Oproštajna poseta dosadašnjeg generalnog sekretara NATO-a lorda Džordža Robertsona Beogradu protekla je uz poruku "da novi NATO gradi i nove odnose sa novom, a ne nacionalističkom Srbijom i Crnom Gorom", što može da se protumači i kao "blaga" poruka Zapada našim biračima pred predstojeće parlamentarne izbore. Očekivano, još jednom je potvrđeno da su dve glavne prepreke za ulazak SCG u Partnerstvo za mir privođenje generala Ratka Mladića Haškom tribunalu i tužba SR Jugoslavije protiv pojedinih članica NATO-a za bombardovanje 1999.
Za pozdraviti je stav lorda Robertsona "kako treba gledati unapred, u budućnost, a ne u prošlost", ali onda unapred treba da gledaju sve države u regionu, a ne samo SCG. Naravno, reč je o tužbama SR Jugoslavije protiv NATO-a s jedne, i Hrvatske i BiH protiv Jugoslavije pred istim sudom, s druge strane. Ako dakle generalni sekretar NATO-a pokušava da utiče na Beograd da povuče svoju tužbu, jer "nije logično da država koja traži ulazak u Partnerstvo za mir tuži države koje su članice te organizacije", onda nije logično ni da ostanu tužbe BiH i Hrvatske protiv SR Jugoslavije, jer je Hrvatska već članica Partnerstva za mir, a BiH (još) nije. Uostalom, Partnerstvo za mir i NATO temelje se na dobrovoljnosti i konsenzusu, pa ako Robertson pokušava da utiče na Beograd, onda može i da pokuša da utiče i na Zagreb i na Sarajevo, a ne da tvrdi "da su te dve tužbe stvar Hrvatske i BiH".
Gledajući pravno, ako advokati NATO-a kažu da tužba Beograda protiv nekih zemalja članica zapadne alijanse ne može da prođe, jer u vreme podnošenja SR Jugoslavija nije bila član UN, onda ni tužbe Zagreba i Sarajeva protiv Beograda ne mogu da opstanu, jer ni tada nismo bili član UN. Nema pasivne pravne legitimacije, ako ne postoji aktivna. Niko u ovoj zemlji nema pravo da odustane od tužbe protiv NATO-a, jer je to jedini način da se obezbedi istovremeno povlačenje tužbi Zagreba i Sarajeva protiv Beograda. Radi se o ogromnim odštetnim svotama koje bi opteretile nekoliko sledećih generacija. Osim toga, tužba Sarajeva protiv Beograda nema podršku Republike Srpske, a uz to ne postoji pravno valjan dokument o njenom podizanju u bilo kojoj državnoj instituciji BiH. U odgovarajućim strukturama NATO-a sve to verovatno znaju, pa ako je imperativ budućnosti na Balkanu opšte pomirenje i gledanje unapred, Zapad to može da obezbedi vrlo lako.
Da li je general Mladić gledao lorda Robertsona i njegovo obraćanje njemu na televiziji, to verovatno zna vrlo mali broj ljudi, tek formulacija generalnog sekretara NATO-a o tome "da je Mladić bio u Srbiji, da je verovatno još negde u Srbiji, ali da bi mogao biti i drugde", pokazuje da NATO ne zna gde je Mladić. Kako onda da zna Beograd? Nije dobro za Haški tribunal da se čelnici NATO-a toliko bave potencijalnim putnicima za Ševeningen, pre svega u kontekstu činjenice da je Karla del Ponte oslobodila odgovornosti zapadnu vojnu alijansu ne procesuirajući ni jedan slučaj "kolateralne štete" sa civilnim žrtvama bombardovanja Jugoslavije 1999.
(M. L.)
