srbiju, ali je uhapsen u Budimpesti. Medjutim, odmah je oslobodjen jer su
becki vojni krugovi smatrali da je bolje da on rukovodi operacijama u
predstojecem ratu, nego da na taj polozaj dodje neko od mladjih oficira
skolovanih u Francuskoj.
General Stepa Stepanovic zastupao je vojvodu Putnika sve do 8.
avgusta, tj. do njegovog povratka u Srbiju. Stepanovic je, inace, bio
istaknuti oficir srpske vojske i u Balkanskim ratovima komandant Druge
armije. On je rukovodio mobilizacijom i koncentracijom celokupne vojske
1914. Sve je uradjeno do savrsenstva i u neverovatno velikoj hitnji, upravo
onako kako je to razradjeno u ratnom planu koji je 1908. napravio Radomir
Putnik.
- Stepa Stepanovic je uzivao izuzetan ugled. On se nije bavio
politikom, kao ni druge vojvode. Oni su bili profesionalci, vojnici koji se
nisu bavili politikom i nisu ucestvovali ni u kakvim manifestacijama. Posle
Cerske i Kolubarske bitke, Putnik nije otisao na svecanost u Sabornu crkvu u
Beogradu. Ostao je u svom stabu u Kragujevcu, a na tu svecanost poslao je
svog pomocnika pukovnika Zivka Pavlovica. Ili, recimo, posle sjajne
Kolubarske bitke, Misic, koji je reaktiviran 1909, unapredjen je u cin
vojvode, kao sto je Stepa unapredjen u cin vojvode posle Cerske bitke. Ali,
ni oni nisu isli na svecanost u Beograd, nego je Misic posle zavrsetka bitke
otisao u Struganik kod svog brata - objasnjava Opacic.
Kada je, krajem decembra 1915, Petar Bojovic postavljen za nacelnika
staba Vrhovne komande, proradila je ponovo stara netrpeljivost izmedju
Misica i Bojovica. Tada je Misic bio komandant Prve armije, i kad je dosao u
Skadar i saznao da je general Bojovic postavljen za nacelnika staba Vrhovne
komande, odmah je pozvao nacelnika saniteta svoje armije da mu da bolovanje.
Prvu armiju Misic je napustio u Skadru i predao duznost komandantu Dunavske
divizije drugog poziva Milosu Vasicu, koji je zatim komandovao njenim
povlacenjem od Skadra do Valone, sve do prebacivanja na Krf. U stvari, Misic
je i 1907. odbio da se reaktivira zbog Petra Bojovica, koji je kao pukovnik
zastupao nacelnika Glavnog generalstaba - generala Putnika, i to obrazlozio
recima da on nece nikada dozvoliti da bude potcinjen mladjem od sebe po
rangu i cinu. I tek kad je Bojovic otisao za komandanta Moravske divizije,
1908, Misic je pristao da se reaktivira da bi zajedno sa Putnikom, kao
njegov pomocnik radio na izradi planova protiv Turske i Austro-Ugarske.
Posle odlaska iz Skadra, vojvoda Misic je prvo otisao na lecenje u
Italiju, pa onda u Nicu. Kad se vratio na Krf, bio je na raspolaganju sve do
pocetka borbi na Solunskom frontu, u septembru 1916. Ali, posto su Bugari
prodrli sve do Ostrovskog jezera, bilo je neophodno da se Misic angazuje,
jer je odgovornost za prodor Bugara pala na generala Pavla Jurisica Sturma i
komandanta Dunavske divizije Milivoja Andjelkovica Kajafu. Oni su zbog toga
smenjeni, pa je za komandanta Prve armije regent Aleksandar postavio Misica,
a pukovnika Milosa Vasica za komandanta Trece armije - na polozaj na kome je
do tada bio general Sturm. Dakle, Misic je sada prihvatio polozaj komandanta
armije, iako je nacelnik staba Vrhovne komande bio Petar Bojovic.
U operacijama oko Crne reke, gde su vodjene strasne borbe, trazena je
podrska saveznickih trupa, jer su srpske trupe bile iscrpljene bitkama na
Gornicevu i Kajmakcalanu. Posto su Englezi odbili da svoje trupe stave pod
komandu srpske vojske, general Saraj kao glavni komandant saveznickih snaga
na Solunskom frontu, odobrio je da se jedna francuska brigada upotrebi na
frontu Prve armije, pod komandom vojvode Misica, za eksploataciju proboja.
Medjutim, kada se docepao odmorne i kompletne brigade, nju je Misic
upotrebio u prvoj liniji, sto je izazvalo veliko nezadovoljstvo generala
Saraja. Preko generala Bojovica on je trazio da mu komandant Prve armije
odgovori zasto je prekrsio obavezu da francusku brigadu upotrebi za
eksploataciju, a ne za vrsenje proboja.
Bojovic prosledjuje Misicu zahtev generala Saraja da odgovori zasto
je tako uradio, a ovaj naredjuje svom nacelniku staba da napise odgovor.
Bojovic mu prigovara da je odgovor nenadlezno potpisan, a ovaj mu onda
saopstava da se ne smatra obaveznim da to potpisuje zbog toga sto je Bojovic
mladji od njega i po cinu i po rangu. Bojovic mu uzvraca da je posebnom
uredbom vrhovnog komandanta regulisano da svako mora bez pogovora da
izvrsava naredjenja nacelnika staba Vrhovne komande i da je i Misic obavezan
da izvrsava njegovo naredjenje. Tada mu je Misic saopstio da prekida i
sluzbene i licne odnose sa njim, cime je prema oceni Petra Opacica iskazao
sujetu, ali je ipak, svestan velike odgovornosti na celnim pozicija u
srpskoj vojsci, veoma korektno saradjivao s njim u zavrsnom periodu rata.
Po dolasku u Solun za glavnog saveznickog komandanta, general Giomo
trazio je od srpske vojske da za vreme rovovske vojne prosiri front jos za
tri kilometra da bi se dobila usteda u trupama. Medjutim, Petar Bojovic je
to odbio, jer je smatrao da je srpska vojska u proteklim borbama pretrpela
velike gubitke, i da s obzirom na raspolozive snage ne moze to da izvrsi.
Ali, posto su francuska vlada i general Zofr zahtevali da se bezuslovno
izadje u susret generalu Giomu, trazeno je od srpske vlade da se njegovi
zahtevi bez pogovora ispunjavaju. Tada je regent Aleksandar izvrsio pritisak
na generala Bojovica da prosiri front. Medjutim, Bojovic neocekivano, u julu
1918. podnosi ostavku na polozaj nacelnika Vrhovne komande.
To je bilo krajnje nezgodno zbog predstojecih operacija, jer je
Bojovic rukovodio celokupnim pripremama za buducu ofanzivu. Da bi se stvar
resila, Bojovic izjavljuje da bi bio spreman da ode za komandanta Prve
armije, pa je vojvoda Misic naimenovan za nacelnika staba Vrhovne komande.
Bez obzira na licnu netrpeljivost, sto je inace i normalno medju ljudima,
ipak su ovi istaknuti srpski komandanti, imajuci pred ocima interes vojske i
ratne ciljeve Srbije, u punoj meri saradjivali u toku svih ratnih operacija,
ukljucujuci i proboj Solunskog fronta i operacije za konacno oslobodjenje
zemlje 1918, sto je omogucilo Srbiji da pobedonosno zavrsi visegodisnje
ratne operacije u Prvom svetskom ratu.
Posle Misiceve smrti u januaru 1921, Bojovic je postavljen za
nacelnika Glavnog generalstaba vojske i mornarice Kraljevine SHS, da godinu
kasnije bio smenjen. Doziveo je, kao sto je poznato, duboku starost. U
aprilskom ratu 1941. postavljen je za pomocnika vrhovnog komandanta kralja
Petra II Karadjordjevica. Kada je stigao u Tuzlu, sve je vec propalo. Posto
je kao veliki vojskovodja uzivao ugled, Nemci su ga postedeli uz obavezu da
ostane u kucnom pritvoru. I on nikada nije izasao iz svog dvorista za vreme
rata. Kad su '44. partizanske jedinice usle u Beograd, nekoliko nadobudnih
partizana upalo je u Bojovicevu kucu. Videvsi njegovu sapku i cinove poceli
su da ga zlostavljaju, tako da ga je sin Dobrica jedva zastitio. Vojvoda
Petar Bojovic umro je 21. januara 1945. U prisustvu najblizih rodjaka, bez
ikakvih pocasti, sahranjen je na Novom beogradskom groblju, u grobu svog
brata Luke s kojim je zajedno zavrsio vojnu akademiju.
Iz navedenih primera, zakljucuje dr Petar Opacic, ocigedno je da je
srpska vlada s krajnjom odlucnoscu stajala iza svojih oficira, stitila
njihovo dostojanstvo, jer je upravo kroz taj odnos cuvala ugled svoje
oruzane sile kao najsnazniji oslonac drzavne i nacionalne nezavisnosti.
CEKICANJE SRPSKIH VODJA
- Karla del Ponte hoda po nasoj zemlji i kao sumar u necuvanom gaju
“cekica” istaknute srpske vodje i oficire, koje srpska vlada bez stvarnog
otpora isporucuje u seveningenski zatvor. Te cinjenice pokazuju da vlada
nije ni nacionalna ni demokratska, vec marionetska. To potvrdjuje i nacin na
koji RTS prenosi najteze kvalifikacije koje se odnose na okrivljene srpske
celnike, uskracujuci gledaocima mogucnost da vide kako se oni stite i brane
u sudnici. Takvom politikom koja se danas kod nas propoveda amnestiraju se
agresori na nasu zemlju. Oni vrsljaju po njoj kao pravi zlocinci na mestu
izvrsenog zlocina i njima se sa neverovatnom predusretljivoscu izlazi u
susret - kaze dr Petar Opacic.
PONIZAVANJE PAVKOVICA I LAZAREVICA
- Strasna je stvar kad vojska prezivi poraz, kao sto je srpska vojska
porazena 1885. protiv Bugara. Trebalo je da dodje Kumanovska bitka, da
srpska vojska odnese jednu velicanstvenu pobedu, da bi joj se vratio ugled u
srpskom narodu. Zato je jedna od najstrasnijih stvari koja se sada radi, sto
se obezvredjuje uspeh koji je vojska trece Jugoslavije postigla u otporu
NATO agresiji. Cinjenica je da je glavni komandant invazionih snaga Vesli
Klark smenjen zbog toga sto nije uspeo da prodre u Srbiju sa svojim trupama,
i prirodno je da su oficiri kao sto su general Pavkovic i general Lazarevic
nagradjeni za sjajan uspeh koji su postigli, jer su sa neznatnim gubicima,
posle tri meseca ratovanja, prakticno sacuvali zivu silu. Prema tome,
celishodno bi bilo da se odbiju zahtevi Haskog tribunala da se oni izruce -
smatra Opacic.
PRVI PUT KAO OKUPATORI
- Sadasnji nagovestaji da bi vlada bila spremna da posalje deo trupa u
Avganistan ili neku drugu zemlju pod americkom komandom u potpunoj je
suprotnosti sa istorijskim iskustvom i nacionalnim dostojanstvom srpskog
naroda. Prvi put u istoriji delovi srpske vojske ucestvovali bi u okupaciji
tudjih teritorija i to pod tudjom komandom. Posle proboja Solunskog fronta,
general Franse d' Epere trazio je od srpske Vrhovne komande da uputi jedan
puk u Sofiju da ucestvuje u pobednickoj paradi. Vojvoda Misic je to odbio
izjavivsi da je za srpsku vojsku prece da oslobodi svoju zemlju, nego da
paradira po okupiranoj Bugarskoj. Onda je D' Epere trazio da bar jedna ceta
simbolicno ucestvuje u defileu u Carigradu, povodom kapitulacije bugarske
vojske. I to je Misic odbio, svakako ne bez odobrenja regenta Aleksandra -
navodi Opacic.
NALEVO KRUG
- Vojvoda Putnik je najpre otisao na Krf na lecenje, pa posle u
Francusku, gde je i umro u maju 1917. Devet godina je njegov odar lezao u
prozoru kapele na ruskom groblju u Nici. Tek kada su francuski oficiri
insistirali da se on napokon sahrani, srpski oficiri su sakupili sredstva i
trazili da se Putnik prenese u otadzbinu. Drzava je preuzela na sebe tu
obavezu i prenela ga u zemlju. Nazalost, kad se ratovi zavrse, onda se sve
zaboravi. U "Srpskoj trilogiji" Stevan Jakovljevic pise da kad se rat zavrsi
onda pada komanda nalevo krug. Dakle, oni koji su bili u pozadini dolaze
napred, a oni koji su bili napred svrstavaju se u pozadinu. To je
karakteristika za sve rezime i sve politicke strukture, kako se odnose prema
vojsci - zapaza poznati vojni istoricar.
http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=38128
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
