Pitoni oko vrata
 VOJNICI SRĐAN ŠEFER, IGOR DOBROMIVORIĆ I BRANKO ŠAPONJIĆ SA PITONOM |
Jedan vojnik sa ogromnom zmijom oko vrata šetao je pored prozora, drugi mirno sedeo na stolici i mazio nešto manju bou, treći pokušavao da uhvati škorpiju koja mu se izmigoljila iz ruku i vrati je u kutiju, dok se četvrti igrao sa avganistanskim gušterima.
Nikakav cirkus nije svratio u Jakovo ovih novembarskih dana, taktička vežba je bila u pitanju, vežba oslobađanja od straha od reptila kroz koju je prošlo više od hiljadu ljudi.
I taman kad su zmije, tarantule i škorpije nekako vraćene u terarijume, naišli su i visoki oficiri Beogradskog korpusa. U trenutku malo snebivanja i zazora, posebno zbog tri i po metra dugog pitona Aleksandra, ali led je na samom startu probio pukovnik Saša Piperac obmotavši ga oko vrata i nastavivši da sa 18 kilograma teškom životinjom, koja se izvijala oko njegovih ruku i palacala svojim zmijskim jezikom, ćaska sa članovima kolegijuma.
I vojska ruši tabue
– Svi su navikli na to da kad se kaže vojska to je pucanje, dim i vatra. Ali ni vojska nije više ono što je nekad bila. Trudimo se da razbijemo tabue, pripremamo se za nova vremena. Verovatno će neko od nas ići i u mirovne misije. Avganistan. Zašto da avganistanske guštere prvi put vidi tamo, zašto da se i ovde ne upoznamo sa reptilima koje ćemo sretati po terenima, da znamo kakva su im svojstva, koji su otrovni, koji nisu – kaže pukovnik.
U odnosu na većinu ostalih starešina pukovnik Piperac, komandant Petog bataljona vojne policije iz Topčidera, bio je u maloj prednosti. On je još u Topčideru pre dvadesetak dana na izložbi reptila prošao kurs oslobađanja od straha i sada je već izgledao kao veteran opušten i bez bilo kakvog "posttraumatskog zmijskog sindroma".
– U Topčider sam došao sa ćerkama, mlađa je odmah dotrčala do pitona i obgrlila ga. I ljudi različito reaguju. Naša deca,supruge, a i mi sa njima treba da razbijemo famu o zmijama –priča pukovnik Piperac.
Već posle desetak minuta po vedroj atmosferi, smehu i graji koja je odzvanjala kasarnom niko od neupućenih i slučajnih prolaznika ne bi mogao da pretpostavi da je reč o izložbi reptila kojoj prisustvuju starešine i vojnici.
Po rečima majora Željka Šipke, pre dvadesetak dana u Topčideru izložbu je posetilo hiljadu ljudi, oficira i članova njihovih porodica, a u Jakovu dvesta vojnika i starešina. To da je izložba teraristike postala jedna od radnih tačaka mesečnog sastanka starešina Beogradskog korpusa sa komandantom, generalom Draganom Živanovićem, zasluga je angažovanosti oficira Petog bataljona vojne policije, ali u svemu tome nezaobilazno je ime vojnika Predraga Radosavljevića iz Beograda koji je obukao uniformu u septembru i eto, za dva i po meseca, imao već dve, kako kaže, samostalne izložbe. Svi izloženi reptili u terarijumima, a i van njih, njegovo su vlasništvo, a u Topčider, pa zatim i u Jakovo, stigli su vojnim vozilima, sa njegove farme u starom Košutnjaku.
Zmije nisu ljigave
Radosavljević se uzgojem i čuvanjem egzotičnih reptila i pauka bavi sedam godina. Poslednje dve-tri godine i profesionalno. I Beograđani pokazuju sve više interesovanja za egzotične kućne ljubimce. Da li je to prolazna moda ili trend koji će i kod nas uhvatiti korena, da se umesto mačaka i pasa gaje smukovi i gikoni, videćemo, ali može se od ovog biznisa živeti
– Kada ljudi vide kako su zmije potpuno bezopasne – objašnjava vojnik – prestanu da se plaše. One nisu zahtevne, nemaju miris, jedu dva puta mesečno, ne traže šetnju, ne laju. Zmijska koža nije ni ljigava ni vlažna kako na prvi pogled izgleda, a svaki terarijum, kad se malo dotera, može biti ukras u stanu.
Još dok je bio dečak Predraga su privlačile sve vrste životinja, zmije su svima bile omražene i verovatno ga je baš to, kaže danas, najviše privuklo.
– Onda sam video da neke vrste zmija nisu ni otrovne i strašne. Tako sam počeo da ih gajim – kaže Radosavljević.
Vojnici Marko Uskoković i Branko Šaponjić još na prvoj izložbi, za kratko vreme, takođe su promenili svoj stav prema za mnoge omraženim reptilima.
Kažu da su verovali da su zmije vlažne i ljigave, ali su ipak savladali strah verujući Predragu da im se ništa loše neće desiti.
– Kad sam prvi put uzeo pitona on je krenuo ka mojoj glavi i zasiktao mi pored uveta. Uf, u prvom trenutku sam se uplašio, ali posle sam se opustio. On čak ni svoj plen ne jede odmah, treba mu nekoliko dana da se probudi ubilački instinkt i nikada ne napada ništa što ne može da proguta – kaže Branko.
Pri kraju ove neobične zabave, dok je Aleksandar slobodno šetao po sali a posetioci izložbe ga mazili ili se slikali sa njim, Radosavljević je pokazivao znatiželjnima drugog, mnogo manjeg tigrastog pitona , bou za koju kaže da je najlepši udav na svetu sa svojom sivomrkom bojom koja na repu prelazi u crveno- belu, kraljevskog škorpiona koji svojom količinom otrova može da ubije samo miša, leopard gekone, nazvane tako jer na osnovnoj žućkastoj boji imaju crne tufne, kalifornijsku kraljevsku zmiju koja je "smrt" za zvečarke jer je imuna na njen otrov, američkog kukuruznog smuka sa crvenkasto-narandžastim šarama, zmiju nastalu ukrštanjem smuka i albino kalifornijske zmije, retkog hibrida. Takvih je još svega dvadesetak u svetu...
Osim u Petom bataljonu vojne policije zmije i drugi reptili popularni su u toj meri još samo u Japanu. Nije teško pogoditi zašto. Avganistan nije razlog, prosto, vredni Japanci nemaju vremena napretek za kućne ljubimce, a jedino zmije to i ne traže.
Dragoljub Stevanović
