Jerići sa Nijagare
(Od našeg specijalnog izveštača)
Nijagara, novembra
 ĐORĐE JERIĆ: "NISAM IMAO KRIZA I LOMOVA U POSLU" |
Malo je poznato da zvučno hotelsko ime "Holidej in" predstavlja isključivo vlasništvo porodice Jerić. Tako su se zvale prve kabine za prenoćište podignute ovde davne 1941. godine, koje je sagradio otac našeg domaćina Pane Jerić, otvarajući tako jednu neverovatnu priču o turističkom biznisu koju će nastaviti njegov sin jedinac Đorđe, a potom i unuk Đorđe mlađi.
Najposećenija destinacija u Kanadi
U više navrata Amerikanci su nudili Jerićima i po 20 miliona dolara za otkup ovog "brend nejma", sa namerom da u Kanadi izgrade lanac hotela sa ovim imenom, ali im je odgovoreno srpski: "Ne želimo da prodajemo svoju porodičnu tradiciju".
Za Jeriće se vezuje još jedna zanimljivost. Vlasnici su najvećeg i najlepšeg tornja "Skajlon", na samo 200 metara od Nijagarinih vodopada, koji je zaštitni znak ovog mesta prepoznatljiv širom sveta. Visok 168 metara postao je deo poslovne imperije Jerića pre 17 godina za "samo" 18 miliona dolara. Iako u lepim godinama Đorđe stariji mašta da postane vlasnik još više građevine tog tipa. Namerio se da kupi CN Toranj u Torontu i vreba zgodnu priliku. Za to vreme "glavni gazda" tornja je Đorđe mlađi, za koga ponosni otac sa primetnom simpatijom veli da mu "jedno govori, a ovaj drugo radi".
– Godišnje kroz "Skajlon tauer" prođe milion gostiju što je najveća turistička poseta pojedinačnoj destinaciji u Kanadi – veli, dok u glavi računamo astronomski prihod koji ova cifra krije iza sebe, budući da poseta tornju u proseku košta oko 12 dolara, da ručak u restoranu koji je smešten u kupoli na vrhu mora da se plati oko 35 dolara, da su u prizemlju smeštene mnogobrojne prodavnice suvenira, a da se u suterenu nalazi zabavni park za decu kakav se teško može i zamisliti. Nema zalud običaj naš domaćin da kaže kako je "Skajlon njegova krava muzara".
Iako je nepristojno zavirivati u tuđe račune, procene govore da Jerićeva poslovna imperija vredi više od 100 miliona dolara. Kada je još 1912. godine Pane Jerić stigao u Kanadu, iz slavonskog sela Gorica pored Nove Gradiške, nije ni slutio da će mu put u nepoznato biti uspešan. Tim pre što je počeo kao fizički radnik na železnici, da bi 45 godina kasnije postao njen direktor izgradnje u Kanadi. Od tada datira običaj da kod Jerića rade naši ljudi.
Tokom razgovora koji smo vodili u kafeteriji hotela "Holidej in" sa našim domaćinom primetili smo nekolicinu momaka i devojaka, uniformisanih u osoblje, koji su čavrljali na srpskom. Kako nekad, tako i sada. Otuda objašnjenje otkuda na jednom ovako značajnom mestu toliko Srba. Neće vam biti iznenađenje ako doručak u ovom hotelu posluži šarmantna dama sa prepoznatljivim novosadskim naglaskom, kada znate istoriju Jerića i Srba u Nijagari.
– Celog života radio sam ono što sam naučio kao mladić. I važno je reći da nikada u poslu nisam imao kriza niti velikih lomova – razmišlja glasno naš sagovornik.
Sa samo 13 godina Đorđe Jerić je već radio na izdavanju kabina u malom selu na obali Nijagare, gde je otac počeo da kupuje zemlju. Danas su na toj zemlji atraktivne prodavnice, kazina, bioskopi, razna čuda industrije zabave, a on je zahvaljujući očevoj poslovnoj pronicljivosti, strpljivom i postepenom uvećanju kapitala – od hotela do hotela – i sopstvenom zalaganju postao svojevrstan partner kanadske države koja je spremna da kompletan razvoj turizma ovde poveri proverenom čoveku – Đorđu Jeriću.
Pomirio crkve i ljude
Uprkos svemu ovome ovaj rođeni 73-godišnji Kanađanin srpskog porekla sačuvao je u sebi ogromnu ljudsku dobrotu i razumevanje za ljude koji su u nevolji.
– Ako bilo kome treba neka pomoć i obrati se njemu, Đorđe ne ume da ga odbije – kažu ljudi koji ga dobro poznaju.
Takvu ljubav prema svojima stekao je rođenjem, vaspitanjem u porodici i učenjem u crkvi, koju izuzetno pomaže i vezan je za nju kao i većina naših ljudi u rasejanju. Kažu da je naročito važnu ulogu imao u lečenju raskolničkih rana, kada su u maloj Nijagari postojale dve crkve. Po dolasku patrijarha Pavla i njegovog angažovanja to stanje je sređeno. Danas je zahvaljujući i njemu Crkva svetog Đorđa u Nijagari postala odredište na koje Srbi sa američkog kontinenta hitaju na Vidovdan kao na najveće hodočašće.
– U toj crkvi smo se venčali moja tadašnja komšinica Ljubica i ja. Ona je bila iz raskolničke, a ja iz federalne srpske crkve, pa je naš brak izazvao buru među Srbima. Zajedno smo rasli, zajedno starili, ostali smo jedine neženje u srpskoj koloniji i bili smo upućeni jedni na druge – priseća se tih dana Jerić. U međuvremenu su izrodili troje dece, Katarinu, Đorđa i Aleksandra, koji su ponos roditelja i stubovi poslovnog carstva.
Iako i u ovim godinama stalno zauzet, nalazi vremena za lekovitu popodnevnu šetnju i razgovor o matici. Bio je, veli, početkom 90–ih u zemlji svog porekla, interesovao se za neki biznis, ali sve je ostalo na tome.
– Srbija bi morala da obezbedi sebi veći priraštaj i da zaustavi odlazak mladih ljudi, pa zar nisu zahvaljujući propustima na tim stvarima Albanci nama uzeli Kosovo – komentariše situaciju u matici i podseća da do danas niko odande nije zatražio neki savet od njega. Za to vreme u Kanadi je proglašavan biznismenom godine, najuspešnijim turističkim poslodavcem i postao partner u koga kanadska država ima veliko poverenje, ušao u knjige "Ko je ko u Kanadi" i "Etnička Kanada".
To ga ne zaustavlja. Želi toranj koji će nadvisiti postojeće i da se nastavi rast poslovne imperije Jerića.
– Unuk će verovatno podići najveći kazino na Nijagari – razmišlja glasno naš domaćin.
Radivoje Petrović
Foto R. Petrović
