MAJKL ĐORĐEVIĆ, AMERIČKI MILIONER NAŠEG POREKLA O POLITICI, DRŽAVI, DEOBAMA
Dijaspora na srpskoj raskrsnici
Opasna radikalizacija Srbije. - Srbi koji žive van svoje zemlje s vremenom su dobili neke „navike srca” koje bi doprinele jačanju
demokratskih procesa u njoj - kaže Đorđević
- Prelaz na radikalizam u Srbiji može
imati katastrofalne posledice za zemlju i to ne smemo da dozvolimo. Moguća
radikalizacija srpske scene pokazala je opravdanom našu bojazan tokom protekle
dve godine da ova politika DOS vodi ka tome. Kada narod nema hleba da jede,
demokratija mu nije interesantna i on traži rešenja, a ovde je narod očajan,
koliko vidim. Čuvena je izreka da je Musolini došao na vlast jer je Italijanima
obećao da
će vozovi dolaziti na vreme. To su populističke teme, a Srbiji u ovom momentu
nisu važni vozni redovi, ali jeste da ima hleb da jede, da mogu ljudi da izgrade
porodice, da im deca imaju osećaj budućnosti. Najvažnije je da se podigne
ekonomija, za šta je preduslov uspostavljanje određenog reda - upozorava
američki milioner, bankar iz San Franciska Miroslav Majkl Đorđević.
Šezdesetih godina je tada sa majkom napustio Beograd, u jeku akcije UN koja
je primorala Tita da dozvoli spajanje porodica bivših kraljevskih oficira koji
su emigrirali nakon Drugog svetskog rata, mahom u SAD. Zakleti antikomunista,
Majkl Đorđević danas je jedan od uglednih i cenjenih članova Republikanske
stranke iz čijih redova je i predsednik SAD DŽordž Buš mlađi, a upućeni tvrde i
savetnik administracije u Vašingtonu za srpsko pitanje i Balkan.
Sa
gospodinom Đorđevićem, jednim od najbogatijih Srba, razgovaramo u ekskluzivnom
beogradskom „Hajatu”. Dočekuje nas u maniru pravog srpskog domaćina. Bankarsku
imperiju iz SAD uspeo je da proširi i na Republiku Srpsku, ali ne i na Srbiju.
Nedavno se u Beogradu stavio na čelo novootvorene kancelarije i udruženja
dijaspore „Ujedinjeni za Srbiju, matica i dijaspora”, sa ciljem lobiranja da
Srbi iz celog sveta, a ima ih oko četiri miliona, vrate građanska prava u
domovini, pre svega glasačko, a nova vlast izvrši ono što obećava pred
ovodecembarske izbore.
- Ideje koje sam ovde doneo i o kojima razgovaram sa
čelnicima DSS i „Otporom” imaju podršku ogromnog dela dijaspore. Duboko smo
zabrinuti razvojem takozvane demokratije u Srbiji. Sada smo na raskrsnici. Ono
što se dogodilo na propalim predsedničkim izborima u Srbiji dokazuje da smo bili
na pogrešnom putu i narod instinktivno oseća da je vlast odrođena i da ne mari
za narod. Nadam se da se to nezadovoljstvo neće preneti na parlamentarne izbore
i da glasači neće apstinirati, jer kako je čuveni engleski filozof Berkli pre
nekoliko vekova upozorio: „ako se pošteni ljudi ne bave politikom, nepošteni
vladaju”
Koja opcija preovlađuje u dijaspori, da li još postoji
podela na monarhiste, odnosno četnike, i partizane?
- Dijaspora je
imala tri velika talasa emigracije. Prvi je usledio pre Drugog svetskog rata,
drugi posle rata, kada je veliki broj ratnih zarobljenika i drugih snaga koje su
izgubile građanski rat u velikom talasu izbeglica otišao, a treći kada su se
šezdesetih godina granice tadašnje Jugoslavije otvorile i ljudi krenuli „trbuhom
za kruhom”. On se i dan-danas nastavlja, i za vreme Miloševića je oko 300.000
mladih napustilo zemlju. Veoma je raznolika ta populacija od četiri miliona Srba
van matice.
Razlika između četnika i partizana, potencirana dejstvom Udbe po
dijaspori u doba hladnog rata, nestala je. Ali, razlika između patriotskih snaga
i bivših struktura starih režima, i sadašnjeg, koje nemaju patriotsko,
državotvorno ubeđenje, postoji. Mnogi su u dijaspori nezainteresovani za
zbivanja u SCG. Zadatak ministarstva za dijasporu, koje tražimo da se ovde
formira, bio bi da se ti ljudi ne izgube da ne budu asimilirani u zemljama gde
sada žive.
|
Monarhija još nije alternativa Po propasti trećih predsedničkih izbora čuju se predlozi za
povratak parlamentarne monarhije, kao izlaz Srbije iz krize. |
Za razliku od svih suseda, kod nas kao da postoji strah vlasti od
dijaspore, što se vidi i po glasačkom pravu. Za koga biste vi
glasali?
- Srbi koji žive van svoje zemlje s vremenom su dobili neke
„navike srca”, koje bi doprinele jačanju demokratskih procesa u njoj. U izbore i
njihovo finansiranje uključila bi se grupa glasača koja ima čist novac. Za
pravno funkcionisanje demokratije veoma je važno da postoji srednja klasa, koja
pomaže izbore svojim teško zarađenim novcem, koji je kontrolisan. Jer, neko ko
vam da 20.000 dinara za kampanju ne očekuje ništa, ali onaj ko vam obezbedi 20
miliona, on svakako očekuje. I, mnogo je bolje za demokratiju imati više onih
koji vam daju manju svotu nego jednoga sa milionima.
Mislite li da
bi to uvelo nove likove u ovdašnju politiku?
- Niko ne može da kaže
koliko bi od tih nekoliko miliona Srba glasalo. Neka to učini oko 400.000 ljudi,
to bi bio nezavisan faktor na izborima, koji bi bio prodržavni, a ne
prostranački i manje pristrasan, jer se ponekad sa daljine bolje vidi
problem.
Da li je dijaspora podeljena na one koji su pomagali
Miloševiću i one koji su uz sadašnju vlast, a nisu se „okrznuli” o prošli
režim?
- Vrlo malo ljudi iz dijspore je pomagalo Miloševića kao
Miloševića i stranku iza koje on stoji. Mnogi su pomagali narod i državu, ne
režim. Milošević je sebe identifikovao sa celom nacijom i opstankom nacije. I mi
smo se često nalazili u nevolji. Kada sam odlazio da vidim svoje prijatelje u
Vašingtonu, u američkom Kongresu, pitali su me kako podržavam Miloševića kada
sam među njima oduvek bio najveći antikomunista, a „on je poslednji komunista u
Evropi”. Odgovorio bih da ne podržavam Miloševića, niti bih ikada mogao to da
učinim, ali podržavam legitimne interese srpskog naroda.Teško je bilo u njegovo
doba to odvojiti i utisak da je jedan deo dijaspore pomagao Miloševića potpuno
je pogrešan. LJudi su jednostavno, morali da sarađuju sa vlašću da bi slali
pomoć u zemlju; lekove, hranu, odela... Bilo je i onih koji su ga podržavali. To
su ostaci staroga, Titovog režima, iskreni komunisti, neokomunisti Miloševićevi,
ali bila je to mala grupa ljudi.
|
Uticaj Udbe na Srbe Koliko je srpski identitet i jedinstvo van zemlje uspela da
sačuva SPC i da li je ona taj kohezioni element? |
Ima li koordinacije u delovanju američke i evropske dijaspore u
Vašingtonu i Briselu povodom zajedničkog cilja?
- Nevolja je što ne
znamo zajednički cilj. Tri godine ništa nije artikulisano. Niti znamo poziciju
na Kosovu i Metohiji, niti između Srbije i Crne Gore, ni kako hoće Srbi da se
postave prema regionu, Evropi, Americi i Rusiji, naravno. A to su ključna
pitanja. Ne znam šta je Ministarstvo spoljnih poslova uradilo za tri godine kada
te stvari nisu sazrele u nacionalnoj svesti i politici
države.
Američki senatori i kongresmeni koji otvoreno zastupaju
nezavisnost Kosmeta upućuju na pitanje: da li je lako kupiti američkog
političara?
- Nije lako „kupiti” političara u Americi. Ogroman broj
američkih poslanika, političara, elite ne razume uopšte balkanski problem.
Amerikanci su bitno, suštinski, antiistorijski svet, narod. Oni čak ne znaju ni
svoju istoriju, a kamoli istoriju Srba. Malo njih interesuje istorija i za
očekivanje je da je razumeju pogrešno. A u SAD se stvari gledaju u masi. Imate
dobre ljude sa belim šeširima, a loše sa crnim, tako se identifikuju, i više
nema razgovora, zna se koga treba gađati, ubiti, a koga podržati. Nama su
stavili crne šešire, mada smo to i sami učinili svojim potezima, i to je ostalo.
Nova Bušova administracija, koja vidi propuste stare Klintonove, ne želi da
troši svoj politički kapital u Kongresu da bi ubeđivala mali broj kongresmena i
senatora koji još tvrde da je Srbija problem na Balkanu. To je posao za nas, da
među 125 senatora više ne bude pet za Albance, dva za Srbe, i da većina onda ne
krene po inerciji protiv nas.
Dragan Milivojević
