Orvel je pogrešio samo godinu
Jedan vek posle rođenja slavnog engleskog pisca i preko 50 godina od njegove „1984.“
Piše: Emilija Radibratović
Vest o tome kako će svi beogradski parkovi uskoro biti „pokriveni video-kamerama“, naravno zbog sigurnosti građana, verovatno će nas još malo približiti famoznom razvijenom svetu. Naime, u Sjedinjenim Američkim Državama video-nadzor je odavno postao deo svakodnevice, pa i najzabačenije prodavnice imaju skrivene kamere.
Od 11. septembra 2001. godine, kada je srušen STC, američka javnost je i u potpunosti pristala da se odrekne svoje intime u korist sigurnosti. Tako, na primer, nikoga nije iznenadilo kada je koitus Pamele Anderson iz lifta jednog tržnog centra dospeo na Internet - snimanje i prisluškivanje ljudi na javnom mestu aposlutno je dozvoljeno pod izgovorom da se to čini radi sigurnosti države i njenih žitelja.
Ideja o neograničenoj moći vlasti da, kupujući najsavremenija tehnološka sredstva novcem poreskih obveznika, bude prisutna u svakom domu, da kontroliše i utiče na to gde ljudi idu, šta kupuju, gledaju ili čitaju, u krajnjem - šta misle, rodila se još sredinom prošlog veka. Ali samo kao fikcija, iz pera Erika Artura Blera. Ovaj engleski pisac rođen je u Motiariju, u Indiji, 25. juna 1903. godine, i ove godine je širom sveta obeležena stogodišnjica njegovog rođenja. Svetsku slavu doživeo je posle Drugog svetskog rata, kada je pod imenom Džordž Orvel objavio dva svoja najbolja dela Životinjsku farmu i 1984, briljantne satire u kojima napada totalitarizam svake vrste, koje su prevedene na preko šezdeset svetskih jezika.
Prva knjiga koja je na slikovit način prikazala jednu vladu koja, koristeći rat, ograničava slobodu svojih podanika do krajnjih granica bila je 1984. Upotreba moćnih medija za pisanje nove istorije, u kojima veliki porazi postaju pobede a krajnja nemaština se prikazuje kao ekonomski napredak, motivi su koji su dobro poznati i na ovim prostorima iz ne tako davne prošlosti. Ova knjiga je pisana da pokaže kako političari susprežu individualnu slobodu i predstavljala je upozorenje čitaocima o tome kako će izgledati buduće društvo ako dozvole totalitarizmu da se razvija.
Jedna epizoda iz 1984. govori o tome kako vlada Okeanije, zemlje koja je u stalnom ratu s Evroazijom, jednog dana objavljuje da je oduvek u ratu sa Istočnom Azijom, dok je s Evroazijom povezuje vekovno prijateljstvo, a stanovništvo to bez pogovora prihvata. Gotovo identična situacija postoji i u sadašnjosti, gde se periodično uvećava broj zemalja iz Osovine zla. U početku je meta bila Al-kaida, pa je na red došao Avganistan, kasnije su dodati Irak, Iran i Severna Koreja, da bi se na kraju našlo mesta i za Siriju, Libiju i Kubu. Naravno, ako tu ima kraja.
Situacija u Srbiji i Crnoj Gori nije dospela do visokog stepena kontrole ljudi kakva postoji u Americi samo zbog razlike u tehničkim sredstvima kojima raspolažu dve zemlje. Takva težnja, međutim, postoji i znatno je pojačana posle 12. marta i atentata na pokojnog premijera Zorana Đinđića, a naročito je bila izražena oduglovačenjem vlasti da okončaju vanredno stanje uz standarni rečnik i mistifikacije koje su se pokrivale terminima državna tajna i strogo poverljivo. Džordž Orvel pisao je i o političkoj zloupotrebi jezika u svom eseju Politika i engleski jezik, ali daleko su značajnija njegova beletristička dela o kontroli i represiji nad ljudima.
Rođen u provinciji britanskog kolonijalnog carstva, Erik Artur Bler se već sa četiri godine vraća u Englesku, gde kasnije dobija stipendije za prestižne engleske škole. Roditelji su ga prisiljavali da naporno radi ne bi li zadržao stipendije i mogućnost da dobije najbolje obrazovanje. Orvel je međutim, gajio i lične ambicije - da postane pisac. U svom eseju Zašto pišem, začetak te želje smešta u razdoblje između svoje pete i šeste godine.
Godine 1922. mladi Bler se vraća u Aziju, gde pristupa Imperijalnoj policiji. Stacioniran je u Burmi i tu ostaje sve do 1927, kad je napušta iz dva razloga. Prvi je što se život policajca drastično razlikovao od života pisca koji je priželjkivao, a drugi što je morao da služi idejama britanskog imperijalizma, u koje više nije verovao. Njegova porodica bila je zastrašena pomišlju da se odrekao solidnog državnog posla koji je donosio 660 funti prihoda godišnje, ali je Orvel bio odlučan i raskinuo je ugovor, čime je izgubio već zarađenih 140 funti - sumu koja u ono vreme nije bila mala.
Komforni smeštaj iz predgrađa zamenio je neuglednom sobom u Ist Endu, najsiromašnijem delu Londona. Kada su njegovi prijatelji saznali da za čitanje koristi sveću, poklonili su mu petrolejsku lampu. Ono što njegovi prijatelji nisu shvatili, bila je Orvelova želja da se, poput Džeka Londona, stopi s najsiromašnijim slojem engleskog društva, da bi mogao da ga prikaže najuverljivije moguće. Svojoj želji da se prilagodi sredini kojoj po rođenju nije pripadao udovoljavao je napornim vežbanjem akcenta kojim se tu govorilo, nekupanjem, i nošenjem starih i prljavih odela.
U proleće 1928. godine Orvel se seli u jeftini hotel pariskog Latinskog kvarta, s ciljem da piše novu socijalnu literaturu. Zidovi hotela bili su tanki, prljavština i bube svuda okolo, iako je kvart bio vrlo blizu najznačajnijih i najbleštavijih pariskih bulevara. Od 1922, nekoliko ulica dalje živeo je Ernest Hemingvej sa svojom suprugom, a 1928. Semjuel Beket je počinjao svoju dvogodišnju karijeru profesora engleskog u obližnjoj srednjoj školi. Ipak, Orvelov Pariz bio je drugačiji. Pacovi u njegovom okruženju bili su toliko brojni da su, izgubivši strah od ljudi, jeli ponuđenu hranu iz šaka, i toliko veliki, da im mačke više nisu mogle ništa. Ta svoja iskustva iz prosjačkih dana pisac je opisao u delu Po Parizu i Londonu.
Ozbiljan napad bronhitisa odveo je Orvela u bolnicu i on se, pred Božić 1929, vraća u Englesku. Dobio je posao u jednoj knjižari gde se sreće sa engleskim socijalistima i ta poznanstva mu pomažu da izbrusi svoje političke stavove. Godine 1936. dolazi na ideju da ode u Španiju, gde besni građanski rat, da bi izveštavao o naporu jednog naroda da pobedi fašističku diktaturu. Otvoreno se stavio na stranu republikanaca i ubrzo je počeo da se bori zajedno s njima. Iskustvo stečeno u Imperijalnoj policiji omogućilo mu je da obučava mlade i u borbi neiskusne republikance. Posle ranjavanja u vrat, kada je bio vrlo blizu smrti, vraća se nazad u Englesku i piše delo Omaž za Kataloniju, do danas najbolju zbirku eseja o Španskom građanskom ratu.
Na početku Drugog svetskog rata, pošto je proglašen nesposobnim za vojnu službu, od 1941. radi za BBC kao ratni izveštač. Bavi se novinarstvom i piše ratne hronike za brojne engleske novine, sve do 1945, kada objavljuje Životinjsku farmu koja mu donosi književnu slavu i materijalnu sigurnost. Ubrzo zatim, 1949. objavio je i 1984, svoje najpopularnije delo. Posle dvanaest godina bolovanja od tuberkuloze, Džordž Orvel je umro u Londonu, u januaru 1950. godine.
U romanu 1984. Orvel je prikazao suštinu totalitarizma. Fiktivna država Okeanija, u kojoj se radnja romana odigrava, i previše je ličila na neke komunističke zemlje, pre svega na Sovjetski Savez. Ali, rđavo bi bilo zaključiti da je ova knjiga usmerena protiv komunizma. Erik Bler je po ubeđenju bio socijalista-demokrata i nije bio protiv Sovjetskog Saveza. Oštrica njegove satire bila je usmerena na Staljina i ljude oko njega, koji su ideju socijalizma pretvorili u teror nad stanovništvom. Kao najuticajniji politički pisac XX veka, Orvel se podjednako borio protiv fašizma i britanskog imperijalizma.
Pred smrt, Orvel je u jednom intervjuu izjavio: „Ne verujem da će društvo kakvo sam opisao ikada postojati, ali nešto slično sigurno će biti“. Kontrola ljudi, neograničena moć države i uticaj koji vrši na ljude preko medija, paralelna realnost koju ti mediji kreiraju, stalni ratovi, beda i nemaština, uništena sloboda mišljenja i izražavanja, strah od doušnika i špijuna, opšta paranoja i licemerje, sve se to nalazi u ovoj fikciji. I onima koji nisu čitali knjigu to se, svakako, čini poznato, dok su ostali uglavnom malo nervozni ili paranoični kad je pročitaju... A što se tiče video-nadzora u parkovima naše prestonice, pošteni građani svakako ne treba da brinu, jer će se osećati sigurnije, a oni malo „slobodniji“ samo neka obrate pažnju da ne prođu kao Pamela Anderson.
| Sedam ekranizacija |
Pošto su doživela veliki uspeh kod publike, dva najpopularnija Orvelova romana zainteresovala su i filmske producente. Tako je Životinjska farma ekranizovana dva puta: 1955. urađena je prva, a 1999. godine i druga verzija ovog filma. 1984. je pretakana u film čak pet puta, od kojih je najstarija verzija snimana 1954, a najmlađa u godini u kojoj se odigrava radnja ovog romana, 1984, sa Džonom Hartom i Ričardom Bartonom u glavnim ulogama.
| Na listi najboljih |
U Britaniji je krajem prošlog i početkom ovog veka organizovano nekoliko izbora za najbolji roman XX veka. Po izboru kritičara, 1984. se nalazi na prvom, a Životinjska farma na četvrtom mestu liste od sto romana. Po izboru čitalaca, ova dva romana zauzimaju trinaestu i trideset prvu poziciju. Prvih pet po izboru publike su: Uliks Džemsa Džojsa, Veliki Getsbi Skota Ficdžeralda, Portret umetnika u mladosti Džemsa Džojsa, Lolita Vladimira Nabokova i Vrli novi svet Oldosa Hakslija. Zanimljivo je da se, na primer, Hemingvej sa svojim romanom Sunce se ponovo rađa nalazi na 45, dok je Selindžerov Lovac u raži na niskom 64. mestu.
