Otkriće ljudskih prava u Americi
Dve odluke američkih sudova zadale su ozbiljan udarac strategiji borbe Bušove administracije protiv terorizma
Piše: Zoran Ćirjaković
Američki sudovi dugo su ostajali gluvi na brojne zahteve da preispitaju politiku svoje vlade. Konačno, prošle nedelje je apelacioni sud u San Francisku presudio da logoraši zatočeni u američkoj vojnoj bazi u zalivu Gvantanamo na Kubi imaju pravo na advokata i suđenje. Sudije su u obrazloženju presude napisale da je neprihvatljivo da američka „izvršna vlast ima neograničenu moć da beskonačno utamniči bilo koju osobu“. Američke vlasti naime odbijaju da logorašima u Gvantanamu obezbede prava koja garantuje Ženevska konvencija o ratnim zarobljenicima iz 1949. godine i tvrde da ih mogu neograničeno držati bez podizanja optužnice.
Proces pred dokazano liberalnim sudijama apelacionog suda u San Francisku pokrenula je porodica Libijca uhvaćenog u Avganistanu. Ovaj sud čije su presude u prošlosti redovno obarane na vrhovnom sudu prihvatio je tvrdnju advokata da je stav administracije da zarobljenici osumnjičeni za pripadnost terorističkim organizacijama nisu ratni zarobljenici - u suprotnosti sa ustavom.
Istoga dana, savezni sud u Njujorku naredio je Bušovoj vladi da u roku od 30 dana ili formalno optuži ili pusti Hosea Padilju, tridesettrogodišnjeg američkog državljanina koji je prešao na islam i koji se po dekretu predsednika Buša već 18 meseci nalazi u vojnom zatvoru, bez prava da pozove advokata.
Sud, koji se nalazi u zgradi nedaleko od ruševina Svetskog trgovačkog centra, utvrdio je da u pravnoj državi, kakva bi SAD ,trebalo da bude predsednik nema pravo da donese dekret koji je u suprotnosti sa zakonom. Samo zakonodavno telo, Kongres, moglo bi da svojom odlukom izuzme iz predviđene procedure Padiljin slučaj. Padilja je po povratku iz Pakistana, po tvrdnji Bušove administracije, planirao da napravi „prljavu radioaktivnu bombu“. Sud se posebno pozvao na jedan zakon iz 1971. godine koji je donet pošto se američka javnost suočila sa ponižavajućim tretmanom Amerikanaca japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata. U presudi donetoj većinom glasova, uticajne njujorške sudije su zadale prvi ozbiljan udarac strategiji borbe Bušove administracije protiv terorizma. Podsećajući javnost da sude nedaleko od prve mete koju su u SAD pogodili Osamini ratnici i da dobro znaju „kakvu opasnost po zemlju predstavlja Al kaida“, oni su svojoj odluci dali posebnu snagu. Ali Ričard Vesli, jedan od sudija u veću, izdvojio je svoje mišljenje. Po Vesliju, nije važno koje državljanstvo ima neprijatelj.
Administracija je najavila žalbu navodeći da je Kongres svojom odlukom, donetom sedam dana posle napada 11. septembra, dao predsedniku dovoljna ovlašćenja da ograniči prava osumnjičenih. Zvaničnici ministarstva pravde probaće da do konačne presude vrhovnog suda odlože izvršenje obe presude.
Gitmo, kako američki mornari zovu bazu u zalivu Gvantanamo, nalazi se na najgorem mestu na krajnjem jugozapadu komunističkog ostrva. Okolina zaliva predstavlja najsuvlji i najneprijatniji deo kubanskog tropskog raja. Amerikanci za neograničeni najam plaćaju samo 4.075 dolara godišnje. (Kastrova vlada odbija da primi ovaj novac.) Veštački američki raj, koji čini bazu jednoj od poželjnijih prekomandi u mornarici, uključuje igralište za golf, staze za jahanje i pet otvorenih bioskopa. (Sve to, naravno, nije dostupno stanovnicima kaveza u zatvoreničkom Logoru Delta.) Hiljade radnika sa Jamajke i Haitija opslužuje oficire, operativce CIA i mornare u bazi, od kada je početkom šezdesetih Kastro zabranio zapošljavanje novih kubanskih radnika.
Neprijatelji Amerike ne nalaze se samo u kavezima unutar baze. Nedaleko od koncentričnih prstenova bodljikave žice, u Gvantanamu obitava „staro“, u drugim delovima sveta već skoro zaboravljeno, „komunističko zlo“. Gvantanamera, kubanska evergrin balada o „devojci iz Gvatanama“, obezbedila je ovom vrelom gradiću, sa prašnjavim ulicama punim ogromnih rupa, svetsku slavu. Ipak, istorijski mnogo važniji je doprinos američkih mornara iz Gitma pobedi komunizma na ostrvu oblika falusa. Tokom kubanske revolucije oni su plaćali lokalnim prostitutkama seksualne usluge ukradenom municijom i oružjem. Patriotski orijentisane kubanske uličarke predavale su oružje Kastrovim, tada još nacionalističkim i antikomunističkim, gerilcima.
Baza je od 1903. godine pod američkim zakupom i ne predstavlja deo američke teritorije. Ova činjenica navodi se kao glavni razlog zašto preko 660 navodnih terorista zatvorenih u Logoru Delta - koji podseća na devetnaestovekovni zoološki vrt - nema ni najosnovnija ljudska prava. Većina logoraša uhapšenih tokom prve dve godine američkog globalnog rata uhvaćena je u Avganistanu i osumnjičeni su kao pripadnici Al kaide ili talibanskih snaga. Među zatvorenima su, kako se veruje, državljani dvadesetak zemalja.
Iz baze u zalivu Gvantanamo Amerikanci su do sada oslobodili samo 84 logoraša. Neki od njih su pokrenuli sudske postupke i od američkih vlasti zahtevaju milionske nadoknade. Među onima koji su ostali iza rešetaka nalaze se i državljani savezničkih zemalja - Velike Britanije i Australije. Francuski parlamentarci tražili su da se šestorici Francuza, zatočenih već dve godine, konačno da pravo na advokata i pošteno suđenje. Amerikanci zato i u Gvantanamu primenjuju dvostruke standarde. Zatvorenim državljanima savezničkih sila omogućeno je da se susretnu sa svojim advokatima. Doduše, samo pod uslovom da branioci potpišu obavezu da o detaljima razgovora sa svojim klijentima i o uslovima u logoru neće javno govoriti.
Svojevremeno, na Divljem zapadu, ugroženim precima sudije Veslija i predsednika Džordža Buša vešala su bila mnogo važnija od sudnica. Sudbina Padilje i 660 muslimana u logoru na Kubi pokazaće koliko se današnja „napadnuta“ Amerika udaljila od svojih divljih korena.
| Za terorizam 14 dana zatvora |
Amerika je već preko dve godine u „globalnom ratu“. Strah od terorizma uvukao se u svaku poru američkog društva. Da bi zaštitio otadžbinu, predsednik Buš je formirao Ministarstvo za otadžbinsku bezbednost, koje sa godišnjim budžetom od 37,6 milijardi dolara, treba da koordinira rad 22 - do tada nepovezane i često „zaraćene“ - vladine agencije. Patetično nazvana institucija nastala je kao odgovor na napade 11. septembra i dovela je do najveće reorganizacije američke birokratije od 1947. godine, kada je predsednik Hari Truman formirao ministarstvo odbrane. Novo ministarstvo bi trebalo da bude stub odbrane uplašene velesile od „međunarodnih terorista“. Zvaničnici ovog ministarstva često govore o svojim uspesima navodeći imena hiljade uhapšenih terorista. Bušova administracija redovno obaveštava građane o „uspešno sprečenim“ terorističkim akcijama.
Ali za 26 meseci od napada na Njujork i Vašington, od oko 6.400 ljudi optuženih za terorizam, samo ih je 184 osuđeno pred američkim sudovima, kako u svom istraživanju objavljenom ovog meseca navodi jedan ugledni njujorški univerzitet. Dugo skrivani podaci koji su poslužili kao osnov za istraživanje postali su dostupni javnosti tek pošto je sud naredio ministarstvu pravde da objavi rezultate „sudske borbe“ protiv međunarodnog terorizma. Američki istražni organi su tako zloupotrebili svoja povećana ovlašćenja i iskoristili opasnost od terorizma da „jednom velikom mrežom“ uhvate samo nekoliko sitnih riba. Kvalifikacija „terorista“ lepljena je ljudima bez ikakvih stvarnih dokaza.
O „težini“ krivice koju su istražni organi i tužilaštva na kraju ipak uspeli da dokažu najbolje govori činjenica da prosečna zatvorska kazna za 184 teroriste iznosi samo 14 dana. Čak 171 osuđeni terorista nije dobio zatvorsku kaznu ili je osuđen na manje od godinu dana zatvora. Broj osuđenih za teroristička dela tokom dve godine posle 11. septembra manji je nego broj osuđenih tokom prethodne dve godine. Ovi brojevi objašnjavaju i zašto, uprkos žestokih kritika, američke vlasti godinama drže bez podizanja optužnice i prava na advokata stotine uhapšenih ili kidnapovanih ljudi - navodno „međunarodnih terorista“ - u kavezima u logoru u bazi u zalivu Gvantanamo.
